„Дубље дно души но страдању“
М. Настасијевић
То што видиш нису моје очи
прозори су истинскога вида
ја сам дете, сироче и жена,
Видарица – ранoм
црном својом
ране црне свих живота видам.
Поглед овај – нестајање твоје
у зенама којих давно нема
није мојих већ очију Мајке
Путем Суза која прати Сина,
поглед кћери, сестре и драгане.
Само један бол је од давнина:
–
ископана светлост која пева
са прозора унутрашњег вида
дно је душе – дно зеница мојих.
И име је моје Симонида.
Нема коментара:
Постави коментар