Сакрално понекад додирне уметниково
биће и тако покрене његов дух, његову имагинацију. За дејство енергије сакралног
у стваралачком чину није пресудно да ли је такав додир трајао само један трен
или много дуже, тако да га уметник можда није био ни свестан, или је онај други
који у уметнику ствара био, уз пуну самосвест, дубље и по разним правцима
прожет таквом енергијом (...)
Очигледно је да песма Лазе Костића Santa Maria Della Salute или Четири
канона Ивана В. Лалића (и поред таквог наслова) нису интегрисани у
литургијску мистерију, нити тако нешто имају за циљ, као што је, с друге
стране, очигледно да су религиозни аспекти ових поетских творевина одлучујући
за њихово разумевање, као и за доживљај који производе код читаоца. Костић и
Лалић осведочују се овим песмама у књижевној уметности; да то постигну,
омогућава им превасходно оно што из хришћанства стиже у њихове стихове.
Уметничка вредност до неразлучивости је повезана с њим, тумачење ту „тематику“
не може игнорисати, нити треба да минимизира њен значај. При свем том, реч је о
уметничким делима која нас, додуше, суочавају са специфичним питањима везаним
за религиозно искуство и одговарајућу традицију, али која не спадају у сакралну
уметност.
Д.
Стојановић Енергија сакралног у
уметности, Службени гласник, Православни богословски факултет, Институт за
теолошка истраживања, Београд, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар