Метафизика
је идеалистичка оријентација у философији која трага за прапочецима битија[1],
за свим оним што долази пре искуства, значи о ономе што је надсвесно,
свевремено и свепросторно. Метафизика је, дакле, наука о суштом сазнању, о
самој есенцији ствари и свега што нас окружује, њиховој првости, натприродној,
космичкој, божанској првости и сазнавању њих самих по себи.
Првост
се посредује кроз једности. Три су једности којима се бави метафизика: Бог, Воља и Душа. Отуда је метафизичка
метода мишљења супротна дијалектичкој: није у генези и каузалности, већ у
сазнању предмета и бића по себи, у њиховој духовној вертикали: од првог, преко
једног, до мноштва. Јер, “није могуће мислити а да се не мисли једно”, сматрају
метафизичари. Они још кажу да је “извор ствари исти са њиховим увиром”. По
Аристотелу “све јесте неко једно јестаство”. То једно је Бог, први космичи
принцип, прва, врховна творачка идеја из које све превасходи. Први метафизичари
узимају Бога као “самостални субјект казивања”. Зато се и у Библији каже:
“У почетку беше Логос”. Хришћански доктринари су писали своју метафизичку
философију на палимпсесту космолога: једност Оца и Сина није генетска већ
“првостна”, сама по себи – Отац постаје отац тек када роди сина. Рођењем Сина
рађа се и Отац. Хераклитова, а не апостолска нити јеванђелска, ово је мисао:
“Из свега једног, а из једног све”. Или: “Послушавши не мене него Логос мудро
је сложити се: све је једно”[2] Све
проистиче из Једног, а до Једног се допире бескрајним апстраховањем, којим се
поништавају све разлике и стиже до празне Једности. У тој једности сусрећу се
мисли првог метафизичара, Аристотела, и првог дијалектичара, Хегела. Хегел је
Једност генијално објаснио метафором: „Ноћ
у којој су све краве црне”. Само Хегелова Једност није празна већ процесно
редукована, апстрахована.
За
све метафизичаре “једно” је начело свега. Од Демокритовог атома, кога он назива
“идеја”, преко Платонових “непропадљивих, недељивих и нечулних јединица”, до
Хајзенберговог протона двојне структуре “честица и таласа”, ми долазимо до
метафизичке есенције: све је “интелигибилно-материјално”. Отуда метафизичко “једно”
није ни празнина ни битије. Све се меша, спаја и раздваја и тако непрекидно,
али се никада ништа не сједињује у свеобухватно Једно. Метафизичко једно је
увек у пару са битијем. Битије егзистира као мноштво, а “једно” као општост
која бивствује с ону страну мноштва”, по Платону. Тој општости и првости Платон
је дао име “идеја” која је, по њему, “истински битијућа”, а оно мноштво
именовао је “чулном стварношћу”. Његова је мисао о Лепоти својствена свим
метафизичким песницима: “Голема је глупост не сматрати да је једна и иста
лепота изнад свих тела”. Идеал “једности” привлачио је све метафизичке лиричаре
и они су за њом ишли “као за божанским трагом”, као Сократ (материјалиста) или
Плотин (идеалиста).
“Једност”
обличја душе и преко ње загледаност у онострано меша се са “оним по себи првим”
у поетици свих метафизичара. Идеје су једност, а ствари мноштво и код философа
и код песника. Али, за Аристотела, и “сваки поједини облик сāм јесте само
једно”. Метафизичари не виде могућност сазнавања ако нема “једног” изнад свега.
Међутим, Парменид каже: “Јер, једно увек садржи битије, а битије једно”. С тим
што се то “једно”, небитијуће никада не може имати, појединачно, из мноштва
битијућих ствари. “Свака ствар и појава је нека врста једности у множини”,
говорио је Парменид.
