НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, Скица за мој поглед на свет

 Ако би требало да y што краћем облику предочим оно што ми изгледа битно за моју духовну физиономију, рекао бих за себе да сам био и остао меланхолични интелектуалац са филозофским претензијама.

И додао бих додатак, како ја мислим, пресудан – да се од других таквих интелектуалаца разликујем по томе што сам већ одавно свестан да је та главна црта мог душевног склопа оставила свој дубоки траг и на мојој теоријској оптици.

Траг, могло би се рећи, двојак.

С једне стране, склоност ка меланхолији одредила је главни смер мојих теоријских интересовања и учинила их у некој мери једностраним, а истовремено с тим у извесном смислу и деформисала мој угао гледања.

С друге стране, меланхолични душевни склоп олакшао ми је увид у неке истине које би иначе или држао далеко од себе или до њих, лако је могуће, никад не би ни дошао.  

За оно што овде имам на уму корисно ми је послужио Тојнбијев појам изазова. Цивилизације су по мишљењу овог филозофа настајале као нека врста одговора на питања што су им различити историјски чиниоци постављали, при чему су само они изазови који нису били ни превише јаки не превише слаби повлачили за собом плодотворне одговоре.  

Изгледало ми је да се овај појам може искористити и за то да се уз његову помоћ боље протумачи механизам спо– знаје човековог света.  

У мом случају меланхолија је била онај изазов на који сам у својим књигама на различите начине одговарао.

Спочетка, био је тај изазов прилично јак. Самим тим и његов трат у мојим списима био је дубљи и видљивији. Meђутим, како је време више протицало, тако је и мој меланхолија слабила, па је пре свега захваљујући томе настао онај подстицај средње јачине, како би то рекао Тојнби, у чијем знаку сам довршио и како се мени чини на бољи и истанчанији начин уобличио сопствену теоријску грађевину.

Теоријско становиште које се у мени с временом yoбличило назвао сам диференцијалном филозофијом и мање или више га артикулисао у низу различитих дисциплина. Оно што спознајемо и колико спознајемо увек је и свагда диференцирано, али никад на исти начин и у истој мери, како сам то у једном мом спису већ истакао.

А појам диференцираности не подразумева само постојање извесних разлика, него и постојање различитих степена конфликтних и уопште рушилачких односа, трајно и неопозиво присутних у структури света таквог какав он јесте.

Из овог најопштијег, онтолошког увида проистичу и неке далекосежне последице по филозофију историје, социологију, психологију и политичку филозофију. Ако су конфликтне релације неизбежно, иманентно обележје човековог света, онда се у равни историје не може никад и нигде реализовати царство божје на земљи, не само у свом тоталитарном, нацистичком, или комунистичком облику, него ни у неком либералном вилу, ма шта о томе мислио Френсис Фукујама.

Међутим, управо са једног доследно изведеног диференцираног становишта не могу се сви политички системи трпати у исти кош, па се тако не може стављати знак једнакости између либерално уређених држава у којима су конфликтни односи сведени на неку подношљиву меру и оних тоталитарних у којима односи таквог типа имају свој најрадикалнији облик.

Диференцирано се мора решавати и проблем односа психолошких и социјалних чинилаца. Психологија увек има своју меру независности и не може се сводити на оно што је Маркс звао друштвеном основицом, или на оно што Попер зове ситуационом логиком.

У тековине оне дисциплине коју знамо под именом генетике понашања спада пре свега сазнање да y људима поатoje биолошке диспозиције за настанак одређених менталних структура. А те менталне структуре веома су разнолике и онај што ово пише највећма је склон да их разврстава с обзиром на степен и врсту конструктивног или деструктивног деловања њихових носилаца. Изразито конструктивне и изразито деструктивне личности чине две екстремне и малобројне врсте животних стилова припадника људског рода и између те две поларне тачке налази се велики број прелазних облика.

