У малом
човековом телу (говорио је Христофор),
попут сунца у капи воде, одражава се бескрајна премудрост Божја. Сваки
орган је промишљен до ситница. Срце, на пример, храни читаво тело крвљу, и у
њему су, како кажу, сабрана наша осећања, ето зашто је оно поуздано заштићено
нашим ребрима. Зуби – жваћу, и зато су од вврде кости, језик – распознаје укус,
па зато је мек и порозан као сунђер, ухо је створено у облику шкољке, како би
ловило летеће звукове. Између осталог, клемпаве уши (Христофор је прстом прешао
по Андроновом уху) су знак – празнословља. А постоји још и унутрашње ухо, које
се не види. Оно води звукове од спољашњег уха до мозга, а мозак претвара
звукове у говор. До мозга воде и жилеод очију, и опет мозак претвара слова у
речи. Он је цар читавог тела и налази се на самом врху, зато што је од свих
земаљских створења једино човек – разуман и хода усправно. Његова бестелесна
мисао, која се налази у телу, узноси се до небеса и докучује савршенство овога
света. Ум – очи су душе. Када се те очи
повређују, душа постаје слепа.
Шта је душа, упитао је Арсеније.
Оно што Господ удахњује у тело, оно што нас
разликује од камења и биљака. Душа нас
чини живима, Арсеније. Упоредићу је са пламеном, који потиче од земаљске свеће
али нема земаљску природу, он стреми увис, према себи сродним стихијама.
Ако нас душа чини живима, значи, она постоји и у
животињама? Арсеније је показао вука поред себе.
Да, животиње имају душу, али она је усклађена са
њиховим телом и садржана им је у крви. И обрати пажњу: пре потопа људи нису
јели животиње, штедели су им душу, јер са телом животиња умире и њена душа. А људска душа је иноприродна телу и не
умире са телом, јер није људска душа од других ствари већ је од самог Творца,
удахнута као благодат.
Шта се суди телесини људској?
Тело наше у прах ће се разићи. Али Господ, који
је створио тело од праха, наша разишла телеса ће саставити у једно. Јер, знаш,
само нам се чини да се тело разлаже без трага, да се меша са другим елементима
и постаје земља, река, трава. Наше тело, Арсеније, као да је разливена жива,
која, распаднута на ситне куглице, лежи на земљи, а не меша се са земљом. Она
лежи све док не дође неки зналац и не сакупи је назад у сасуд. Тако ће и
Свевишњи скупити наша распаднута тела за свеопште васкрсавање.
Јевгениј Водолазкин, Лавр: животопис, са руског превела Радмила Мечанин, „Драслар
партнер“, Београд, 2013.
Нема коментара:
Постави коментар