ДУХОВНИ ПАТРИОТИЗАМ ИВАНА В. ЛАЛИЋА

Лалић је имао обичај да прави исписе из текстова које је читао (филозофских, есејистичких, песничких, новинских, итд.) и да понекад испод њих додаје своје коментаре. Посебно су занимљиви они које је правио у време када је у потпуности  био усмерен на Каноне и који се налазе сви на једном месту. Записивани су у свесци-макети књиге Дан шести Растка Петровића из Нолитове едиције Српска књижевност. Корице су зелене боје, са утиснутим називом аутора, дела и издавача, идентичне корицама штампане књиге. Хартија је жућкаста, као и у целој едицији, без линија и непагинована. Лалић је писао од 16. 11. 1994. године до 13. 4. 1996. године, црним мастилом, почев од завршних страница ка почетку књиге. Сви су исписи, на укупно 40 страна, датовани.

Писани су на српском, енглеском, француском и немачком, онако како их је налазио у књигама, часописима, новинама, додајући понекад одакле их преузима. Поједине ауторе је наводио више пута, у два-три случаја са напоменом типа Још мало Хамваша. У свесци су донети наводи: Беле Хамваша (више пута), Ничеа, Монтерлана, Мартина Бубера, Рејмона Пикара, Т. С. Елиота (више пута), Хенри Роса (творца РР аутомобила), из „Политике“ (рубрика „Да ли знате“), Настасијевића, Хоркхејмера / Адорна, Волтера, Хенрика Барића, Гетеа, Берђајева, Тери Иглтона, Дучића, Балзака, Ј. Хојзинге, Милана Будимира, Љубомира Тадића, Нортропа Фраја (више пута), Ивана Иљина, Валерија (више пута), Владе Готовца (за време изгона Срба из Хрватске, 10. Августа 1995), Милована Данојлића, Хајзенберга, Јована Христића, Скота Абота, Јана Паточке, Шпенглера, Сартра о Камију, Емила Сиорана (из нултог броја Итаке), Оскара Вајдла, Јосифа Бродског (више пута), Зорана Константиновића, Дерека Валкота.

Изабрани и записани текстови, као и песникови коментари, усредсређени су, углавним, на поетичке и културно-националне теме. Лалић је, тих година, био обузет односом појединца и народа, улогом културе и вере у осећању колективног заједништва. Многи од њих – свеједно да ли су забележени пре или после настанка рукописа – могу се схватити и као подтекст збирци, а сви чине специфичан и подстицајан контекст. Друга песма „Трећег канона“ је леп пример посредног или непосредног деловања ових исписа / цитата у коначном обликовању збирке.

Дана 3. августа 1995. године, Лалић је направио испис текста „О национализму“ Ивана Иљина (1883-1954), руског религиозног мислиоца, заправо поглавља из књиге Пут духовне обнове, која је први пут објављена 1935. године у Београду, на руском језику. Лалић је поглавље прочитао у часопису Руски алманах и био одушевљен њиме. Испис се доноси у целини:

„Проблем правог национализма могуће је решити само у вези са духовним поимањем отаџбине јер национализам је љубав према духу сопственог народа, поготово према његовој духовној посебности.

Онај ко говори о отаџбини под тим подразумева духовно јединство свога народа. Он под тим подразумева нешто што остаје пресудно и објективно без обзира на нестанак појединих субјеката и на смену покољења.

(...)

Мој пут према духу је пут моје отаџбине; њено уздизање према Богу и духу је моје уздизање.

(...)

Такво стапање патриоте са његовом отаџбином води ка чудесном поистовећивању њихових духовних енергија.“

Као да је Иљинов текст помогао песнику да експлицитно и прецизно изрази оно што је његова поезија одувек говорила, а што би, у овој прилици, могло да се именује као снажно осећање духовног патриотизма.

Александар Јовановић, „Духовни патриотизам Ивана В. Лалића или о културно-историјским подстицајима Четири канона“, (одломак), Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова, Београд, 2007.