Нарочиту пажњу посветио је писац ових редова екстремно разорним особама, разврставајући их према степену њиховог малигнитета на ауторитарне, које су пре свега ношене властољубивом тежњом да друге људе потчине, и арогантно осветољубиве, чији је основни циљ да своје ближње озледе, па чак и физички униште.

Са становишта диференцијалне психологије и генетике понашања, ако се из њих извуку све потребне теоријске консеквенце, оно што се обично зове људска природа – свеједно у позитивном или негативном смислу те речи – представља пуку конструкцију која настаје помоћу хипергенерализације крајњих типова конструктивног или деструктивног душевног склопа.

Појам о коме је реч разложно се може користити само y вредносно неутралном, „техничком“ смислу те речи – утолико уколико се за човека рецимо каже да је биће које твори оруђа, или биће које говори.

Није, међутим, упутно ни тврдити да су људи створови који се одликују разумом.

Специфична разлика није исто што и битно обележје. Paзум је, додуше, оно што људе разликује од животиња, али то још увек не значи да се већина људских бића у пракси превасходно разумом руководи.

У неком вредносно позитивном или негативном смислу тог израза може се дакле говорити само о индивидуалним, личним, „природама“, мање или више конструктивним и мање или више деструктивним.

Из перспективе ове исте диференцијалне теоријске oптике и појам националног карактера, односно менталитета као и оно што Фром сматра друштвеним карактером у најбољу руку могу бити метафоре.

У првом случају реч је о једној врсти културног а y другом случају о једној врсти политичког обрасца. А обрасци се – културни и политички подједнако никад не могу изједначавати са психолошким типовима. Ни културне ни политичке норме нису биолошки поткрепљене – прве су поткрепљене традицијом, друге друштвеним институцијама. Зато се иза поменутих образаца увек скрива мноштво разлигштих психолошких типова, чиме се разноликост психичке стварности по принципу хипергенерализације своди на само један једини душевни склоп и практично пренебрегава разнолики, разнобојни и сложени свет личних разлика.

Без једне диференциране теоријске оптике није могуће како ваља решавати ни класични проблем слободе воље, схваћене као могућност слободе избора. Кад кажемо да сваки човек може да бира између две могућности које му у неком будућем времену стоје на располагању, замишљамо уместо реално постојећих, међусобно често веома различитих особа, неку непостојећу, апстрактну особу, лишену било каквих конкретних психолошких обележја. Бира, међутим, увек нека одређена личност, са одређеним душевним склопом и тај психолошки чинилац већ унапред опредељује оног што бира за једну од оне две могућности о којима је реч.

На неодрживост индетерминистичког гледишта указује и сам чин наводног избора као таквог. Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити.

Детерминистичко гледиште о коме је реч поткрепљују и експериментални налази парапсихологије. У првом реду огледи са означеним седиштима што их је изводио професор Тенев са парапсихолошког института у Утрехту и још спектакуларнији огледи Хелмута Шмита који је показао да су нарочито обдарени субјекти кадри да предсказују чак и процес распадања једног изотопа званог стронцијум деведесет.

Међутим, овако заступати ствар психологије још увек не значи заменити социолошки империјализам оним психолошки и културни и политички обрасци имају неку своју самосталност и као такви утичу на психолошку раван човековог света, премда на врло различите начине.

А колики ће и какав ће овај утицај бити зависи како од природе датог друштвеног поретка, тако н од природе душевног склопа појединаца. Асоцирајући на једно духовито Олпортово поређење, могло би се рећи да исти политички и културни образац код неких особа остаје на површини коже, а код неких продире до сржи костију.

За ово друго, увек је међутим потребан погодан психолошки терен. Тако, на пример, особе ауторитарног или арогантно осветољубивог душевног склопа дубоко интериоризују тоталитарне политичке обрасце, остајући им трајно привржене, и опирући се демократским политичким нормама чак и онда када су оне владајуће.