Наш
хенолог Слободан Жунић овако је формулисао преплитање материјалистичког и
метафизичког у подручју људског живота:
“У
митском језику дијалог ограничено симболизује Афродита, а мешавину ограниченог
и неограниченог … оличава њена кћерка Хармонија. Ова мешавина је по свој
прилици метафора за подручје људског живота у коме има и задовољства
(неограниченог) и мере (ограниченог). Док је неограничено ознака мноштвености и
неодређености, мера представља одређеност и норму. У животу, и свакој појави,
налазимо оба начела на делу, а мислиоцу се њихово узајамно присуство појављује
као дијалектика једног и мноштва”.[3]
Пошто
је песницима својственије душевно битије од материјалног, па чак и битије идеја
(што је својственије философима), они спознавају душом, а она је увек
метафизична. Истовремено, она чезне за вечним, праведним и добрим. За Платона
ове вечне идеје све се сабирају и изједначују у “Једном”. За друге: “Једно није
ни лепо ни добро, него је изнад обоје”. Многи метафизичари то своје “Једно”
просторно лоцирају онострано, не ни на небу, већ с ону страну неба – на Небу. У
својој субјективности то “Небо” нејчешће идентификују са својим “унутрашњим
небом”. Онострано духовно битије метафизичких песника води у разбијање оштре
поделе на “првости” и “другости”. Њихова начела сазнавања постају и општа и
појединачна. Само њима полази за руком да у својим начелима споје нешто опште
са нечим битијућим.
О
“Једном” се не може ништа казати, а да се оно не опредмети. Оно је присутно у
свему појединачном, а није ни појединачно ни опште као род, врста или начело.
Једно не егзистира као некаква изворна “битијућа једност” која, као највиши род
или врста, обухвата и дели се на ниже родове или врсте. Међутим, “Једно”
постоји као предметност у родовима и врстама. Оно је “прва мера”. У свим
родовима и врстама оно се појављује у неком лику, али никада и нигде нема свој
властити лик. Према Аристотелу, “Једно” је, по свом логичком статусу,
предикативност, а по својој функцији мера.
Језиком,
као многозначношћу, не може се исказати “Једно”. Али је језик нужан, као наука,
да би надоместио размак измећу појаве и суштине. Језиком се само појам “Једног”
многозначно исказује. Вишезначност језика умањује споразумевање, а
једнозначност га повећава. Свако битије има лице и наличје, леву и десну страну,
дневно и ноћно виђење …, а суштаствено је увек једно: или – или. Неподељеност
је, можда, главно метафизичко значење једног. И то је једна од метафизичких
истина. Иако знамо све чињенице те истине, не можемо докучити посве шта је та
истина. Тако је и са “Једним” јер је и оно метафизичка Истина. Свако бивство је
рашчлањивање “Једног”. Проблем “Једног” је проблем “Суштине” и на њима почива
читава структура стварности. Битије је примарније од битијућег јер је једно,
битијуће је мноштво. Постоје две сфере битија: чулна и идејна. Прва је
пропадљива, а друга је непропадљива. Свакако да је ова друга за метафизику
важнија.
Метафизичари,
за разлику од физичара, признају и овострано и онострано стварање. Битије је
самостојно, битијуће није. Битије је изнад појединачне ствари, битијуће је
идентично са том ствари. Битије је онтолошки утемељена “једност”, прва једност,
а битијуће ствари су мноштвене и неограничене. Прво битије свих битија је
творачка идеја космоса, врховна идеја – Бог. Он је метафизичка “Једност”. Божанско
промишљање идеја и света јесте оно Аристотелово “мишљење мишљења” или
саморефлексија метафизичара. “Уделовљеност, једноставност и доброта” су три
својства првог битија илити Бога. Он је присутан у свему битијућем (“уделовљен
је”, “једноставан је” и “добар је”). Бог је непокретни покретач и врховни израз
“Једности”. Бог је “врхунска немогућност људске мисли”. Бог се не може мислити
језиком, не може се спознати искуством људским. За мишљење Бога потребна је
“дубина духа’ и “богатство мисли”. Било да га философи именују “Једним” или
“Умом”, он је увек врховно делатно начело. Једности Првог битија – Бога –
аналогује једно небо, нематеријалност и уделовљеност, непокретно битијуће што
покреће, непрекидно покренуто – јесте Једно. Оно је теолошки и метафизички
научно јер показује физикалну нужност првог покретача свих појава. “Једно” је,
истовремено, и бројно и једно и у себи мноштвено (“целосно” и “уделовљено”).
“Једно” је целина која подразумева унутрашњу организацију и облик (“целина
света”, “уређеност космоса”) који обједињује овострано и онострано. Овако о
“Једном” расправља и “генерална метафизика” (Онтологија) и “специјална
метафизика”[4],
иако њихово свеопште усмеравање ка једном није једнообразно.
Посредством
појединачних бивстава (ствари, бића и појава) у “жижи”, продубљавањем те “жиже”
“низом” допиремо до “божанског битија”. Бог (“Једно”, “Првост”, “Једност”) је и
умност и добро – идеја и осећање – Истина и Љубав. Ко допре до спознаје
“божанске једности” моћи ће да созерцава и облик и суштину. Метафизичко
јединство света није тотално, иако површном читаоцу ових дела тако изгледа.
“Јединство света преко првог покретача треба да уступи место заједничком
тумачењу и мењању света у коме ће се слободно објединити практично и теоријско,
чулно и нечулно, опште и посебно”, каже Жунић.[5]
Рефлексија
обједињава раздвојено и мноштво. Њом се успоставља јединство (Једност): живог и
неживог, природе и космоса, познатог и непознатог. Тако “метафизичко семе”, на
издисају сваке материјалистичке цивилизације поново проклија и постаје оно што
јесте: “Једно” и “Једност”.
У
овом уводу покушали смо дефинисати метафизичко сазнање и поимање света, без
раздвајања философског и песничког промишљања. Метафизика и метафизички
философи стари су скоро колико и философска мисао западноевропске интелектуалне
традиције. Са метафизичким песништвом и метафизичким песницима ствари стоје
нешто другачије. Појам “метафизички песници” први пут се јавља у Енглеској на
почетку 18. века. Тим појмом С. Xонсон, енглески критичар, именује групу
енглеских песника из прве половине 17. века који су сродни барокним песницима у
другим земљама (“гонгоризам” у Шпанији и “маринизам” у Италији). Тој групи су
припадали: X. Дон, X. Херберт, Р. Крашо и Х. Вон. Најпознатији преставник те
групе био је Xон Дон па се први “метафизички песници” још називају и “Донова
школа”. Теме њихових песама најчешће су биле религиозне и љубавне, али увек
интелектуалистичке. У њиховој поетици пуно је појмова из теологије, астрономије
и математике, са интелектуалистичким поступком логичког извођења и
закључивања.. У том обликовном поступку “метафизичи песници” радо су се
користили једном врстом и сложеног поређења, проширеног сликама из науке или
свакодневног живота којим постижу изненађење, необичност, а иду дотле да тим
поређењима желе да запрепасте. Ефекат изненађења једно је од битних својстава
Донове поетике, а и поетике осталих енглеских “метафизичара”. Њихове
интелектуалистичке песничке конструкције посве су у функцији духовности коју
исказују у иронијским и парадоксистичким смисаоним уобличењима. Они су
представљали реакцију на Спенсерову петраркистичку поезију, на његово
пасторално парадирање Платоновим учењем и античком митологијом. У том
супротстављању Спенсеру и његовим следбеницима ишли су толико далеко да у
својој поезији нису дали право грађанства класичној митологији. Писали су
свакидашњим језиком, али никада нису пропустили да нагласе своју ученост. Зато
су били многима неразумљиви и убрзо заборављени. Тек почетком 20. века на њих
је скренуо пажњу даровити песник и есејиста Т. С. Елиот који је, заиста, имао
дара да стваралачки и критички удахне традицију у индивидуални таленат и
савремено песништво. Он је нашао архетипску везу између енглеских “метафизичких
песника” и европске “модерне”. Тако су ови песници из 17. века постали предмет
истраживања модерних историчара и теоретичара књижевности.
Међутим,
овај појам “метафизичи песници” из 17. и 18. века нема много заједничког са
данашњим нашим поимањем тог термина. За нас су метафизички песници сви они који
у својим песмама партиципирају есхатолошку мисао о Богу, Љубави и Смрти; о
бесмртности душе; о проосећању и саборности.
Чини
нам се прихватљивим размишљање Николе Милошевића о метафизичкој књижевности
који каже “да је књижевност једина права постојбина метафизичких квалитета”.
Према овом аутору, “метафизичка димензија књижевних дела може се конституисати
само уколико су испуњена два услова: а) ако дело поседује високу књижевну вредност и б) ако дело има
као доминанту димензију значења”.[6] Овом аутору дугујемо и мисао да
“књижевна дела нису никада нека свеобухватна визија света, већ само једно
‘ноћно’ виђење човекове стварности или ‘мудрост ноћне сенке’…”, а он је
делимично дугује, према сопственом казивању, Меши Селимовићу.[7]
Приликом
писања ове студије, а нарочито при састављању Антологије српског метафизичког песништва “Од Растка до Растка” имали
смо на уму и ове мисли и уз њих назначене услове. Уз то смо се строго држали
два критеријума: 1. естетског и 2. метафизичког. Од њих нисмо одступали ни из
којих разлога. Зато ће се десити да у наше пројекте не уђу естетски успели
песници, али неметафизични, или метафизични, али естетски неутемељени.
Да
бисмо сагледали целокупан корпус српског метафизичког песништва од Растка
Немањића до Растка Петровића (што важи и за развојни лук српске књижевности од
првих анонимних песника из 11. века до бројних најновијих, са звучним именима и
презименима, чак и надимцима, са самог краја 20 века) морали смо посве
истражити феномен “метафизичке књижевности” како бисмо што мање грешили у
његовом пројектовању у таквом једном конгломерату као што је десетовековно
српско песништво. Будући да нам је блиска књижевна философија и антрополошка
оријентација књижевности, опробали смо се у трагању за њеном метафизичношћу у појединачним
поетикама наших писаца[8],
да бисмо се, коначно, упустили у ово синтетично истраживање метафизичке српске
поезије. Сазнања до којих смо дошли у тим студијама и монографијама била су нам
драгоцена при састављању ове антологије и писању студије у поговору.
Наш
пројекат Српско метафизичко песништво носи
наслов Од Растка до Растка.
Тиме смо отпоштовали један од основних принципа класичих хуманистичких наука да
се уважава историјска дистанца. Да би се ваљано судило о делима људског духа
мора се препустити “мајсторском решету” бар колико је пола дужине живљења
људског тела. Са те дистанце не сметају нам никакви програми и њихове
пропаганде, никакви обзири, никакве моде. Све се сталожи: “зли волшебници”
стишају, идеолошки ветрови мину, стилске струје смире и њихови програми
испосте, а нове надођу.
Антологија Од Растка до Растка и студија Српско метафизичко песништво не
укључују српско црквено ни српско народно песништво. То су засебни корпуси који
имају специфичне методологије настајања, специфичне поетике, посебне
тенденције, нешто другачије естетске принципе, а посебно другачије књижевне
вредности, димензије значења и функције од уметничке поезије. Као такви засебни
песнички корпуси заслужују и засебно проучавање и студије.
Приликом
избора песама претежно смо се држали постојећих антологија, али смо и
искорачили из тих антологија када је, опет, “мајсторско решето” и естетски и
метафизички потврдило и оживело заборављене песнике.
Дуго
смо размишљали како класификовати српско метафизичко песништво. Наметале су нам
се стандардне епохе, са европским оквирима. А онда нам се учинило да су чак и
позитивистичким фактима мерене те европске етапе код нас померене због
друштвено-историјских, економских и цивилизацијских разлога. И иначе, има
претенциозности и натегнутости када се историја српске књижевности покушава
европски испарцелисати. Никада се није са довољно разлога узимао везантијски
подстицај у српској књижевности. Прво, то је посве другачији корпус књижевних
текстова, настајао по посве другачијим узорима од латинског и, друго, на писму
и језику другачијем од оног позитивистички реформисаног у 19. веку. И, треће,
недовољно озбиљно се узимала она метафизичка међа између Истока и Запада која
се манифестовала и у српском песништву. Све то добија назначеније контуре
алогичности када се посматра на плану специјалистичког свођења и антологијског
бирања најбољих примера српског метафизичког песништва. Отуда лакше и
очигледније падају у очи и мање неподударности, а поготово сва насилна сецирања
и парцелисања живог духовног простора, српског још увек живог метафизичког
песничког врела чије су жице дубоко у аутентичном тлу: у миту, историји,
религији, култури и уметности која се ту слагала и чији, било какви учени
дијахрони и синхрони пресеци не могу одвојити византијскосрпски антиподни дух
од наображеног српско-руског, српско-германског, српско-франкофонског,
српско-англосаксонског. Све су то само наноси “другости” против које ми нисмо
ако узвисује “првост”. Али, свакако, “првост” и “другост” не могу тако олако
мењати своја места у духовном поретку српског метафизичког песништва. Реторика,
синтакса, ритам и звук се не калеме у песништву већ имају своју архетипску
генезу и аутохтону структуру које се морају пратити у еволутивном луку и
синхроним и дијахроним матричењем.
