Категорије

среда, 9. новембар 2016.

Р. М. РИЛКЕ, Преокрет


Пут од интимности ка величини води кроз жртву
(Каснер)

Дуго је он све то
мучно присвајао гледањем.
Звезде на колена падаху
обхрване његовим погледом.
Или би гледао клечећи,
а мирис би његове усрдности
као благи умор падао
на какво божанско биће, које би му се онда
осмехнуло, у сну.

Куле је тако гледао
да су трнуле од страха:
опет их увиз зидајући, наједном!
Али често би предео
отежао од дана, покојем
струјао у његово тихо опажање, увече.

Животиње су смирено ступале
у отворени поглед, пасући,
а засужњени су лавови
зурили унутра као у непојамну слободу;
птице су пролетале кроз његову
душевност. Цвеће се
огледало у њему
крупно, као у деци.

А кад се рашчу да има један што гледа,
то дирну и бића која су мање
и непоузданије видљива,
дирну жене.

Откад гледа?
Откад већ, лишавајући се у души,
преклињући са дна погледа?

Када би он, који вечито чека, седео у туђини;
а расејано окренута соба у преноћишту
мргодно била око њега,
и у избегаваном огледалу
поново соба,
и касније, са постеље-мучитељке,
поново:
тад би се у ваздуху већало,
несхватљиво већало
о његовом срцу што се осећа,
о његовом срцу што се кроз болно засуто тело
ипак осећа,
већало би се и пресудило:
Да оно љубави и нема.

(И било би му ускраћено
ма које друго посвећење.)

Јер, видиш ли, у гледању има граница,
и све сагледанији свет
иште да расте у љубави.

Завршено је дело очију,
врши сад дело срца
на сликама у себи, заробљеним. Јер ти си их
савладао; али сад их не знаш.
Погледај, унутарњи човече, своју унутарњу девојку
њу, извојштену
из хиљаду природа, ово
тек извојштено, а досад
Још невољено створење.


















Препев: Бранимир Живојиновић

Нема коментара:

Постави коментар