Категорије

уторак, 08. новембар 2016.

АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ, Живот, живот


(...)
Предосећањима не верујем
и предзнака се не плашим
ни клетве ни отров
избећи не желим:
Бесмртни су сви
и све је бесмртно...
Ни они у седамнаестој
ни они у седамдесетој
смрти не треба да се боје:
Само јава и светлост
на том свету постоје.
Ни мрака нема, ни смрти – не...
Сви смо већ на обали мора –
од оних сам који извлаче мреже
кад бесмртност наступа клином:
Живите у кући и
срушити се неће тај дом.
Позваћу било које столеће
ући у њега и у њему
саградити дом:
Ево зашто су ваше жене и деца
са мном за истим столом
а сто заједнички и прадеди и унуку...


Будућност се збива у овај час
и ако подигнем руку
свих пет зрака остаће уз вас.
Сваки минули дан
кључном кости својом
као подупирачем сам подупирао:
Геометарским ланцем време сам измерио
и кроз њега као кроз Урал прошао...

Век сам себи према висини одабрао:
Ишли смо на југ
изнад степе прашину дизали
коров се димио
зрикавац мазио
потковице брком дирао
и прорицао: погибијом ми,
као монах претио...
Судбину сам своју за седло привезао
и сада, у будућем неком времену
попут дечака – подижем се у стремену...

Мени је моја бесмртност довољна
да би ми крв из једног
у други текла век...
За постојање топлоте
сигуран кутак тек –
добровољно бих животом платио
када ме летећа игла његова
као нит не би
по свету водила...

(...)

("Живот, живот", одломак, 1965)
Препев: Петар Шумски 

Нема коментара:

Постави коментар