У већини случајева политички обрасци остају ипак ближи површини коже, да се послужимо опет оним истим Олпортовим поређењем.

Управо зато демократија не може бити зајемчена неком тзв. људском природом, већ пре свега одговарајућим друштвеним установама. Зато Попер и каже реч које сам се не једном присећао – да нам нису толико потребни добри људи, колико су нам потребне добре институције. А такве добре, односно демократске институције, плод су стицаја историјских околности, равнотеже друштвенополитичких снага, која се успоставља и потом одржава, а не неки дар природе или дар с неба.

Многе странице мојих списа посвећене су покушају заснивања једне нове дисциплине за коју сам сковао назив психологија знања. Предмет те дисциплине чине односи између духовних творевина и психичких чинилаца, при чему су ме превасходно занимале теоријске оптике филозофа, социoлога и психолога, као и уметничка дела у прози, романи у првом реду.

И проблеме што их подразумева психологија знања настојао сам да решавам на диференциран начин. И они који мисле да су духовне творевине нешто као causa sui попут Спинозиног бога, и они који мисле да се оне могу сводити без остатка на неке извантеоријске чиниоце, психолошке у овом случају, једнако греше против начела диференцијације. Постоји читава лепеза различитих односа зависности између теоријске и уметничке стварности с једне стране и психо лошке равни с друге стране.

Односи слабије зависности настају онда кад неки психички чинилац одређује смер, односно правац нечије теоријске или уметничке делатности.

Следећи, јачи облик зависности тесно je спрегнут са овим првим. Свака усмереност у једном правцу претпоставља неки угао гледања или, тачније речено, неки угао деформације. Извесна једностраност неизбежно је својство сваке теоријске оптике и поруке сваког прозног дела.  

Једностраност која не потиче услед сазнајних ограничења људског рода уопште, већ услед дејства различитих психолошких чинилаца усидрених у душевном склопу свих стваралаца без разлике.  

Најјачи, пак, облик зависности духовних творевина од извантеоријских чинилаца јавља се онда кад неки психички фактор нарушава, односно ремети, њихову унутрашњу логику.  

То, пак, нарушавање или ремећење испољава се у теоријским структурама y виду противречности, као и у виду такозваних, хипергенерализација, а у уметничким делима у прози у облику видљивих и драстичних огрешења о логику мотивације, која се не могу објаснити одсуством уметничког дара самих писаца.  

Ваља рећи и то да психологија знања не искључује, већ, напротив, претпоставља иманентну анализу, али и то је оно што је битно – не остаје затворена у оквире те и такве анализе. Управо иманентно тумачење филозофских и књижевних творевина омогућује нам да откријемо оно што смо овде назвали углом деформације, као и оне мањкавости y унутрашњој логици тих истих творевина које се испољавају у виду противречности и хипергенерализација, или у виду огрешења о мотивацијску логику уметничких дела.

Следећа фаза иманентне анализе састоји се у изналажењy заједничког именитеља свих претходно откривених неуралгичних тачака духовних остварења о којима је реч. Тај заједнички именитељ увек указује на неки извандуховни, психолошки фактор, што нам онда омогућује да искорачимо изван круга иманентне анализе и да у душевном склопу самих стваралаца идентификујемо онај најдубљи извор из кога и потиче реметилачко деловање поменутог фактора.

(...)

Онај који ово пише настојао је – и како се њему чини најзад и успео у томе – да диференцирано сагледа и проблем смисла човековог постојања под сунцем, онда кад је меланхолични изазов његових ранијих година почео губити на снази. Меланхолични и осетљиви људи, суочени са чињеницама смртности и пролазности уопште, сопствене, пре свега, склони су да свој трагични доживљај те чињенице промовишу у неко универзално својство људског рода.

Није, међутим трагично само по себи то што лагано нестајемо или одједном умиремо.

Трагичан може бити само наш доживљај крхкости човековог постојања.

А тај доживљај пресудно зависи од нашег душевног склопа.

