Оно што сам доживео у току самог чина
писања, гласови и објаве које сам чуо са дна језичког памћења, из дубине
искони, кроз језичке и звучне архе, пресудно
је утицало на формирање моје слике света, на мој доживљај бића и космоса. У
часовима таквих искустава затицао сам себе како се питам: шта то језик зна, и
каква знања и упозорења, из давних времена, садржи у себи овај језичко-звучни
искон који ми се објављивао. Истовремено, то најдревније као да ми је отварало
увид у ово најсавременије, а древност и савременост, најстарији и најмлађи час,
као да су се измешали. Са друге стране, овај пра и овај арха језик,
као да је допирао из најдубљих матрица националног бића, из прадубина матерњег,
носећи у себи срж онога што јесмо, што смо били и што ћемо бити.
Осетљив до преосетљивости на
звучно-значењска преплитања, и истрајавајући на њиховом крсту, убрзо сам дошао
до једног стања језика, у којем су звук и значење једно, и у којем су ми се
отварала, попут обасјања, неизмерна пространства онтолошког. На радикално тајновит начин, путевима
спирала и завојница, тих космичких „пречица“, искусио сам да се онтолошко
претвара у есхатолошко и религиозно, у сушту духовност, у дословно
боготражитељство. Значи ли то да нас
на крају сваке понорне онтологије чека Бог, и да интелектуалне и филозофске
идеје, које надилазе картезијанске параметре, нужно завршавају на капијама од
којих је ratio изгубио кључ.
А.
Вукадиновић, „Реч у светој години“ (Беседа приликом уручења Жичке хрисовуље у трпезарији манастира
Жиче, на Преображење 2000. године), у зборнику: Алек Вукадиновић, песник, Народна библиотека „Радосав Веснић“,
Краљево, 2001.
Нема коментара:
Постави коментар