„Стваралачки
мистичар одвајкада
је био
крст за цркву. Међутим,
овим
људима човечанство захваљује своје
најбоље.“
К. Г. Јунг
Мистично је тајно и скривено, приступачно само
посвећенима и изабранима, а недокучиво обичном човеку, било је важно и у
личности Николе Тесле. Јер, не само да његов изум обртног магнетног поља и
доминација архетипа светлости већ и снажна везаност за мајку и белу голубицу,
па и „неуроза“, леже у његовом мистицизму, засниваном на могућности сједињења
човека с божанским, кроз контемплацију. Као што пише Самјуел Фостер Дејмон у
својој књизи о филозофији и симболима Вилијама Блејка, мистик је један од
вечних типова људске природе, и ма колико редак, он оставља веома дубок траг у
историји. Отуда су психолози изузетно заинтересовани за начин рада ума мистика,
који, уколико су аутентични, изненађујуће су слични, без обзира на то из које
културе, вере или времена потичу. Оно по чему се мистик непогрешиво препознаје,
истиче Дејмон, јесу екстазе. У таквим тренуцима мистик улази у посебно стање
менталног просветљења, током којег се уздиже изнад познатог света, у натчулно и
надлично стање, где се силовито сједињује с Вечном Истином. Она се може звати
„Бог“, „Лепота“, „Закон“ или бити одређена неким другим именом – али је увек Једна
и Истина. Они који су, попут Тесле, то искусили, не могу да замисле ни једно
више стање постојања па углавном цео потоњи живот посвећују откривању света
„неизрециве тајне“ која им се указала. Тесла је био подложан таквим екстазама,
посебно видљивим у тренутку открића обртног магнетног поља. Из њих се никад
није враћао без неке велике Истине. Јер, попут Блејка, и Тесла је био од оних
„који не пусте да оде оно што су сазнали“. Јачина тих искустава је врло снажна
јер, као што каже Дејмон, блесак у секунди испуни и најватренијег прогониоца
(попут апостола Павла) убеђеношћу у истину, и подупире то убеђење неизмерном
снагом за подстицањем саме религије коју је до тад мрзео из дна душе. То
искуство је увек исто, изнад свих је вера јер мора бити изнад теорије, а таква
су била и Теслина. Уосталом, мистицизам је извор сваке вере и објашњава све
религије па су сви оснивачи великих религија били мистици. Зато је Тесла, како
каже Велимир Абрамовић – „живи архетип оснивача нове научне религије“. Тесла је
веровао у то да, какав год да је овај материјални свет, постоји још један,
стварнији и узвишенији, а у којем је он боравио током својих екстаза, испуњен
трансценденталном светлошћу.
Јер, као што тврди Сведенборг, мистик првог реда, људски ум не може да
истражује а „да му Разумевање понекад не буде у духовној светлости“. Таква
светлост била је алфа и омега не само Теслиног личног функционисања већ и
његових изума, а посебно открића обртног магнетног поља, које је било у целости
надахнуто мистичном перцепцијом. Теслин мистицизам је био стваралачки и готово
идентичан Блејковом, за који Дејмон примећује: „У њему нема никаквих
одбацивања, гадних искушења, страшних изгладњивања и шибања духа и тела,
никаквог култа прљавштине; баш ничег болесног и аскетског, чак ни склоности ка
величини или самосажаљењу. Нормалан живот, узвишен, био је његов идеал. Увек се
држао овога света. Чак су му и екстазе долазиле саме. Није оставио никакве
системе медитације или магијске церемоније за призивање божанства. А на врхунцу
екстазе, у подсвести му је: „Како да други ово виде?“. Попут Блејка, ни Тесла
никад није веровао у објективну реалност ма које од својих визија, укључујући и
визију лика мајке кад је умирала, знајући да се оне налазе само у његовој
глави, мада је истовремено доживљавао њихову снажну психичку реалност. Јер,
Теслине визије су поседовале унутрашњу, психичку реалност, као и снови, па Мари
Луиз фон Франц с правом каже да, ако сте сањали како летите с орлом, онда сте у
психолошком смислу заиста и летели па је искуство из сна постало део вас. Како
наглашава Дејмон, Блејк је желео да подучи цело човечанство како да доспе до
