П. П. ЊЕГОШ, Сан Вука Мандушића

 Ал 'је ђаво, али су мађије,

 али нешто теже од обоје?

 Кад је виђу да се смије млада,

 свијет ми се око главе врти.

 Па све могах с јадом прегорети,

 но ме ђаво једну вечер нагна,

 у колибу ноћих Милоњића.

 Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,

 ватра гори насред сјенокоса,

 а она ти однекуда дође;

 украј ватре сједе да се грије.

 Чује да свак спава у колибе.

 Тада она вијенац расплете,

 паде коса до ниже појаса;

 поче косу низ прса чешљати,

 а танкијем гласом нарицати,

 како славља са дубове гране.

 Тужи млада ђевера Андрију,

 мила сина Милоњића Бана,

 који му је ланих погинуо

 од Тураках у Дугу крваву.

 Па се снахи не дао острићи:

 жалије му снахин в'јенац било

 него главу свог сина Андрије.

 Тужи млада, за срце уједа,

 очи горе живје од пламена,

 чело јој је љепше од мјесеца, –

 и ја плачем ка мало дијете.

 Благо Андриј 'ђе је погинуо –

 дивне ли га очи оплакаше,

 дивна ли га уста ожалише...

ЖАРКО ВИДОВИЋ, Разлика између Његоша и „фолклора“ (патријархалне мудрости)

Разлика између Његоша и „фолклора“ (патријархалне мудрости) – чак и оног највишег „фолклора“ какав је у Филипа Вишњића или у Старца Милије – је огромна. Неспособност или несклоност да те разлике уочимо потиче од Просветитељства, има дугу „традицију“ (још од Доситеја) и, видећемо, трагичне последице по нашу културу. Та просветитељска несклоност читавог једног доба или чак епохе учинила је да Његош остане усамљен и, како Иво Андрић каже, „трагичан јунак Косовске мисли“.

                Његошево дело је од „наше патријархалне мудрости“ одвојено читавом једном провалијом. А наша склоност да ласкамо народном стваралаштву („фолклору“) чини да ту провалију не видимо и не желимо да видимо. Међу онима који Његошево дело поистовећују са „фолклором“ (додуше са „врхом патријархалне мудрости“) има их две врсте: једни који мисле да ће тиме Његошево дело учинити нама разумљивијим, а Његошу поласкати једнако као и народу, и други који мисле да Његош спада y прошлост, и то баш зато што је „фолклоран“.  

Рецимо да међу прве спадају они који Његошу прилазе гусларски, па га и у позоришту виде гусларски или епски, мада је од гуслара до Његоша растојање веће него од Хомера до трагеда грчких. А међу друге спада низ критичара, па чак и писаца од времена Доситеја до данас. Ни једни ни други не виде провалију која Његоша раздваја од „фолклора“, дубљу него што је провалија која је раздвајала грчке трагеде од Хомера. Та провалија је нарочито уочива кад се y трагеда јавља иста тема (исти мит, мотив) који и y Xомepa или кад се y Његоша јави иста тема као и y „фолклорној“ песми.

Провалију не запажају ни они који, y поистовећењу национално–историјског Његоша са племенским „фолклором“ („патријархалном мудрошћу, итд.), виде похвалу, ни они који у томе поистовећењу виде разлог да се Његош закопа y прошлост заједно с „фолклором“.[1]  

Ми тиме не желимо рећи да је Његошево дело (или ма којег песника, писца, трагеда) изнад „фолклора“, да је, рецимо, Толстојево дело изнад Слова о полку Игорову, а Софоклово изнад Хомера. Ми само желимо да нагласимо разлику: два дела („фолклор“ и Његош) су на двема странама, једно с једне, друго с друге стране провалије, растављена онако како су растављене две епохе и језик (значењска садржина) једне епохе од језика друге епохе. Највећа заблуда и највећа сметња да Његоша схватимо је заблуда да је Његош близак и разумљив народу! Да је он „народни“ песник, малтене, гуслар, „слијепац“. Он је, нажалост, неразумљив народу српском (који се срозава на ниво племена), као што је и Платон био неразумљив Грцима (који су зато поражени!).

Ту провалију измећу „фолклора“ (патријархалне, племенске „народне мудрости“) и национално-историјског Његоша могуће је прећи само на крилима Луче Микрокозма, искуством уздизања које се – као духовно уздизање – збива y Лучи Микрокозма.  

Тема тога уздизања као уздизања y Небеско Царство или као кретање по „Оном свету“ – обрађивана је и y народној, „фолклорној“ поезији (па и ту највише y Црној Гори). Неке од тих песама стигао је, пре њиховог коначног нестанка, да забележи и Вук Караџић: Свеци благо дијеле, Опет то али друкчије (из Црне Горе), Огњена Марија y паклу (из Црне Горе), Змија младожења и, поред те песме, још једна прозна варијанта истог мита, као приповетка Змија младожења, затим опет то али друкчије (из Црне Горе), Цар Дуклијан и Крститељ Јован (из Црне Горе), све y другој књизи „у којој су пјесме јуначке најстарије“, Српске народне пјесме. Но, колика је год разлика између тих песама и Луче Микрокозма, између Небеског Царства како је оно схваћено y тим песмама и Небеског Царства како је оно схваћено y Лучи Микрокозма, између начина како се улази у „Онај свет“ тих песама и начина како се улази у „Онај свет“ Луче Микрокозма, толика је и разлика између „народних пјесама“ (овде називаних „фолклор“) и Његошевих дела Горски вијенац и Шћепан Мали.  

Ако наша пажња није довољно усмерена и заокупљена Лучом Микрокозма, онда нећемо ни запазити ни свесни постати разлике између дела Његошевих, с једне стране, и „народних пјесама“, с друге. Спевом Луча Микрокозма је одређена читава Његошева трилогија, па и дело Шћепан Мали у тој трилогији, те ћемо и разлику између „народне пјесме“ („фолклорне“) Шћепан Мали и истоимене драме Његошеве одредити помоћу Луче Микрокозма веома лако. Одмах нам пада у очи да у „фолклорној“ песми Шћепан Мали (у Огледалу српском, песма бр. 24) нема Игумана Теодосија Мркојевића. Нема нити иједног лика, на пример неког монаха, који би и по чему био сличан Игуману Теодосију Мркојевићу. И не само то: нема ниједне народне песме („фолклорне“) у којој би се јавио неки лик сличан Игуману Теодосију Мркојевићу. Баш као што им у „фолклорној“ песми о „истази потурица“ Српско Бадње вече (Огледало српско, песма бр. 3) нема ни помена о Игуману Стефану, те се услед тога и сам Владика Данило из Горског вијенца и сви јунаци и читава структура тога дела битно разликују од владике Данила и јунака и структуре народне песме („фолклорне“) Српско Бадње вече. Јасно је да онда није могуће тврдити да се y народној песми Шћепан Мали ради о истом као и y Његошевој драми Шћепан Мали или да се у народној песми Српско Бадње вече („истрага потурица“ y Црној Гори) ради о истом као и y Његошевој драми Горски вијенац. Није могуће тврдити, чак, ни то да су те поменуте народне песме биле модел Његошевим делима. Пре би се могло рећи да Његош својим делима о истом „историческом собитију“ побија и сузбија онај приказ и оно тумачење који су о истом (епском, „неисторическом“!) „собитију“ дати y нароцним песмама Српско Бадње вече и Шћепан Мали. Тако y народној песми Шћепан Мали само Млечани говоре да је Шћепан узурпатор, лажљивац и будала, да је за њим народ Црне Горе полудио клањајући се свему што је руско, па тако и Шћепану који се представља као руски цар. Али, y Његошeвој драми Шћепан Мали то млетачко мишљење о Шћепану и народу Црне Горе изриче Игуман Теодосије Мркојевић! Дакле, то мишљење изриче, чак га много дубље, јасније и оштрије образлаже, па и лаж доказује много ефикасније Игуман који говори – не са становишта млетачких интереса, него – са становишта Луче Микрокозма, тј. Небеског Царства и Косовског Завета! А кад га изриче Игуман, онда је то и сам Његош. До становишта и лика једног Игумана Теодосија Мркојевића није Његош стигао из „фолклора“ (народне песме и „патријархалне нароцне мудрости“), него из Луче Микрокозма (а до Луче из монашког исихазма Светог Петра Цетињског).

