ЈОСИФ БРОДСКИ, Лице са посебним изразом

Ако уметност и учи нечему (и самог уметника, пре свега) – учи га излованости људског живљења. Будући да је најстарија – најдословнија – форма појединачног чина, она вољно или невољно стимулише у човеку управо његово осећање индивидуалности, јединствености, издвојености – преобраћа га из друштвене животиње у личност. Разне ствари можемо делити: хлеб, постељу, убеђења, вољену жену, али не можемо, на пример, песму Рајнера Марије Рилкеа. Уметничко дело, поговово књижевно, а посебно песма, обраћају се човеку непосредно, ступајући с њим у директан однос, без посредника. Управо због тога уметност уопште, нарочито књижевност, а посебно поезију, не трпе брижљиви чувари свеопштег благостања, владари маса, проповедници историјске нужности. Јер тамо где је прошла уметност, где је прочитана песма, на месту очекиваног сагласја и једниства они наилазе на равнодушност и нејединство, на месту одлуке за акцију – непослушност и гнушање. Другим речима, у празан круг, којим брижљиви чувари свеопштег благостања и владари маса желе да се користе, уметност уписује „тачку, тачку, тачкицу, црту, црту, цртицу…“ претварајући тај круг у не увек привлачну, али људску главицу.

Велики Баратински, говорећи о својој Музи, описао ју је као „лице са посебним изразом.“ У придобијању тог посебног израза се и састоји, по свој прилици, смисао индивидуалног постојања, јер смо на ту посебност генетски преодређени. Независно од тога да ли је човек писац или читалац, његов задатак се пре свега састоји у томе да проживи свој сопствени, а не наметнути или споља прописани живот, који чак може изгледати веома узвишен, јер свако од нас живи само једном, и добро знамо чиме се то завршава. Било би мучно потрошити ту јединствену шансу на понављање туђе спољашњости, туђег искуства, на таутологију – тим срманије што проповедници историјске нужности, према чијем учењу је човек спреман да пристане на таутологију, неће заједно с њим лећи у гроб нити ће му рећи хвала.

Језик, и чини се књижевност, старији су, неизбежнији и дуговечнији од било које форме друштвене организације. Негодовање, иронија или равнодушност, које књижевност често испољава према држави, у суштини су реакције постојаног, боље рећи, вечног у односу на приверемено, ограничено. У крајњем случају, докле год држава допшта себи да се меша у послове литературе, литература има право да се меша у послове државе. Политички систем, форма друштвеног устројства, као уопште сваки систем, по опредељењу је форма прошлог времена које покушава да се наметне садашњем (а често и будућем), и човек чија је професија језик последњи је који може да дозволи себи да на то заборави. Истинску опасност за писца не представља толико могућност (често реалност) прогањања од стране државе, колико могућност да га држава хипнотише монструозним (под изговорм промене на боље) увек привременим потезима.

Филозофија државе, њена етика, не говорећи о њеној естетици – увек је „јуче“; језик, литература – увек је „данас“, а често, посебно у случају ортодоксности овог или оног политичког система, чак и „сутра“. Једна од заслуга литературе и јесте у томе што она помаже човеку да одреди време свог постојања, да разликује себе у гомили како претходника тако и себи сличних, да избегне таутологију, то јест, судбину познату под почасним називом „жртва историје“. Уметност уопште, а литаратура посебно, зато је изузетна и тиме се разликује од живота, увек избегава понављања. У свакодневномм животу човек може испричати једну исту анегдоту безброј пута, изазивајући смех и бити главни у друштву. У уметности слична форма понашања назива се „клише“. Уметност је бестрзајно оруђе, и њен развој не одређује индивидуалност уметника већ динамика и логика самог материјала, претходна судбина средстава која теже да нађу или да укажу сваки пут на квалитативно ново естетско решење. Пошто је овладала споственом генеалогијом, динамиком, логиком и будућношћу, уметност није синонимна већ, у најбољем случају, паралелна са историјом и начином њеног постојања ствара  се сваки пут нова естетска реалност. Ето зашто се она често налази „испред прогреса“, испред историје, ичији је основни инструмент – зар то није Маркс потврдио? – управо клише.

