Категорије

понедељак, 14. новембар 2016.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Белешке за стварну мисао (1)

Одсудно почети. И плуг учини земљи насиље. И клица семену. А кад почетак садржи крај и све буде у свему, онда заиста ни краја ни почетка. Онда од великог хоћу настане још веће морам. Онда и мисао из мозга суштински није друго до бризгање биљке из земље.
       И духовну јаву, као легитимно даљу стварност у себи, тек осетим одакле престаје бити обмана моје мисаоне слободе.
       Али је још тежа обмана мером свога ја дрзнути се у живу геометрију. Јер ко мери, сигуран је знак, још није ни колико спуж извирио из своје љуштуре.
     Али са ове окуке или оне наједном забели назрење. Онда јасније од сваке јасноће сазнам: све је у свом току, и куда год ја лутао и обмањивао се, нека се јава баш кроз та лутања и обмане и мимо моје воље изаткивала. Као ко је слеп, а ипак иде, налази себи пута. И кроз ту јаву, која није више само моја, кроз њу тек, назрем себи оправдање.
         Тиме што је моје постојање у кретању, што мој мозак заиста одлучује хоћу ли овуда или онуда, не претерујем ли врло често у нецелисходност, крећући се само ради кретања, мислећи ради мисли. Ето, одатле постојећи истовремено не постојим.
         Јер има стварна мисао. Она је чудесно продужење у даљу агрегацију целога мог постојања.
        А има цактање мозга напразно: мотор се нехотице отме, зубац више не хвата тежак точак реалности. Сат се, никад боље, усцактао, али се сказаљке не крећу. Зауставити мозак тада је за многе немогућно, као и зауставити срце или желудац.
         Јер чему ма и један више појам, ма и један више суд, преко телесне, преко духовне неопходности. Минимум се ту у потпуности поклапа са максимумом.


М. Настасијевић, „Даље за стварну мисао“ (3), Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991. 

2 коментара: