МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Белешке из 1935.

Спонтаним осмехом потврдим самом себи: истину си сазнао; трајније буде од сваке трајашности, чему је темељ патња.

Патња – путеност.

Мор, корен за морати и умрети. Морал?

Рећи и река, исти корен. Идеја говора и идеја реке истоветна: непрекидни ток.

Да ли је чловек дошло до чловити, или чловити од чловек? Било једно, било друго, коренита је идеја човека: из хоризонта у вертикалу, усправљање.

Али, зачудо, начело нижег ступња, стремљење код биљака увис, постаје полазна тачка изласка човековог из животињског, опет увис.

Смисао је ту, у даљем ходу човека онда се мора остварити и начело кристала. Као нека жива геометрија.

Она је већ ту, истина само човеком остварена у уметности.

Али још не човеком у човеку.  

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991.