У данашње време веома је распрострањено схватање да писац, посебно песник, треба у својим делима да се служи језиком улице, језиком гомиле. И поред све своје привидне демократичности и опипљивих практичних погодности за писца, то тврђење је бесмислено и представља покушај потчињавања уметности – у датом случају литературе – историји. Једино ако смо дошли до закључка да је дошло време да се „сапијенс“ заустави у свом развоју, литература треба да говори језиком народа. У противном, народ треба да говори језиком књижевности. Свака нова естетичка реалност утврђује за човека његову етичку реалност. Јер, естетика је мајка етике; и појмови „добро“ и „лоше“ пре свега су естетички појмови који антиципирају категорије „добра“ и „зла“. У етици није „све дозвољено“ управо зато што у естетици није „све дозвољено“, јер је количина боја у спектру ограничена. Неразумно дете које уз плач гра од себе непознатог, или му, на против, пружа руке, инстинктивно врши естетски а не морални избор.

Естетски избор је индивидуалан и естетско преживљавање је увек изоловано. Свака нова естетска реалност чини човека који је преживљава још излованијим, и та излоација, која повремено добија форму књижевног (или некаквог другог укуса), већ само по себи може бити ако не јемство, а оно облик заштите од потчињавања. Јер човек са укусом, посебно књижевним, мање је пријемчив за понављања и ритмичке заклетве својствене сваком облику политичке демагогије. Ствар није у томе да честитост не гарантује стварање ремек-дела, већ у томе да је зло, посебно политичко, веома лош стилиста. Што је богатије естетско искуство индивидуе, тиме је истанчанији њен укус, тиме је јаснији њен царски избор, а самим тим она је слобднија, мада, можда, не и срећнија.

Управо се у томе, више практичном него платонском смислу, треба сетити опаске Достојевског да ће „лепота спасти свет“ или изјаве Метјуа Арнолда да ће нас „спасти поезија“. Свет, вероватно нећемо више моћи спасти, али појединог човека увек можемо. Естетски осећај се у човек развија веома брзо, јер човек, иако није сасвим свестан шта је он и шта му је заправо потребно, по правилу интинктивно зна шта му се не свиђа и шта му не одговара. У антрополошком смислу, понављам, човек је пре естетско него етичко биће. Зато уметност, особито литература, није споредни производ развоја врсте, већ управо обратно. Ако је оно по чему се разликујемо од осталих преставника животињског царства говор, онда литература, посебно поезија, будући највиша форма говора, представља, грубо речено, циљ наше врсте.

Далеко сам од идеје општег подучавања у стихотворству и композицији; тим пре ми подела друштва на интелигенцију и све остале изгледа неприхватљива. У моралном погледу та подела је слична подели друштва на богате и сиромашне; међутим, ако су за постојање друштвене неједнакости још могући некакви чисто физички, материјални разлози, за интелектуалну неједнакост они су незамисливи. Ако је у ичему, онда нам је у том смислу једнакост загарантована од природе. Није реч о образовању, већ о образовању говора; и најмање приближавање њему бременито је продором лажног избора у човеков живот. Постојање литературе подразумева постајње на нивоу литературе – и то не само морално већ и лексички. Ако музичко дело још оставља човеку могућност избора између пасивне улоге слушаоца и активне извођача, дело литературе – уметности, по речима Монталеа, безнадно семантичке – осуђује га само на улогу извршиоца.

Човек би у тој улози, чини ми се, требало да наступа чешће него у некој другој. Штавише, чини ми се да та улога, као резултат популационе експлозије и с њом везане све чешће атомизације друштва, тј. са све већом изолацијом индивидуе, постаје све неизбежнија. Не мислим да о животу знам више од било ког другог човека мојих година, али ми се чини да је књига као сабеседник поузданија од пријатеља или вољене жене. Роман или песма – не монолог већ разговор писца с читаоцем – разговор, понављам, крајње појединачан, који искључује све остале – обострано је мизантропски. И у тренутку тога разговора писац је раван читаоцу, као, уосталом, и обратно независно од тога да ли је писац велики или није. Та једнакост је једнакост свести и она остаје са човеком за цео живот у виду сећања, магловитог или јасног,и раније или касније, умесно или неумесно, одређује понашање индивудуе. Управо то имам на уму кад говорим о улози извођача, утолико природнијој што је роман или песма продукт узајамне усамљености писца и читаоца.