Ж. Видовић, «Његошева трилогија», у: Његош – песник српске слободе, Catena mundi, Београд, 2014, стр. 126–129.

---

[1] Жарко Видовић овде мисли пре свега на Јована Христића и Душана Матића: «Поводом представе Горског вијенца у Народном позоришту, у Београду, Јован Христић, у часопису Књижевност (бр. 3, год. 1981) назива Његошево дело «мудровање у народном стилу, покушај једног теократског (!) владара са песничким амбицијама (!) и песничким талентом да изрази Волксееле свога племена и да се идентификује (?!) с њом... Његошеви јунаци се за сваку, ма и најмању ситницу бацају у највише метафизике, што не може, а да данашњем уху не зазвучи помало празњикаво. Његошев спев је, свакако, врх, али и завршетак наше патријархалне (?!) мудрости, патетике и реторике која се са њим заувек исцрпла (!) имао је Матић право када је једном рекао како би га требало закопати и пустити на миру једно стотинак година.» (преузето из: Политика од 4. Јула 1981, стр. 10) – прим. М. Јефтимијевић Михајловић

П. П. ЊЕГОШ, Луча микрокозма

ПОСВЕЋЕНО

Г. С. МИЛУТИНОВИЋУ

(На Цетињу 1. маја 1845)

Да, свагда ми драги наставниче, 

српски пјевче небом осијани, 

задатак је см'јешни људска судба, 

људски живот сновиђење страшно! 

Човјек изгнат за врата чудествах, 

он сам собом чудо сочињава; 

човјек бачен на бурну брежину 

тајном руком смјелога случаја, 

сиромашан, без надзиратеља, 

под влијањем тајнога промисла,

он се сјећа прве своје славе, 

он снијева пресретње блаженство; 

ал' његови снови и сјећања 

крију му се јако од погледа, 

бјеже хитро у мрачним врстама 

у љетопис опширни вјечности; 

само што му тамнијем проласком 

траг жалости на душу оставе, 

те се трза бадава из ланца, 

да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу - 

прима л' овдје оба зачатија? 

Је л' му овдје двострука колевка? 

Је л' му земља творцем одређена 

за наказу какву таинствену, 

ал' награду бурну и времену, 

ал' расадник духовног блаженства? 

Ах, ово је највиша таина 

и духовне најстрашније буре - 

овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах, 

дубокијем заузет мислима 

у цвијетно лоно природино, 

хранећи се питателним соком 

из ње сисе голе и прелесне, 

матер штедру запитива смјело 

рад чеса је творац сатворио: 

ради л' ђеце своје многобројне? 

али ђецу за ње удовољства? 

ал' обоје једно рад другога?

Но времена питателница ми, 

окићена цвијетним временом, 

окруњена сунчаним зракама, 

али власе цвијетне плетући, 

бисерном их росом насипљући 

при игрању свјетлокосих зв'јездах, 

- да дичнија на јутро изиде 

пред очима свога владаоца - 

на сва моја жарка љубопитства 

смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах 

свод плаветни неба свештенога, 

брилијантним засијат сјеменом, 

заклињао душом запаљеном 

да ми свету открије таину: 

али га је творац украсио, 

велику му књигу отворио, 

да твар слави творца и блаженство 

ал' да човјек на ње листу чита 

ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце 

вопрошава о судби човјека, 

о званију његовом пред Богом; 

но њихове различне доказе 

непостојност колеба ужасна: 

све њих мисли наједно сабране 

друго ништа не представљају ми 

до кроз мраке жедно тумарање, 

до нијемог једног нарјеченија, 

до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем, 

у ком види страшна привиђења, 

и једва се опред'јелит може 

да му биће у њима не спада. 