Међутим, како се људи у свему па и у томе разликују тако и оно што трагичним називамо није у основи ништа друго до само илузија једног меланхолика.

Илузија коју је и писац ових редова дуго имао.

И уједно једина која му је још преостала.

2000.

Н. Милошевић, „Скица за мој поглед на свет“ (одломак), Филозофија диференције, Изабрана дела Николе Милошевића, I, приредио Мило Ломпар, Службени лист СЦГ, 2003, стр. 263–272.

"ДУХОВНО ЗАВЕШТАЊЕ" НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА

„Ето, покушао сам да вам понудим један преглед савремене мисли о књижевности. Покушао сам да скицирам и неке своје погледе на ту проблематику. Настојао сам да вам скренем пажњу на домете, на неке ‘напрслине’ у методима које сам вам тумачио. Меланхолично је, и у тој меланхолији подстицајно, сазнање да је лакше уочити слабости и домашаје туђих погледа него ли створити сопствени кохерентан приступ. Вама, драге колеге, остаје да створите свој приступ, да све о чему сам вам говорио подведете под сумњу, и за свако питање тражите нова решења. Нико, ако сте креативни, не може дати одговоре на та питања у ваше име. Вама остаје побуна и – корак даље.“

Јован Делић, „Никола Милошевић (1929–2007)“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 2008, књига LVI, свеска 2,стр. 491.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, „Размишљање у јауку“

Има већ неколико месеци како ми често пада на ум једна песма мог пријатеља Бранка Ђурђулова. Песма се зове „Влат траве", a овако гласи:

„После кише која je данима падала,

мало је људи и деце у парку.

Понеко прође поред клупе на којој се одмарам.

Усред стазе, танка нит траве, бледозелена

скоро невидљива

лако се њише на благом ветру."

Нека стишана, меланхолична замишљеносг струји из ових стихова.  

Има y њима и извесне горчине, али је она запретана негде дубоко и фино, једва видљиво, пресијава са неког дна.

Tо мe подсећа на једну давно заборављену мудрост што „што цвета у тами".

          Ја јe зовем мудрошћу кинеских минијатуриста. Скровитим, тајним језиком говори она из кратких, jeзгровитиx стихова старих песника Азије и ево сад како се, чудом вечитог враћања, поново рађа у стиховима мог пријатеља.

Ни је посреди оно што називамо књижевним утицајима. Посреди је ограниченосг облика које друштво као и природа твори кроз векове и о којој y једној својој белешци говори Ниче.

Два су виђена света y Ничеовим списима – једно занесено и романтично, друго трезвено и реалистично.

Ово прво најбоље јe представљено y слици оног водоскока из филозофске поеме о Заратустри. Природа је као шедрван – она штедро и нештедимично излива из себе све новије и новије облике.

Друго виђење света преузео је Ниче од Грка, али му је y једној напомени дао ново образложење. Ако су моћи природе ограничене, онда се њени облици бескрајно много пута морају понављати, увек исти.

За писца „Књиге проповедникове" било је y том понављању нечег меланхоличног. За Ничеа оно је једина могућа утеха y свету без Бога – замена за бесмртност душе.

Да су моћи природе и друштва ограничене и да се природни и друштвени облици морају на известан начин понављатии ја верујем y то.

He верујем међутим, да је ово понављање вечито враћање истог. Никад се ништа не враћа апсолутно онакво као што је било. Нема никакве замене за бесмртност душе.

У песмама мог пријатеља опет оживљава мудрост кинеских минијатуриста, али на један само њему својствен начин – начин помало уморног урбаног човека, модерног сензибилитета.

Нисам сасвим сигуран, али рекао бих да је обузетост старих азијских песника детаљима, њихова уроњеност у појединости, ствар особене духовне оријентације људи доконо и тек само са неким присенком туге преданих тренутку, y време кад цвета шљивин цвет. Природа је за њих прибежиште у које се склањају пред драматичним збивањима свог доба.