У историји наше врсте, у историји „сапијенса“, књига је антрополошки феномен сличан у суштини проналаску точка. Настала ради тога да би нам дала представу не толико о нашим изворима колико о тома за шта је све тај „сапијенс“ способан, књига је средство премешатање искуства у простру брзином преврнуте странице. То премештање са своје стране, као свако премештање, окреће се бекством од заједничког називника, од покушаја да се линија тога називника, која се раније није дизала изнад појаса, наметне нашем срцу, нашој свести, нашој уобразиљи. То бекство је бекство на страну незаједничког израза лица, на страну насупрот нумератора, на страну личности, на страну појединачности. Без обрзира на то по чијем смо лику и подобију стоврени, има нас већ пет милијарди, и човек нема друге будућности осим означене уметношћу. У противном случају очекује нас прошлост, пре свега политичка, са свим њеним масовним полицијским чарима.

У сваком случају, стање у којем се уметност уопште, и литература посебно , јавља као власништво (прерогатив) мањине мени се чини нездравим и опасним. Не апелујем да се држава замени библиотеком – мада ме је та мисао много пута заокупљала – али не сумњам да би на земљи, ако бисмо бирали наше властодршце на основу њиховог читатељског искуства а не на основу њихових политичких програма – било мање јада. Чини ми се да потенцијалног властодршца наших судбина не би требало питати о томе како он замишља курс иностране политике, већ о томе како се односи према Стендалу, Дикенсу, Достојевском. Мада већ и по томе што је насушни хлеб литературе управо људска разноликост и наказност, она, литература, представља поуздан противотров од било каквих – познатих и будућих – покушаја тоталног, масовног прилаза решењу проблема људског постојања. Као систем, у крајњој мери, моралног осигурања, она је кудикамо ефективнија него овај или онај систем веровања или филозофска доктрина.

Зато што не могу постојати закони који би нас штитили од себе самих, ниједан кривични законик не предвиђа казне за злочине против литературе. И најтежи међу тим злочинима нису прогањање аутора, цензорска ограничења, спаљивање књига и слично. Постоји тежи злочин – занемаривање књига, њихово нечитање. За тај злочин човек плаћа целим својим животом; а ако тај злочин врши нација, она плаћа за то својом историјом. Живећи у овој земљи у којој живим, први сам био спреман да поверујем да постоји извесна пропорција између маеријалног благостања човека и његове литерарне неукости; од тога ме, међутим, задржава историја земље у којој сам се родио и одрастао. Јер, сведена на узрочно-последични минимум, на грубу формулу, руска трагедија је у ствари трагедија друштва у којем је литература била прерогатив мањине: чувене руске интелигенције.

Не бих желео да распредам о тој теми, не бих желео да замрачујем ово вече мислима о десетинама милиона уништених људских живота, јер то што се дешавало у Русји у првој половни XX века дешавалосе у име победе политичке доктрине чија се неуверљивост састоји у томе што она захтева људске жртве да би се остварила. Рећи ћу само то – не, авај, из искуства, већ само теоријски – да сматрам да је човеку који је прочитао Дикенса теже да утамани себи сличног у име било какве идеје него човеку који га није читао. И говорим управо о читању Дикенса, Стендала, Достојевског, Флобера, Балзака, Мелвила итд. то јест, о литератури, а не о писмености, не о образовању. Управо писмен, образован човек може, порчитавши овај или она политички трактат, да убије себи сличног и да чак при томе осети занос уверења. Лењих је био писмен, Стаљин је био писмен, Хитлер такође; Мао Це Тунг је чак писао песме. Списак њихових жртава је ипак кудикамо већи од списка онога што су прочитали.

