Пут од
интимности ка величини води кроз жртву
(Каснер)
Дуго је он
све то
мучно
присвајао гледањем.
Звезде на
колена падаху
обхрване
његовим погледом.
Или би
гледао клечећи,
а мирис би
његове усрдности
као благи
умор падао
на какво
божанско биће, које би му се онда
осмехнуло,
у сну.
Куле је
тако гледао
да су
трнуле од страха:
опет их
увиз зидајући, наједном!
Али често
би предео
отежао од
дана, покојем
струјао у
његово тихо опажање, увече.
Животиње су
смирено ступале
у отворени
поглед, пасући,
а засужњени
су лавови
зурили
унутра као у непојамну слободу;
птице су
пролетале кроз његову
душевност.
Цвеће се
огледало у
њему
крупно, као
у деци.
А кад се
рашчу да има један што гледа,
то дирну и
бића која су мање
и
непоузданије видљива,
дирну жене.
Откад
гледа?
Откад већ,
лишавајући се у души,
преклињући
са дна погледа?
Када би он,
који вечито чека, седео у туђини;
а расејано
окренута соба у преноћишту
мргодно
била око њега,
и у
избегаваном огледалу
поново
соба,
и касније,
са постеље-мучитељке,
поново:
тад би се у
ваздуху већало,
несхватљиво
већало
о његовом
срцу што се осећа,
о његовом
срцу што се кроз болно засуто тело
ипак осећа,
већало би
се и пресудило:
Да оно
љубави и нема.
(И било би
му ускраћено
ма које
друго посвећење.)
Јер, видиш
ли, у гледању има граница,
и све
сагледанији свет
иште да
расте у љубави.
Завршено је
дело очију,
врши сад
дело срца
на сликама
у себи, заробљеним. Јер ти си их
савладао;
али сад их не знаш.
Погледај,
унутарњи човече, своју унутарњу девојку
њу,
извојштену
из хиљаду
природа, ово
тек извојштено,
а досад
Још невољено
створење.
Препев:
Бранимир Живојиновић
Нема коментара:
Постави коментар