ВЛАДИМИР ВИСОЦКИ

Не волим фатални исход,

Од живота се никад не умарам,
Не волим ниједно годишње доба
Кад своје песме не певам.

Не волим отворени цинизам
И не верујем у занос, и још
Не волим кад ми неко чита писма
Гледајући преко мога рамена.

Не волим ништа половично,
Или кад неко прекида реч.
Не волим кад пуцају у леђа
Или из непосредне близине.

Мрзим „верзије догађаја“,
И црва сумње, и жаоку славе,
И кад се иде намерно уз длаку,
Или намерно гвожђем по стаклу.

Мрзим надмено самопоуздање
Више него кад кочнице откажу.
Жалим што је „част“ заборављена реч,
И што се цени оговарање иза леђа.

Када угледам сломљена крила,
Тад нисам тужан, а није ни чудо:
Ја не волим ни насиље ни слабост,
Само ми је жао распетога Христа.

Не волим ни себе кад сам кукавица,
И не могу да трпим кад невине бију.
Не волим кад ми завирују у душу,
А још мање кад у њу пљују.

Не волим ни циркуске арене,
Где се милион мења за рубљу,
Иако су пред нама велике промене,
Ја то никада волети нећу!

Иако су пред нама велике промене,
Ја то никада волети нећу!

В. Висоцки