Није таква функција природе, односно функција детаља, y песми мог пријатеља. Интелектуалац великих урбаних средина – онај прави нема своје прибежиште нигде.

Ta бледозелена влат траве, што се лако њише на ветру, није никаква утеха y једном свету без смисла. Ако се значење поезије може макар приближно преточити у језик, прозе, онда бих се усудио да кажем да је порука мог меланхоличног пријатеља y следећем: од свега што y животу имамо остају нам само безначајне појединости – оне су наша једина стварност.

Оно што је мом пријатељу заједничко са кинеским минијатуристима, то је тај губитак поверења y неки дубљи смисао догађаја. Догађај – и то догађај који што је могуће више личи на трагичку радњу – привилеговани је облик испољавања сваке патетике. Кад неко после дугог странствовања дође кући или кад се неко заљуби, пa његова љубав не наиђе на одзив – све су то велика и патетична збивања, посвећена великим и патетичним темама.

У стварности сваког појединца присутна су двa времена: време догађања и време тренутка.

Ово прво увек је y знаку смисла. Свеједно да ли се неко после дугог лутања вратио кући, или неко није успео да оствари своју љубав – y оба случаја догађај има смисла. 

Ми грешимо кад неко збивање које није y складу са нашим схватањем правде називамо бесмисленим. 

Неправедно и бесмислено није исто. Кад кажемо да y свету ништа није како треба, ми тиме, у ствари, тврдимо да у свету влада савршен ред, односно да њиме управља нека зла интелигенција, која се намерно труди да никад ништа не испадне како ваља.

Ту интелигенцију гностици и манихејци персонификовали су у виду злог бога, коме је добри бог препустио да влада у границама овог света. Владавина тог бога је неправедна, али није бесмислена. У његовој  владавини има сврхе – друга је ствар што ми ту сврху не одобравамо.

Све дотле док је човек уверен да се збивања y свету одвијају по узору на аристотеловски замишљену трагичку радњу, макар то било и без катарзе, он још није на становишту апсурда. Апсурд почиње тек онда кад посумњамо да у стварности постоји чак и неки гностички схваћен ред и кад поверујемо да су наша једнина стварност безначајни детаљи, појединости без икакве уклопљености у неку целину.

Свест о том апсурду присутна је још код кинеских минијатуриста, али своју врхунску тачку достиже она тек уданашњем времену, у времену у коме живи и мој пријатељ. Зато је мени толико блиска и драга та песма о влати траве. У њој налазим скривену поруку о таштини патетичног времена радње, али без величања времена тренутка.

У извесном смислу могло би се рећи да постоји књижевност патетике и књижевност апсурда. Под овом првом подразумевам сву ону литературу која има за предмет неку радњу – свеједно да ли са повољним исходом, или без њега – под овом другом литературу која остаје уроњена y појединости.

Међутим, крајњи циљ ових мојих размишљања није да се дође до неких књижевнотеоријских модела већ да се постави y једном друкчијем облику, опет, по ко зна који пут, проблем смисла.

Не верујем да су књижевнотеоријске поделе нешто што вреди много труда. Не само размишљање о књижевности него ни бављење њоме, никад и нигде није могло да испуни нечији живот. Ако неки критичар или писац тврди да налази утеху y оном што пише и ако је притом искрен, онда то само значи да он погрешно оцењује моћ оног чиме се бави. Утеха о којој је реч обично је само одсјај нечег другог – прилагодљивости или виталности – свеједно.

Књижевност и филозофија сигурно се не могу свести на услове свог настанка. Међутим, ако су аутентичне, оне, да би могле настати, захтевају извесну осујећеност.

Једном је један писац изузетног дара, у тренутку велике искрености, рекао нешто у шта и сам дубоко верујем. Ми мислимо – казао ми је тај писац – да подстицај за писање долази однекуд из неких висина, а y ствари потиче он из сасвим тривијалних побуда – није нас волела како треба жена или мајка и ми смо написали књигу.