Међутим, пре него што пређем на поезију, хтео бих да додам да би руски опит било разумно посматрати као упозорење већ и због тога што је социјална структура Запада аналогна ономе што је постојало у Русији до 1917. године. (Управо се тиме, измнеђу осталог, објашањава популарност руског психолошког романа XX века на Зпаду и релатиивни неуспех савремене руске прозе. Друштвени односи створени у Русији у XX веку очито изгледају читаоцу не мање необичним од имена лица у књиженом делу, јер му сметају да се с њима поистовети.) Само политичких партија, на пример, уочи октобарског преврата 1917. године било је у Русији не мање него што их има данас у САД или Великој Британији. Другим речима, равнодушан човек могао би приметити да XX век, у одређеном смислу, још траје на Западу. У Русији се он завршио; и ако кажем да се завршио трагедијом, то је  пре свега због количине људских жртава које је повукла за собом социјална и хронолошка промена која је наступила. У правој трагедији не гине херој – гине хор.

Човек се лаћа да напише песму из разних разлога: да би освојио срце вољене жене, да би изразио свој однос према стварности која га окружује, био то пејзаж или држава, да би запечатио душевно стање у којем се у датом тренутку налази, да би – како он мисли тог тренутка – оставио траг на земљи. Он прибегава тој форми – песми – из побуда, пре свега, несвесно-миметичких. Црни вертикални стуб речи на средини белог листа хартије очигледно подсећа човека на његов властити положај у свету, на однос простора према његовом телу. Али независно од разлога због којих се он лаћа пера и независно од ефекта који се постиже оним што излази испод тог пера пред аудиторијум, био он мали или велики, непосредна последица тог подухвата је осећај ступања у директан контакт са језиком – тачније осећај тренутног падања у зависност од свега што је на њему већ изражено, написано, остварено.

Та зависност је апсолутна, деспотска, али она и ослобађа. Јер будући увек старији од писца, језик поседује огромну центрифугалну енергију коју представља његов временски потенцијал – тј. све време које лежи испред њега. А тај потенцијал не одређује толико количински састав нације која говори тим језиком, мада и то, колико квалитет песамам написаних на њему.

Довољно је сетити се аутора грчке или римске антике, довољно је сетити се Дантеа. Оно што се данас ставара на руском или енеглеском језику гарантује постојање тих језика током следећих хиљду година. Песник је, понављам, средство постојања језика. Или, како је рекао велики Одн – он је оно чиме језик живи. Нестаће мене који пишем ове стихове, неће бити ни вас, читалаца, али језик којим су написани и на којем их читате остаје – не зато што је дуговечнији од човека, већ и зато што је боље прилагођен мутацији.

Онај што пише песму, међутим, не пише је зато што рачуна на посмртну славу, мада се често нада да ће га песма надживети, макар и на кратко време. Онај што пише песму пише је зато што му језик дошаптава или диктира следећи стих. Кад почиње песму песник по правилу не зна како ће је завршити, и повремено бива веома зачуђен оним што је испало, јер се често добије боље од очекиваног, често његова мисао одлази даље но што је рачунао. То и јесте тренутака када се будућност језика меша у његову садашњост. Као што знамо, постоје три начина сазнања: аналитички, интуитивни и начин којимсу се служили библијски пророци – посредством откровења. Поезија се разликује од осталих облика књижевности по томе што се истовремено служи свим трима начинима (дајући првенство другом и трећем), јер се сва три начина налазе у језику. И с времена на време, помоћу једне речи, једене риме, писац песме успева да се нађе тамо где пре њега нико није бивао – и даље, можда, од оног што би и сам желео. Онај што пише песму пише је пре свега зато што је стварање стихова фанстастични убрзивач свести, мишљења, осећаја света. Када једанпут искуси то убрзање, човек више не може да се одрекне понављања тог експеримента, он почиње да бива зависан од тог процеса, као што постану зависни уживаоци дрога или алкохола. Сматрам да се човек који на такав начин зависии од језика и зове песник.

Ј. Бродски, Лице са посебним изразом, (одломак из беседе поводом доделе Нобелове награде), 1987.