Категорије

петак, 04. новембар 2016.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Са собом на јутрење или дешифровање фениксовог кода


Мисао по којој узети математику из физике значи оставити је само у корицама, на поезију Зорана Недељковића могла би бити примењена овако: узети јој филозофију значи одузети јој есенцију, њена најдубља и најдалекосежнија значења. Мото којим аутор отвара своју песничку збирку Шаптач: „Питаћеш, које то школе филозофске поклоних постах: не, ни у једног мудраца се речи ја ни сад не кунем“, има двојако исходиште. С једне стране, својој песничкој мисли одриче сваку свесну и намерну везу са било каквим филозофским учењем, будући по вокацији и сам филозоф. С друге стране сведочи да је песник, иако добро упознат са различитим филозофским оријентацијама и  различитим схватањима суштаствених питања везаних за човека и смисао његове егзистенције, изградио свој властити пут ка одгонетању Великих тајни, што је одлика само великих песника и уметника.
На тај сизифовски пут одгонетања неодгонетнутог и уобличавања неизрецивог, пут ка средишту себе, аутор креће обогаћен несвакидашњом интуицијом, стваралачком визијом и креацијом, али и сазнањем да изван нас нема ничега, односно да у нама постоји космос, те да је човек сам садржај космоса. Поистовећивање појединца са универзумом је један свеопшти концепт јер многе културе исказују схватање да је земља/појединац огледало неба/универзума. Али, загледаност над понором и светлошћу космоса у нама иманентна је само даровитим појединцима, посвећеницима који су одгонетнуте тајне могли да транспонују у своме духу, било као песници, било као уметници уопште. Зато је модел интуитивне спознаје који усваја Зоран Недељковић у својој поезији, најближи оном што се може означити као алхемијско трагање за златом, које није ништа друго до метафора за злато духа. На ту алхемијску везу са светошћу космоса указују и наслови две целине „Месечева стаза“ и  „Млечни пут“, којима песник допире до најдубљих тајни човека. Тај пут ка прасеби, ка космичком, божанском делу себе, у коме пребивају Светлост и Тама, песник је нимало случајно именовао као „јутрење са собом“, што се може и другачије именовати као спознаја, сазнање о себи. Уопште, збирка „Шаптач“ нема ничег произвољног, ничег сувишног и случајног, ни у садржају ни у форми, што би иоле умањило естетски доживљај. Она одише заокруженошћу, па на нивоу песничке збирке представља јасно конципирану и индивидуалну поетику, док на наивоу целокупног Недељковићевог песништва представља њен највиши уметнички израз.

Док се у ранијим песничким збиркама осећа песникова окренутост ка прошлости, историји, митском и архетипском, колективном и националном, „Шаптач“ доноси једну нову оријентацију ка сопству, јер открива да митови пребивају у нама самима те је, сходно тој логици, и одговор на круцијално питање Недељковићеве поетике „Ко сам ја?!“, садржан у новооткривеном јединству човека (homo totus) са универзумом (unus mundus) као највишој форми спајања. То је јединство засновано на дијалектици физичког и метафизичког, смртног и бесмртног, пролазног и вечног, демонског и анђеоског. Посредник, медијатор, путем кога се успоставља кореспонденција између наведених крајности природе (људске и космичке), али и могућност помирења супротности, стапање егзистенције и есенције у највишем степену, јесте птица (соко, гавран, орао, албатрос), као метафора превладавања физичког простора и могућност да се зађе у пределе метафизике. Птица је херменеутички кључ Недељковићеве поетике, јер је супстанцијално, материјално оваплоћење стваралачког духа, она клица божанске искре која пребива у сваком уметнику. Уметност јесте израз побуде појединца за стварањем, побуда која је укорењена у човекову неуништиву веру у бесмртност. Отуда и она песникова борба са Анђелом смрти („Ноћ ме додирује / у црним рукавицама“, „Црни анђеле, успевам да те не видим /док гледам кроз тебе“, „Замишља да је црно сунце“, „Како не чути плес смрти“) у знаку које је највећи део  његових песама. Општење са оностраним, заумним јесте својство песника-демијурга чији инстинкт смрти (Thanatos) надилази чисто биолошку и психолошку раван те добија карактер филозофског, јер је одраз неке сукобљавајуће равнотеже са инстинком живота (који персонификује Eros). У том кључу треба сагледати песникову окренутост богињи Ерато, заштитници поезије и песника. Створивиши сопствену „осматрачницу“ с које му се отвара хоризонт у најдубљег себе, песник је створио повлашћене метафизичке просторе унутар физичке егзистенције („Свако може бар у самом себи да створи / Простор који само њему припада“) и тако постао „аутор сопствене величанствене бесмртности“, где поезија отвара могућност да појединац може духом живети кроз векове, што је случај искључиво са даровитим песницима. Тако наизглед песимистична поезија овог песника постаје својеврсна апологија бесмртности, јер свог творца успева да сачува од свих замки времена. Има ли веће потврде њеног квалитета од тога?!

(Текст рецензије збирке песама Шаптач Зорана Недељковића, "Алфеус арт", Краљево, 2015) 

Нема коментара:

Постави коментар