НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, За њу којој ништа више земаљско не треба...

Желим да кажем и то да се величина неког човека од духа мери и по томе кога је иза себе оставио. Многе су катедре имале на свом челу вредне и од формата посленике на неком одређеном научном пољу, али на многим катедрама мало је тога после смрти тих посленика остало, јер су, будући смртни људи, често бирали оне који им ни до колена нису били. За Аницу Савић Ребац важи сасвим обрнуто и кад сам касније ишчитавао радове њених ученика и следбеника - ту је и проф. Црепајац, па ето пред сведоцима да то кажем, а нема разлога да кажем што не мислим - видео сам дубок траг и њене писмености и њене учености код оних који су је наследили.

(...)

Она је била од оних код којих је сваки детаљ крцат значењем, било зато што је то особеност њеног стила, било зато што је то био начин на који је водила своју „герилску борбу“ против владајуће идеологије. Ево примера из њене учене и данас још увек актуелне расправе о Лукрецију Кару и његовом делу О природи ствари. У оно доба када је она писала на снази је била догма, марксистичка разуме се, да између филозофског опредељивања и политичке припадности постоји нужна и неодвојива веза. Какви сте по свом политичком и социјалном положају, такав ћете и мислилац бити, такву ћете и филозофску школу одабрати. Аница Савић Ребац управо у раду који сам поменуо, тобоже успутно излаже једно сасвим другачије мишљење и далеко ближе стању ствари. Она скреће пажњу на то да су убице Цезарове биле један епикурејац и један стоичар. Онај кога су та двојица убила био је највероватније епикурејац, а жена му је, у сваком случају, била ћерка једног угледног епикурејца онога времена. Тим поводом Аница Савић Ребац пита – а питање је чисто реторичко – ако заиста између политичког опредељења и филозофске припадности постоји та нужна веза, како су то марксисти хтели да нас увере, откуд то да један епикурејац и стоичар убијају епикурејца?

(...)

Нека ми на крају буде допуштено да још нешто кажем о тој заиста изузетно умној и по много чему знаменитој жени које се данас овде присећамо. Стари је обичај да се за оног кога више нема ужеже пламен свеће. Овај наш разговор, у овај позни летњи час, тако треба и разумети. Ми смо покушали да за њену душу, за оно што је она урадила, ужежемо тај мали симболични пламичак. За њу којој ништа више земаљско не треба, и која је сад, како каже Беседа на гори, тамо „где мољац и рђа не кваре, и где лупежи не поткопавају и краду“.

_________________________________
Зборник предавања "Легенде Београдског универзитета" (Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" у Београду, 2005); Н. Милошевић: "Играти у оковима", стр. 100-102.