Категорије

четвртак, 03. новембар 2016.

О ПОТРЕБИ ЗА СТВАРАЊЕМ (разговор с Андрићем)


        
        Пикасо је говорио у поводу Аполинера, како се овај песник уопште није разумевао у сликарство, а ипак му се свиђало баш оно право! Песници често знају погодити, казао је.
         И ја тако мислим. Песници тачно погоде или осете, свеједно је како се то каже. Онда када погоде, или осете, то је заиста велики доживљај.

         У истоме поводу, то јест како уметници осећају један другога, цитирам Малроа: У том је смислу Бодлер, који није био музичар, погодио шта значи Вагнер!
         То је Бодлер веома лепо осетио, и, исто тако, добро написао. Ту је проговорила нека, рекао бих, заједничка карактеристика, а што је дубинска веза у природама уметника. Овога пута јој је корен био у музици и поезији, а у поводу Аполинера – у сликарству и поезији. Та је заједничка црта између различитих а ипак тако повезаних, блиских уметничких грана, та анонимна испреплетеност у њиховим коренима, струјањима, и у ватри која из њих зрачи, то је огромно благо из кога се затим, на видљив начин, али истрајно, рађа дух прогреса.
         Стваралачка моћ – па то је основна полуга у људскоме друштву. Одатле све почиње: дух обнове, рађања, дух сумње, продубљивања побуне, цивилизација.
         (Подсећам, како је Пикасо рекао: Има право Ван Гог. Потреба за стварањем, то је као дрога: треба изналазити, треба сликати.)
         Треба стварати, каже Андрић.
Леонардо је, пишу, једном приликом извикнуо: Једнога дана сам успео да насликам нешто заиста божанствено! (Била је то Ђоконда.)
         Искрено је то казао. То му се из душе отело. Он је био осетио себе, као Бодлер Вагнера, као Ван Гог стваралачку моћ, као Пикасо сликање, па није могао да се уздржи, изрекао је своју радост. То је шикнуло из њега, извило се. То је као неки пламичак стваралачкога чина.
         Враћамо се на музику, ослушкујемо је негде у позадини, јер она као да није баш нека од особитих компонената у стваралаштву неких уметника, а посебно у делима књижевника. Помињем Вагнерову музику, која је почела била да испуњава атмосферу Буденброкових, и оно, када је Хано Буденброк био почео да урања у свога Шопенхауера – да је тек тада дело Томаса Мана прерасло у област духа и духовнога и у виши чин и уметнички облик. У којим нашим књигама има тога? У којим то вашим књигама има тога? Нема их. Нема га.
         Нема га, заиста. Нема их, можда. Природа нашега човека је чудесна, као и наше поднебље, а историјска је реалност наш балкански простор увек препуњала варничавим електрицитетом, борбом за опстанак за слободу, борбом за голи живот, бунтарском и гусларском, то јест ослободилачком мисијом, хероиком и патосом – што је све облат духа и духовнога изгањало на други колосек, па се музика таквога волумена, што је помало и природно, није толико осећала у нашем простору, и зато је и нема у нашем стваралаштву. У мојим је књигама приказана сурова стварност људских судбина у нашим историјским приликама. Ман је писао, како у музици има највише сумњивог, како је она и декадентна. Ту врсту декаденције ми никада нисмо доживели. Мислим, наш народ. Ниво свести на којем смо и ниво цивилизације н нашим теренима, рекао бих, нису били стасали за то. Нама је много ближа музика која нагиње корачници, музика бунта и бујица, као и сентиментални тонови који извиру из фолклорнога ткива и народнога мелоса. А што је условила, исто тако, историјска читанка, односно борба за опстанак, Његошева борба непрестана.
         Описивати. Ах! Врага! Није реч о томе, треба октрити стварност испод изгледа...
         Увек сам знао да то треба. Имао сам увек те намере, али, знате, једно су намере и жеље, а друго њихово остварење. Иако мислим, а и ви се ту слажете са мном, да сам у неким својим делима показао и ону стварност испод изгледа!
         Стефан Маларме је заштитио своје дело од живота; овај је тако око њега као што река тече око бокова усидрене лађе; он никада није био понесен.

         То ми се свиђа. Понекад верујем да је то оно право и да је то лепо, кад уметник постигне, то јест успе, да своје дело заштити од живота. Мало је таквих, а ја бих рекао, ако хоћете и смело: мало је одабраних!

         (...)

         Има дела која чекају и која дуже времена остају несхваћена; то су она дела која су доносила одговоре на питања која још нису била постављена; јер питања стижу често ужасно касније после одговора.
         Има таквих дела и њихова је суштина чудесна, а када се једном открије, онда трају непрекидно.
         Јесте ли приметили да сунце не подноси мисао; оно је увек потискује и приморава да се склања у сенку.
         Волим ту реченицу, ту мисао. Често сам о томе мислио у току многих година свога живота и стварања. Заиста је мисао зачета у сенци и одатле увек шикља високо! Људска мисао – то је најсветлији час у животу.
Јаву знам, Растко је волео да пише и да живи тај пламен, али не знам шта ће бити са снивањем?
Јаву знам, ја мислим, да је тако – и јавом ћу објаснити ово што сам снивао.
А Дух побуне, који је у уметнику као крв, храна и дисање?
Лако је, на пример, Французима. Они то могу. Они бирају тај луксуз готово у свакој прилици. Они су живели у другим ситуацијама, у другачијим него што су нашке. Они дух побуне хоће у свему. Дух побуне као једна компонента духа прогреса јесте саставни део стваралачкога посла и неопходно је да зрачи из тога, и да се осећа, час јаче а час слабије, јер је, као жила куцавица, удео бола и лепоте у изгарању и рађању нечега новога, оно флуоресцентно у пламену којим се обавија стваралачки сјај.
Зашто сте увек морали да се „сакривате“, то јест да се ограђујете, извлачите, и од смелих подухвата, и од неопходних промена у одређеним ситуацијама?
Знате, ја сам био сироче. Као и онај, кога помињете, Ханс Кастроп, што је сироче живота у „Чаробноме брегу“. Ја сам упознао живот са сваке стране.
Допада ли вам се оно Ујевићево: У овој ноћи, пуној свете страве, шешир нам се диже сам врх будне главе!
Тако то изговарате, уз патетику и мелодију којој се наклањате, и мени се то тако не свиђа. Ја сам волео да шешир буде на глави, све док га ја, лично, својом руком, и у одређеној прилици, не скинем и стваим на своје место.
Али: Нас ће обузети горостасна шума, израсти ће лишће чак и поврх ума!
Никад нисам имао пуно разумевања за такво лишће. Уосталом, ја га нисам упознао у животу, то је Ујевићево лишће, па и ваше, па и једне врсте песника, уметника уопште. Лишће поврх ума може да као слика изгледа фантастично, али ја сам, као што знате, свему волео да видим крај и почетак, тачку ослонца и значења.



Раде Војводић, Судбина уметника: разговори с Ивом Андрићем, „Дечје новине“, Горњи Милановац, 1989.

Нема коментара:

Постави коментар