ФЈОДОР ТЈУТЧЕВ, Silentium!

Ћути и скривај од светла дана

И мисли своје и осећања –

Нека се у дубини душе

Подижу, расту, и нек се руше

Бешумно, као звездани пути, –

Диви се њима – и ћути.

Како срцу себе казати?

Како ће тебе други да схвати?

Зашто ти живиш, да л он појми?

Казана мисао ко лаж се дојми.

Узбуркан се источник мути:

Храни се њима – и ћути.

У самом себи живот продужи –

Цео је свет у твојој души,

                Чаробне мисли роје се ту –

               А заглуши их спољни шум, –

                Светлост дана их гони и мути –

               Схвати њихову песму – и ћути!

1830.

Превод: Љ. Симовић

Антологија руске поезије XVII–XX век, избор, предговор и текстови о песницима Александар Петров, „Просвета“, Београд, 1977.

ФЈОДОР ТЈУТЧЕВ, Душа би хтела да буде звезда

Душа би хтела да буде звезда,

Ал не кад с неба сред поноћи

Сијају светла, ко живе очи,

Гледајућ’ уснула земаљска гнезда, –

Већ дању,  кад скривене ко димом

Сучевих зрака, блиставије,

Као божанства, бивају светлије,

У етеру чистом и  невидимом.

Препевао Александар Мирковић: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ФЈОДОР ТЈУТЧЕВ, Два јединства

Из препуњене Господњим гневом чаше,

Крв се прелива, и по Западу лије,

Шикнуће крв браћо и на груди ваше!

              Словенски свете збиј се снажније...

„Јединство – оракул наших дана рече, -

Крвљу и гвожђем исковаће се сȁмо"...¹

Али, хајде да га ми љубављу саздамо,

              И видећемо шта је јаче...

 

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Алузија на Бизмаркове речи:

„Немачка се неће ујединити речима већ крвљу и гвожђем“

„Велика питања времена се не решавају речима и резолуцијама већине, већ крвљу и гвожђем.“ (Прим.прев.)

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ФЈОДОР ТЈУТЧЕВ, Привиђење

Има, у ноћи, свемирске ћутње час,

И у том часу појава и чудеса

Отворена кола свемира изнад нас

Котрљају се у светилиште небеса.

Ко хаос над водом тад се гусне ноћ.

Бесвест, ко Атлас, тло стиска у том часу;

И само Музē душу девичанску

У снима пророчким узбуђује бог!

1829.

Превод: Љ. Симовић

Антологија руске поезије XVII–XX век, избор, предговор и текстови о песницима Александар Петров, „Просвета“, Београд, 1977.

ФЈОДОР ТЈУТЧЕВ, Последња љубав

О, како у смирај наших лета,

Љубимо нежније и сујеверније…

Сијај лучо одлазећег светла

Љубави последње, ноћи све хладније!

Пола неба се скрило у сену,

Ка западу лагано броди сјај,

Сачекај, сачекај, тихи сутону,

О трену чаробни, потрај ми, трај!

Крв, као некад, жиле не плȁви

Ал зато срце плȁви нежност….

О ти, последња љубави!

Ти си блаженство и безнадежност.

1851-1854

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com