Песници вичу: „Видели бисмо те крај токарског банка.
Шта су то стихови? Знамо ту причу!
А биће за рад – петља ти танка.“
Можда од занимања сваког
За рад нас много тог веже.
И ја сам фабрика.
Ако сам без димњака,
Можда је мени без димњака још теже.
Знам – нисте љубитељи празних речи.
Да бисте радили – сечете храст.
А ми, зар дрво не умемо сећи?
Обрађујемо храшће глава свих нас.
Свакако – рибарење, часна ствар дође.
Извлачити мрежу кад пуна кечига буде.
Песнички рад частан је такође –
Ловити не рибе, него живе људе.
Огроман рад је да се над наковњем гори,
Да се усија гвожђе под руком ковача.
Но зашто ко дангубе неко да нас кори?
Мозгове турпијом језика глачам.
Ко више –
песник илʼ техничар – твори
и користи?
Оба, свако како може.
Јер срца су
такође мотори.
Душа је
исто мотор, само сложен.
Једнаки
смо. Другови у радничкој маси.
Пролетери
духа и тела.
Тек скупа
ћемо васиону украсти,
Пустити да
маршевима одјекује цела.
Оградићемо
се од сваке фразе.
На посао!
Нов и жив! Нек јечи!
А у
воденице послаћемо ораторе разне,
Докони, да
врте жрвње водом речи.
Нема коментара:
Постави коментар