Раја Мистицизма, до Врта засађеног у уму сваког аутентичног мистика. Таква је
била и мисија Тесле јер је мистицизам увек био његов унутрашњи порив, који га
је водио ка најважнијим изумима, који су имали своје извориште у колективном
несвесном. Јер, као што каже Јунг: „Мистици су људи који имају нарочито живо
искуство процеса колективног несвесног. Мистичко искуство је искуство
архетипова“. Отуда Јунг није правио разлику између архетипских и мистичких
облика. Мистицизам је имао веома значајну улогу и у Теслином интимном животу,
посебно у односу према мајци и белој голубици. Он нам омогућава да се сасвим
другачије разуме и његова „неуроза“. Можемо се питати – постоји ли неко ко
макар мало није мистик? Одговор налазимо код Блејка, који с правом истиче – не
постоји. То произлази из чињенице што мистицизам има своје извориште у
колективном несвесном, које је саставни део људске психе. Но, већина
маргиналних и најчешће лажних, самозваних мистика није способна да изрази, ни
сети се онога што је сазнала, ако је било шта и сазнала; за разлику од Тесле,
који је од својих мистичних визија увек успевао да „украде“ неку
трансценденталну истину. Зато, када се говори о мистицима, треба разликовати
лажне од стваралачких, односно аутентичних мистика, којима, као што каже Јунг, „човечанство захваљује своје најбоље“.
Таквима, свакако припада и Тесла. Дијалог са судбином Водећи амерички психолог
Џејмс Хилман своју „теорије жира“ је изложио у чувеној књизи "Код
душе", која се бави зовом судбине, као„психолошком реалношћу првог реда“
јер је „прворазредни чинилац човекове
егзистенције“. Хилман креће новим путем, полазећи од старе идеје: да сваки
човек долази на свет зато што је због нечег позван. Тај „зов“ Грци су звали
дајмон, а Римљани геније. Заправо, то је дух који штити и прати човека током
живота, управља његовим поступцима и намерама, односно, Јунак позван да усрећи
друге као што Јунг каже, изражава одређујућу силу која човеку приступа попут
провиђења, мада је етичка одлука препуштена самом човеку. Тако је, нпр. Сократ
за свој живот добио вођу, који је био бољи од хиљаде учитеља – добио је свог
дајмона. Он је владао свим његовим људским односима и био „унутрашњи глас“,
који га је, између осталог, одвратио од бављења политиком, која је, пак, била
субина Платоновог живота. Управо на том платонистичком миту почива Хилманова
теорија жира, која у савременој психологији нуди потпуно нов начин разматра
психолошке феномене, не толико помоћу узрочности већ позвања. Јер, сваки човек
долази на свет зато што је позван да нешто буде и створи, што је посебно
изражено код генијалних људи, па и Николе Тесле. Храст носи жир, али је и жир
бременит храстом јер у себи садржи све оно што ће се касније из њега развити.
Отуда Хилман није погрешио када је за своју теорију изабрао „органску“
метафору. Своју „теорију жира“ Хилман дефинише овако: „Сваки је човек обликован
по једној представи, јединственој и непоновљивој, која је бит тог живота и
позива га извесној судбини“. Он истиче да човек не само да треба да препозна
свог дајмона, тј. зов своје судбине, него мора наћи и начин да успостави
дијалог с њим. У својој књизи добитника Нобелове награде или државника ставља
„у исти кош“ с поп-звездама, убицама и ТВ-водитељима, посвећујући им подједнак
простор. Хилман користи истакнуте личности само да помоћу њихових судбина
илуструје оно што постоји у свакој судбини јер, нису само истакнуте личности
позване, мада се код њих позвање испољава на најочигледнији начин. То потврђују
и примери Бетовена, Микеланђела, Да Винчија и Николе Тесле, рецимо, код којих
се позваност испољила веома снажно и веома рано. Теслини родитељи су били
непоколебљиви у намери да га натерају да, као и отац, буде свештеник, мада је
њега и сама помисао на то ужасавала јер је под утицајем свог професора био
веома заинтересован за физику. Међутим, Теслу је свештеничког позова спасла
тешка болест, због које је девет месеци био исцрпљен и практично на самрти. Кад
