Категорије

уторак, 15. новембар 2016.

ЕМИЛИ ДИКИНСОН, ***


Има нека коса светлост
у зимско поподне, која
тишти, као у катедрали
терет поја.

Небеску задаје нам рану;
ожиљци не остају,
него разлика изнутра,
тамо где значења постају.


Никога ту да поучи нас
то жиг је, очајање –
властан један бол што стиже
одозго као постојање.

Када долази, крајолик слуша,
сенка свог духа се боји.
Кад одлази, то је раздаљина
што до смрти постоји.


Е. Дикинсон

Нема коментара:

Постави коментар