Он помисли да је неке путе 

од сна овог освободио се; 

ах, његове преварне надежде: 

он је тада себе утопио 

у сна царство тврђе и мрачније 

и на позор страшни сновиђења!

Хитрост му је и лукавство дато 

само теке да је член достојни 

на земаљски сајам несмислени; 

воље му је основ положена 

на крилима непостојаности; 

жеља му је страстих ужаснијех 

побудитељ, руковођа сл'јепи; 

злоћа, завист, адско насљедије, 

ово чојка ниже скота ставља, - 

ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту 

човјеку је срећа непозната - 

права срећа, за ком вјечно трчи; 

он јој не зна мјере ни границе: 

што се више к врху славе пење, 

то је виши среће непријатељ. 

Наша земља, мати милионах, 

сина једног не мож' вјенчат срећом: 

самовлацем кад постане њеним, 

тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко, 

знојно љето за њиме сљедује, 

смутна јесен и ледена зима; 

дан за даном вјенчаје се током, 

сваки нашом понаособ муком: 

нема дана који ми желимо, 

нит' блаженства за којим чезнемо. 

Ко ће вјетар луди зауздати? 

ко л' пучини забранит кипјети? 

ко л' границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут, 

зла обитељ туге и жалости; 

сваки смртни на земљи рођени 

овом мрачном обитељу влада 

под које се сводом отровнијем 

мученија времена гњијезде. 

Ово грко насљедије људско 

човјек чојку, човјек себи дава, 

најсретњи га из ништа стварају 

ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има 

да изрази своје чувствовање, 

зато знаке различите дава, 

различита тјелодвиженија, 

умна чувства да објелодани; 

но сви наши слаби изговори 

и сва наша слаба чувствовања, 

спрам онога што би шћели казат, 

нијемо су сплетно нарјечије 

и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека, 

како хоћеш суди о човјеку - 

тајна чојку човјек је највиша. 

Твар је творца човјек изабрана! 

Ако исток сунце св'јетло рађа, 

ако биће ври у луче сјајне, 

ако земља привиђење није, 

душа људска јесте бесамртна, 

ми смо искра у смртну прашину, 

ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни! 

У човјека искра беспредјелног 

ума твога огледа се св'јетла, 

ка свод један од твоје палате 

што с' огледа у пучину нашу; 

дан ти свјетлост круне показује, 

ноћ порфире твоје таинствене, 

непоњатна чудества дивотах; 

твар ти слаба дјела не постиже, 

само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре, 

зли тирјани душе бесамртне, 

мрачан ли вас облак покријева 

и све ваше посљедоватеље! 

Ви сте људско име унизили 

и званије пред Богом човјека 

једначећ га са бесловесношћу, 

небу грабећ искру божествену, 

с којега је скочила огњишта, 

у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали, 

поете су покољење лудо. 

Нашу сферу да ноћ не полази, 

би л' овако лице неба сјало? 

Без остријех зубах ледне зиме, 

би л' топлоте благост познавали? 

Без будалах тупога погледа, 

би л' умови могли блистат св'јетли? 

Свемогућство светом тајном шапти 

само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах, 

све што цвјета лучем свештенијем, 

мирови ли ал' умови били, 

све прелести смртне и бесмртне - 

што је скупа ово свеколико 

до општега оца поезија? 

Званије је свештено поете, 

глас је његов неба влијаније, 

луча св'јетла руководитељ му, 

дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности, 

бич си судбе веће испитао, - 

свијет жељи не зна угодити. 

Судба ти је и моја позната; 

мислим, нејма подобне на земљи: 

до вратах сам изника тартара, 

ад на мене са проклетством риче, 

сва му гледам гадна позоришта; 

ал' на судбу викати не смијем - 

надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем: 

да поставиш у пламтеће врсте, 

пред очима Српства и Славјанства, 

Обилића, Ђорђа и Душана, 

и јошт кога српскога хероја; 

да прогрмиш хулом страховитом 

на Вујицу, Вука, Вукашина, 

богомрске Српства отпаднике - 

злоћа њима мрачи име Срба, 

тартар им је наказа малена!