Има у таквом објашњењу, нечег упрошћеног, али има y њему и нечег дубоко тачног. И ако ја сад, pазмишљајући o стиховима мог пријатеља Бранка Ђурђулова, постављам опет, по ко зна који пут, проблем смисла, то добрим делом чиним и зато што ме једна жена није вођена како треба и зато што ја нисам њу волео како треба.

Лав Шестов јe сматрао да је једино аутентично размишљање „размишљање у јауку“, како каже Паскал. Нисам сигуран да то важи за све облике размишљања. Нисам сигуран ни да то важи подједнако за све људе. Знам само да „размишљати y јауку" за мене значи само враћати се у једно време трагичке радње, време давно прошло, које ја зовем Манон Леско.

Манон Леско, по једној жени у нечем веома налик јунакињи опата Превоа, жени која ме није волела како треба и коју ја нисам волео како треба.

Н. Милошевић, Deus absconditus, „Повеља“, Краљево, 2017, стр. 7–12.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, Сваки догађај има смисла

У стварности сваког појединца присутна су двa времена: време догађања и време тренутка.

Ово прво увек је y знаку смисла. Свеједно да ли се неко после дугог лутања вратио кући, или неко није успео да оствари своју љубав – y оба случаја догађај има смисла.  

Ми грешимо кад неко збивање које није y складу са нашим схватањем правде називамо бесмисленим.  

Неправедно и бесмислено није исто. Кад кажемо да y свету ништа није како треба, ми тиме, у ствари, тврдимо да у свету влада савршен ред, односно да њиме управља нека зла интелигенција, која се намерно труди да никад ништа не испадне како ваља.

Ту интелигенцију гностици и манихејци персонификовали су у виду злог бога, коме је добри бог препустио да влада у границама овог света. Владавина тог бога је неправедна, али није бесмислена. У његовој  владавини има сврхе – друга је ствар што ми ту сврху не одобравамо.

Све дотле док је човек уверен да се збивања y свету одвијају по узору на аристотеловски замишљену трагичку радњу, макар то било и без катарзе, он још није на становишту апсурда. Апсурд почиње тек онда кад посумњамо да у стварности постоји чак и неки гностички схваћен ред и кад поверујемо да су наша једнина стварност безначајни детаљи, појединости без икакве уклопљености у неку целину.

Н. Милошевић, Deus absconditus, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2017, стр. 10.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, Мysterium tremendum

       

   Мysterium tremendum[1] – стална или променљива величина?

Доживљај који се разликује од једне до друге особе и који код многих људи вероватно уопште и не постоји.

Као и свест о пролазности и смртности.

Или доживљај који неки повлашћени појединци имају и помоћу кога сазнајемо нешто што је другим људима недоступно?

Недоумице сам имао и око самог појма тајне. Шта ако је и оно што ми мислимо да је нарушавање природне везе ствари само плод деловања неких других, нама досад непознатих природних закона? Кад кажемо да се догодило чудо, можда само учитавамо у ток догађаја неко наше мистичко тумачење.

Није ли онда боље рећи да је чудо оно што нама тако изгледа, с обзиром на наша претходно стечена знања о природној повезаности ствари?

Са таквим неким мислима кренуо сам у потрагу за књигама из парапсихологије не бих ли у њима нашао одговор на питања која су ме опседала. И сазнао да постоји велики број сведочанстава о појавама које нисмо у стању да протумачимо.

За почетак једна истинита прича која би се могла назвати „Ендру и његов змај од папира“.

Наслов делује безазлено и бајковито, али оно о чему је ту реч далеко је од тога.

Mysterium tremendum. Или нешто јако слично томе.

Уосталом, ево приче, па нека свако суди онако како мисли да је најбоље.

Нека млада Енглескиња изнајми стару сеоску кућу y близини Лондона и стиже тамо у једно августовско послеподне. Уморна од пута и од спарине прилегне да се мало одмори.

