Категорије

уторак, 01. новембар 2016.

КАТАЛИН КЕМЕЊ, О срећном тренутку

Само у срећном тренутку живим. Срећни тренутак нико не види. Светлост малаксава у вртлогу магле. Вртлог магле повлачи тупо пригушени глас. Малочас су око мене још расле влати трава. О, – гле ишчезоше у ватру летуцаве зеленитости? – С друге стране реке, на далеким планинама подрхтавају плаветније.
Само у срећном тренутку живим. У срећном тренутку свако све види. Само у срећном тренутку. Сећам се сваке тада изговорене речи. Тада падају с мене храпави слојеви живота у белу маглу која се стропоштава. Крошња храста задрхти. Покрећу се младунци у гнезду.
О, малена крила! Храбро побеђују најкрупније, лаки ваздух. Већ се не бојим. Срце ми још једном прхне, задрхти гнездо, ватрена душа високо виори.




Каталин Кемењ, Писма мртвом пријатељу, превод с мађарског Сава Бабић, 1993. 

2 коментара:

  1. Марија, хвала што нам пружате увид у овакве пробране бисере!

    ОдговориИзбриши
  2. Част ми је да имам овакве пробране читаоце!

    ОдговориИзбриши