Доживљај једне песме не завршава се кад
се она прочита. То је први додир, акт нашег упознавања с њом. Доживљај једне
песме је и доживљај сећања на њу, а то није исто с доживљајем њеног читања. Јер
наша нова искуства интерполирана у међувремену, мењају и наш одговор на њу. Доживљај
сећања на једну песму је оно што бисмо могли назвати тајним читањем, јер сваки
пут када се сећамо неке песме, неприметно је читамо још једном.
Читање једне песме никад се не
завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир, и још више.
Наставља се и кад песма спава у нама, као непрекидна бременитост, која се
прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира.
Насо Вајена, Лавиринт
тишине, превели Иван Гађански и Ксенија Марицки-Гађански, „Танеси“,
Београд, 2009.
Нема коментара:
Постави коментар