Тако лежећи угледа на дрвеној облози зида цртеж на коме је змај од папира кога држи неки дечак.

И одједном види себе претворену у дечака како јури преко неке ливаде.

Испред ливаде поток.

Док тако трчи, држи у руци змаја од папира.

Изненада, змај се преображава у огромну птицу грабљивицу и својим оштрим кљуном почиње да је кљуца у раме. Бежећи од те страшне птице Енглескиња која се претворила у дечака налети на обалу потока и падне у воду.

И то је враћа у стварност.

Све дотле прича би се могла разумети и као неко несвакидашње сањарење по дану.

Међутим, оно тајновито у њој тек долази.

Из разговора са неком сусетком, Енглескиња која ово приповеда сазнаје да је у тој сеоској кући некад живео дечак по имену Ендру.

И да је једног дана начинио великог змаја од папира.

И да је после тога уверавао своје родитеље како се тај змај прометнуо у огромну грабљиву птицу која га је кљуцала у раме.

И да је бежећи од те птице пао у поток.

А сад ево поенте.

Четрдесет година касније Ендру је војник који се са енлеском армијом повлачи према Денкерку пред налетом нацистичких група у Другом светском рату. На једној ливади његов одред митраљирају немачки пилоти.

Свима полази за руком да се спасу.

Само Ендру гине.

И гине у једном потоку, погођен у раме.

Писце књиге у којој сам пронашао ту причу није занимало оно што мене занима. Њихова пажња била је усредсређена на проблем времена. На питање може ли стрела времена да лети у обрнутом смеру.

Не кажем да и ја не бих волео да знам куда лети стрела времена. Међутим, више бих волео кад би неко могао да ми протумачи сврху поруке коју је тај Ендру из неке далеке будућности добио као дечак од осам година.

Можда је то предсказање требало да буде упозорење на опасност која му је претила. Да на време нешто предузме. Да опасност предупреди.

Али како је то Ендру могао?

Да не оде у рат?

Да се негде сакрије пре него што дођу немачки ловци?

Бесмислено.

Биће, дакле, ипак да је та порука коју је добио преко свог змаја од папира била плод неког узалудног, јаловог caзнања. Обавештење дечаку од осам година да ће кад мину четири деценије завршити живот у једном потоку, изрешетан мецима из авиона неког немачког пилота.

Колико смо пута већ чули и прочитали да је знање моћ.

Али шта ако је некад знање и немоћ. Спознаја да нисмо у стању да одлучујемо о оном што ће бити и на који начин ће бити.

Ако људи заиста имају слободну вољу, како бисмо протумачили случај Ендруа и његовог змаја?

Да је свиом слободном вољом изабрао да га једног лепог дана изрешета пилот непријатељске војске?

Да се нађе управо тада, на тој ливади, крај тог потока где га смрт чека?

А можда се све догодило тако како се догодило само зато што је порука коју је Ендру добио била шифрована? Или можда зато што ју је добио сувише рано?

Међутим, има случајева у којима је порука била и прецизнa и јасна и примљена на време, па ипак се десило онако како је било предсказано.

O томе сад једна друга истинита прича.  

Представник неког паробродског предузећа креће на пут бродом и успут сања да ће га кад стигне тамо куд је наумио погодитн комад топовске гранате и да ће од тога погинути.

Било је, наиме, предвиђено да се његов дочек обележи топовским плотуном.

Реши онда да предузме све што је потребно како би избегао опасност и наложи командиру батерије да паљба изостане.  

Међутим, после се предомисли. Дозволи да се плотун ипак испали, али тек кад се он склони на неко безбедно место са кога ће дати знак да паљба почне.

Али, пре него што ће до тог места доспети, једна мува слети командиру батерије на нос. Он замахне руком да је отера. Тобџија то протумачи као знак да паљба може да почне, топ опали и један делић гранате усмрти тог човека који је учинио све што је било у његовој моћи да се предсказање не испуни.