Отуда
нам се учинило природнијим и примеренијим глобално лучно премоштавање три сфере
у десетовековном српском метафизичком песништву:
I. Старо српско песништво;
II. Од старог ка модерном;
III. Модерно српско песништво.
[1] Прихватили смо,
чини нам се, убедљиво објашњење Жарка Видовића да грчку реч Логос не
треба преводити, јер ниједна српска реч до краја не обухвата њено широко поqе
значења. А за философски појам “биће” или “битак” задржали смо стару српску и
словенску реч “битије” из сличних разлога (Огледи о духовном искуству, “Сфаирос”, Београд, 1998, стр. 39).
Иако
смо прихватили многе зналачке интерпретације колеге Видовића о “духовном
искуству” и преношењу тог искуства у српском језику, не можемо прихватити
његово искључиво
супротставqање метафизике Запада “духовном искуству” Истока. Јер, колико
“метафизика није у стању да види лик Апсолута”, толико то не полази за руком ни
“духовном искуству”, о коме он говори. Престрога је и његова паралела да је
“метафизика у схватању западног човека” са “Литуртијом у схватању човека
Византије”. Бојимо се да је престрога и она оцена да је “у западном (тј.
‘најмоћнијем’, немачком) мишљењу наслеђен
став грчке метафизике (космологије), а у словенском црквеном је наслеђен став
грчког духовног искуства”. (Шта ћемо са претежнијим и, по духовно искуство и
битије народа, поразнији словенски атеизам?) Може ли се то тако строго
одвајати? Наше искуство са књижевношћу, и српском, и грчком, и немачком (па и
са старом српском поезијом) не даје нам позитиван одговор на ово питање. Јер,
ако је грчка античка мисао, саткана и од метафизичких слојева (космологија), и
од “духовног искуства” (митоса), зашто то дуалистичко јединство да немају данас
и западна (немачка) и источна (словенска) мисао.
[2] Хераклит, 10
фрагмент из списа О космосу.
[3] Слободан Жунић, Аристотел и хенологија,
Просвета, Београд, 1988, стр. 129.
[4] Слободан Жунић,
исто, стр. 423.
[5] Исто.
[6] Никола
Милошевић, Зиданица на песку (Књижевност и
метафизика),Слово љубве, Београд, 1978, стр. 181 – 185.
[7] Исто, стр. 184.
[8]Р. Батуран, Метафизички слој Пекићевих романа. Књижевност бр.5-6,
стр. 953-959, Београд, 1985;
Р.
Батуран, Романи Борислава Пекића.
Универзитетска ријеч, Никшић, 1989;
Р.
Батуран, Поезија Новице Тадића,
Стварање бр. 9, стр. 873-884, Подгорица, 1992;
Р.
Батуран, Откровења Растка Петровића.
Научна књига, Београд, 1993
Јован
Дучић, Истине (Радомир
Батуран, Истине Јована Дучића: Бог, Љубав и Смрт –уводна
студија) Институт за књижевност и уметност и Научна књига, Београд, 1994. и
1995;
Р.
Батуран, Мит и историја у романима
Борислава Пекића. Зборник “Књижевност и историја” И, Филозофски
факултет, Ниш, 1996;
Коста
Радовић, Извршење страха -изабране
песме (Р. Батуран, Ријеч од Кости, Кост од Ријечи
–
поговор). КПЗ Црне Горе, Подгорица, 1996;
Живко
Јевтић, Самосвести, Постојања, Присност.
(Р. Батуран, Из плејаде “мртвих песника”: Живко Јевтић –уводна студија). Народна Библиотека Крушевац и Народна
Библиотека Јагодина, Крушевац, 1996.
Р.
Батуран, “Историјско” и “метафизичко” у књижевности.
Зборник “Књижевност и историја” ИИ, Филозофски факултет, Ниш, 1996.
Р. Батуран, „Мудрост ноћне сенке“, поговор у антологији српског
метафизичког песништва Од Растка до
Растка, Београд, 2006.
Нема коментара:
Постави коментар