Категорије

уторак, 01. новембар 2016.

ИВО АНДРИЋ, О задацима и изазовима

Никад човек да се излечи и ослободи детињства. Кад ми је било девет година, читао сам причу о дечаку који је морао да завршава задатак док су га споља дозивали и мамили сунце, птице и сад се више не сећам какве све сласти и лепоте земаљске. Сећам се да је то за мене била болна и свирепа прича. Болно ми је било одрећи се радости које дозивају споља, а болно и не завршити задатак, а начин на који се то двоје мири и доводи у складну целину ја нисам могао да сагледам и схватим[1]. Сад ми је шездесета година. Напољу је сунце, оно најдраже, а преда мном је задатак. И све је исто.




[1] У црној књизи (Свеске) додатак: Никад, ни тада ни доцније.

Иво Андрић, Знакови поред пута, књига друга, „Политика“ – „Народна књига“, Београд, 2005. 


Нема коментара:

Постави коментар