Није, међутим, увек тако.

Има и друкчијих примера.

Понекад бива и да неко избегне опасност која му је предсказана.

Негде крајем деветнаестог века један амерички капетан одлучи да поведе своју децу у Бруклин на неку позоришну представу. Међутим, само што је извадио карте, неки глас у њему упозори га да не иде у позориште. И пред саму представу реши он да послуша тај свој глас, премда су му пријатељи говорили да то не чини и премда је разочарао своју децу. Прича се овако завршава: зграда у којој се представа одигравала изгори у пожару, а са њом и преко три стотине љубитеља позоришне уметности.

Покушао сам да у ове три приче нађем неки заједнички именитељ.

У прве две га је било.

У оној трећој није.

Значи ли то да нужност негде постоји, а негде не постоји?

Да је негде има, а негде нема?

Да тај проблем решим помогли су ми питагорејци.

У ствари, један фрагмент из њихове заоставштине. Оно што су они учили о судбини.

Има две врсте судбине.

Једна долази споља. Неки људи, премда по својој нарави лакомислени, често постижу оно што желе, док неки други који промишљено поступају немају среће.

Друга врста судбине је урођена и долази изнутра.

Има оних који су од природе успешни и оних којима никад ништа не полази за руком.

Отуда она реч да је карактер судбина човекова. Хераклит је само мало друкчије уобличио оно што су већ питагорејци знали пре тога.

И ту сам нашао онај кључ који ми је недостајао.

У свакој од тих истинитих прича на делу су биле обе ове судбине – и она спољашња и она унутрашња. Одлука оног капетана да своју децу не поведе у позориште није потекла из његове слободне воље. Потекла је из његовог карактера. Из оног по чему се он разликовао од свих тих људи који су изгорели тог дана пре више од сто година. Али не само зато што је имао моћ прекогниције коју они нису имали, већ и зато што је био спреман да поверује оном гласу који га је на опасност упозоравао.

За сваки случај ево још једног примера.

Авион Р 101, високо цењено дело енглеских конструктора из 1930. године, срушио се већ приликом свог првог лета. А међу путницима који су погинули налазио се и челник цивилног ваздухопловства, сер Бранкер.

За разлику од оног америчког капетана, овај човек није имао моћ прекогниције. Није, дакле, негде у себи могао чути неки глас који би га споменуо на опасност што му је претила.  

Међутим, упозорења ипак нису недостајала.

Прво је дошло од Елен Гарет, једне видовите жене на великом гласу.

И отишло у ветар.

Друго упозорење добио је сер Бранкер од једне пророчице коју је грубо исмејао на седељки што ју је сам приредио. Пророчица се јако наљутила и предсказала му ту, на лицу места, да ће га кроз три месеца паклена ватра отправити у пакао.

И то упозорење отишло је y ветар.

И тако се тачно три месеца касније срушио авион P 101 и у њему сер Бранкер.

Разлика између ове две судбине – судбине оног америчког капетана и овог челника енглеског цивилног ваздухопловства – разлика је у карактерима. Да је сер Бранкер био човек капетановог душевног склопа остао би жив.

А да је капетан био сличан том енглеском функционеру цивилног ваздухопловства изгорели би у позоришту и он и његова деца.

Нека психолошка нужност управља свим нашим поступцима.

И није мање предодређено оно што чинимо од пожара у некој згради, или пада неког авиона.

Или лета неке муве.

Све што нам се у животу збива само је низ тачака у којима се пресецају две врсте нужности – једна спољашња, друга унутрашња.

И y томе је сва мудрост овог света.

Никола Милошевић, „Кутија од ораховог дрвета“ (одломак), Уметничка проза, Изабрана дела Николе Милошевића, књига V, приредио Мило Ломпар, Службени гласник СЦГ, 2003. 

---

[1] Доживљај неке велике тајне у страху и трепету