Ако се већ не можемо у једном маху узвинути до
светлости повиновања и вере, онда бар одолимо ситним искушењима; пређимо у
ратно стање и разбудимо Тора и Водена, храброст и истрајност, у нашим
саксонским грудима. То је оно што нам ваља сад, у ова млака времена учинити,
наоружани језиком истине. Проверимо ову лажну гостољубивост и лажну наклоност.
Не живимо више према очекивањима тих обманутих и обмањујућих људи са којима
свакодневно саобраћамо. Кажимо им: „О оче, мајко, жено, брате, друже, живео сам
с тобом до сада према појавностима. Од сада па занавек припадам истини. Примите
к знању да се од сада не придржавам закона нижег од вечног. Нећу далеке завете,
хоћу блискости. Прегнућу да исхраним старе родитеље, да издржавам породицу, да
будем честит муж само једној жени – али овe
односе морам испуњавати на нов, самосвојан начин. Повлачим се од ваших обичаја.
Морам бити самим собом. Не могу више да се ломим због тебе или
тебе. Ако ме можете волети онаквог какав јесам, срећа наша. Ако не можете, ипак
ћу и даље настојати да заслужим вашу љубав. Нећу прикривати моје наклоности или
омрзе. Толико ћу силно веровати да је свето оно што је дубоко, да ћу се жестоко
трудити пред лицем сунца и месеца да чиним оно што ме радује на дну душе и
онако како срце каже. Ако сте племенити, волећу вас; ако нiсте, нећу понизити
ни вас ни себе лицемерјем.
Р. Емерсон, Огледи, превела Милица Минт, „Графос“, Београд, 1980.
Нема коментара:
Постави коментар