је једном отац ушао у собу да га обиђе, син му је рекао: "Можда бих могао
да се опоравим ако ми допустиш да студирам технику". Отац му је одговорио:
"Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету". И на огромно
запрепашћење свих, "вратио сам се у живот, као други Лазар" писао је
Тесла у својој биографији. И ово чудесно излечење јасно показује колико је био
у дослуху са својим позвањем. Дајмона треба схватити као носиоца наше судбине,
али не у фаталистичком смислу. Јер, мислити да је сваки, па и најмањи догађај,
у нашем животу одувек одређен, потпуно је погрешно, истиче Хилман. Јер, да
човек није само производ наслеђа и средине, сведоче и разлике у животним
путевима генетски идентичних близанаца, који су заједно одгајани. То, каже
Хилман, говори да, сем наслеђа и средине, постоји и позвање, које руши
мистификацију родитеља, а посебно мајке. Јер, кад дете постане искључиви смисао
живота, што је често код многих мајки, окрећу се леђа невидљивом смислу
сопственог живота; наравно, ако он постоји. „’Срећно’ дете! То никад и нигде
није био циљ који би родитељ себи поставио“, каже Хилман. „Марљиво, корисно
дете – да; прилагодљиво дете: здраво, послушно, пристојно; дете које се клони
невоља; забавно дете – што да не?“ У античкој Грчкој је срећа називана
еудаимониа – задовољни дајмон. Дакле, само дајмон који добија оно што му
припада може души детета пренети благослов среће. У противном, дете не може
бити срећно јер су потребе његовог дајмона осујећене од средине, посебно
родитеља који траже своју срећу у срећи детета. Будући да сваки човек долази на
овај свет зато што је због нечег позван, и Тесла, који је, попут сваког генија,
био бакљоноша свог времена, позван је да осветли оно до тада неосветљено, и
учини да се види оно до тада невидљиво. Теслин живот и стваралаштво заправо су
класичан пример Хилманове „теорије жира“. При томе је Тесла и својеврсни
митолошки јунак, који несебичним, мукотрпним радом човечанству доноси оно што
му је најпотребније, а што до тада у том виду није постојало. И он се одважио
на авантуру да би људској заједници донео оно до тада неприступачно, непознато
– а битно ће утицати на њен опстанак и даљи развој. Тесла је, уз то, поседовао
и једну од најважнијих одлика јунака – жртвовање себе зарад других, односно
предавање себе вишем циљу, без бриге за самоодржање. Још у најранијем детињству
је испољио својства која су указивала на то да је предодређен за врхунска
достигнућа. Зато Јунг каже да „иако се детету не може приписати психологија
одраслих, оно на чудан начин у свом несвесном поседује психологију одраслих,
тако да је индивидуа од самог почетка“. У гроб однео тајне које није смео да
открије Тесла је имао свој лични мит јер „оно што је човек по својој унутрашњој
представи, са становишта вечности може се изразити једино путем мита, који
изражава живот тачније него што то чини наука јер се она служи појмовима
просечности“ (Јунг). И Елијаде је тврдио да су митови најранији облик науке. То
је дубоко у себи знао и Тесла па је у свом чланку "Свет чуда који ће
створити електрицитет" 1915. писао: "Ко год жели да добије праву
слику о величини нашег доба, треба да проучи историју развоја електрицитета. Ту
ће наћи причу чудеснију од ма које приче из ’Хиљаду и једне ноћи’. Она почиње
кад су Талес, Теофраст и Плини причали о магијским својствима електрона –
скупоцене материје ћилибара – насталог од чистих суза Хелиадеса, сестара
Фетона, несрећног младића који је покушао да се вози ужареним кочијама Феба и
умало што није запалио Земљу. Бујна машта Грка је мистериозне појаве
приписивала натприродном узроку, дарујући ћилибару живот и душу. Празноверје
старих народа, ако га је уопште било, не може се узети као поуздан доказ
њиховог незнања, већ се може само нагађати колико су они знали о електрицитету.
Ретки записи нас уверавају да је мало посвећених људи имало дубље знање о
феноменима ћилибара. Један је био Мојсије, несумњиво практичан и вешт
електричар, далеко испред свог времена“.
