Категорије

четвртак, 03. новембар 2016.

П. М. РИЛКЕ, Писма младом песнику



Питате се да ли су Ваши стихови добри. Питате мене. Претходно сте питали и друге. Ви их шаљете часописима. Упоређујете их са другим песмама и узрујавате се кад извесна уредништва одбију Ваше покушаје. Е па (кад сте ми већ дозволили да Вам дајем савете), ја Вас молим да се свега тога оканите. Ви управљате своје погледе напоље, а то пте свега не бисте сада смели да чините. Нико вас не може саветовати ни помоћи вам, нико. Постоји само једно једино средство. Удубите се у себе. Истражите разлог који вас нагони на писање; испитајте да ли је он раширио корен у најскровитијој дубини Вашег срца, признајте себи да ли бисте морали умрети када би Вам писање било ускраћено. Ово је пре свега: морам ли ја да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете једним снажним и простим морам, онда изграђујте живот према тој неминовности; Ваш живот, и у својим најравнодушнијим и најбезначајнијим часовима, мора да буде знак и сведочанство овог неодољивог нагона. Онда се приближите природи. Онда покушајте, као прави човек, да искажете оно што видите и доживљујете и волите и губите. Немојте писати љубавне песме; избегавајте у почетку оне песничке облике који су сувише познати и обични: они су најтежи, јер је потребна велика, дозрела снага, па да се дâ нешто своје у једној области у којој се добра, а делимично и сјајна, предавања јављају у великом броју. Зато бежите од општих мотива и тражите спаса код оних које Вам пружа Ваша сопствена свакидашњица; опишите своје туге и жеље, мисли које Вам пролећу кроз главу, и своју веру у неку лепоту – опишите све то присном, тихом, смерном искреношћу и употребите у изражавању својих мисли и осећања ствари из Ваше околине, слике Ваших снова и предмете Ваших сећања. Ако Вам Ваша свакидашњица изгледа сиромашна, немојте оптуживати њу; оптужујте себе, реците самом себи да нисте довољно песник да бисте могли дозвати њена богатства; јер за ствараоца нема сиромаштва нити бедног, равнодушног места. Па и када бисте лежали чак и у тамници, чији зидови не би допуштали да иједан од шумова света допре до Ваших чула – зар и тада не бисте имали још своје детињство, његово дивно, краљевско богатство, ову ризницу успомена? Управите онамо своју пажњу. Покушајте да извучете на површину потонуле сензације те далеке прошлости; Ваша личност учврстиће се, Ваша осамљеност размахнуће се и постаће сутонасто пребивалише мимо којег ће у даљини промицати спољашња бука. – Па ако се из тог скретања у себе, из тог понирања у свој сопствени свет, роде стихови, онда нећете помишљати на то да икога питате да ли су то добри стихови. Нећете ни покушати да часописе заинтересујете за те радове: јер ћете у њима гледати своје драго природно власништво, делић и глас свог живота. Уметничко дело је добро ако је настало из неминовне потребе. У овој врсти порекла лежи и суд о њему: другог суда нема. Зато, веома поштовани господине, знам само један савет: удубите се у себе и испитајте дубине у којима извире Ваш живот; на његовом врелу наћи ћете одговор на питање да ли морате да стварате. Примите тај одговор онако како он буде гласио, без мудровања и тумачења. Можда ће се показати да сте позвани да будете уметник. Онда примите на себе судбину и носите је, њен терет и њену величину, не питајући никад за награду која би могла да дође споља. Јер онај ко ствара мора да буде свет за себе и да све налази у себи и у природи са којом се спојио.


Рајнер Марија Рилке, Писма младом песнику, превела Вера Стојић, „Графос“, Београд, 1981. 

Нема коментара:

Постави коментар