Два тестамента наших врховних господара стоје као
два пламена што се не гасе. Једно је тестамент Кнеза Лазара, последњега
господара самосталне српске државе, у часу кад ће сила отоманска разбити
Српство. Друго је тестамент Владике Рада, најузвишенијега од свих господара
српских земаља, настао такође у време црно, у време особити енергичног спремања
Омер-пашина. Кнез Лазар је умро као светац. Владика Раде као песник и мислилац.
И један и други је састављао тестамент лицем окренут право вечности, и довршио
га без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина. Тестамент Кнеза
Лазара није ни писан, ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донео у
кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тога дана, дана коби и пропасти, владар
стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никоју земаљску власт. После
косовске вечере, Кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на
путу за онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе,
и оставио народу у аманет, образ и душу, друкчије речено: царство небеско изнад
царства земаљскога. Тај Кнежев тестамент, тај високи момент наше историје имао
је континуитет. Полако и подземно стигао је да се даде осетити у тестаменту
онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом великом
тестатору Косова, Милошу Обилићу – дао се осетити у тестаменту Владике Рада.
Исидора Секулић, [Тестаменти српских врховних поглавара], Изравнања, „Гутенбергова галаксија“,
Београд, 2000.
Нема коментара:
Постави коментар