Као човек не
само испред већ и изнад свог времена, Тесла је отишао ван граница егзактне
науке, да би не само предвидео будућност већ и видео оно што други не виде.
Али, упркос својим огромним заслугама, Тесла није био довољно схваћен и
прихваћен, ни у своје време, а, нажалост, ни данас. Упркос светској слави, за
редовног члана Српске краљевске академије наука и уметности изабран је тек
1937. у својој 81. години, пуне 43 био је њен дописни члан, мада је још 1892.
предложен за статус бесмртника. У Теслиним речима – да је „велики човек онај
који својим умним способностима наткриљује остале људе, који, као што пчеле
прикупљају мед, прикупља знања и открива нове истине, а све то крунише љубављу
према човечанству“ – препознаје се његова личност, која је својим способностима
„наткрилила“ остале људе. Али, управо је зато често био несхваћен, чак и
интелектуално поткрадан, исмеван и нападан, против чега се стоички борио, а да
себи није дозвољавао западање у дубоку малодушност. Амерички физичар Џон Стоун
каже: „Сви смо погрешно разумели Теслу, који је био толико испред свог времена
да су га и најбољи међу нама погрешно сматрали сањарем“. Дешавало се да Тесла
западне и у финансијске потешкоће па је његов колега и одани поштовалац Б. А.
Беренд с правом рекао да је нечувено да човек који је створио модерно доба
електричне енергије, мора да се бори да очува хотелски кров над главом. Упркос
свему, Тесла, говорећи о својим изумима, каже: „Чврсто верујем у закон компензације. Истинске награде су увек
сразмерне уложеном раду и пожртвовању“. Али, нажалост, није увек тако.
Често је потребно да прође много времена, а признања неретко долазе сувише
касно, ако уопште и дођу. Управо је „наткриљивање“ других људи Теслу учинило
усамљеним јер, ако човек зна више од других, постаје усамљен, а понекад, споља
гледано, чини се да је и игнорисан. Теслина усамљеност, као, рецимо, и Јунгова,
није потицала из одсуства жеље за другим људима, већ немогућности да се другима
саопште битне ствари јер човек стоји на одређеном становишту које други сматрају
невероватним па чак и суманутим. По Теслиним речима: „Бити сам, то је стање у
којем се рађају идеје“, чак и онда кад смо дубоко несрећни. Но, Јунг је сматрао
да усамљеност не представља нужну препреку дружењу јер нико није осетљивији на
дружење од усамљеног човека. У својој аутобиографији Јунг каже: „Многе људе сам
увредио јер, чим бих увидео да ме не разумеју, ствари би, за мене, биле
завршене. Морао сам да идем даље. Нисам имао стрпљења с другима – само са
својим пацијентима“. Такав је и став Тесле, који је био нетрпељив не само према
глупостима и нехату већ и површности и баналности у комуникацији, те лењости, која
се није уклапала у његову натприродно велику радну енергију. О сусрету с Теслом
наш амбасадор у САД Владислав Савић је записао: „Кад сам га упитао шта га
покреће на неуморан рад с толико одушевљења, рекао ми је: Уверен сам да је цео космос обједињен, како у материјалном, тако и
духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро од куда ми добијамо сву снагу,
сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредност коју оно
емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тог
језгра, али знам да постоји и кад хоћу да му придам материјални атрибут, онда
мислим да је то светлост, а кад покушам да га схватим духовно, онда је то
лепота и самилост“. Попут Јунга, он би могао рећи: „Највећа разлика између
мене и већине људи је у томе што је ’преградни зид’ за мене прозиран. Други
налазе да су ти зидови толико непрозирни да се иза њих не може видети ништа и
стога мисле да тамо ничег нема. Људи који ништа не виде, немају осећање
сигурности и нису у стању да извлаче закључке – или, уколико то чине, не верују
у њих јер нису обдарени храброшћу која је садржана у једностраности". А
Тесла је у своје закључке веровао, истовремено познајући тајне које из више
разлога није смео или није могао да открије. И то је допринело непотпуном
разумевању Тесле и његових дела, од којих ће нека вероватно вечно остати
недешифрована, вечна тајна.
И. Настовић, Архетипски свет Николе Тесле (одломак), „Прометеј“,
Нови Сад, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар