ГАСТОН БАШЛАР, „Поезија је душа која инаугурише један облик“

        Да би се написала комплетна, добро конструисана песма, дух мора да је претходно замисли у облику пројекта. Али за једну просту поетску слику нема пројекта, за њу је довољан покрет душе. У песничкој слици огледа се присуство душе.

     Тако један песник потпуно јасно поставља феноменолошки проблем душе. Пјер-Жан Жув пише: „Поезија је душа која инаугурише један облик“. Душа је инаугурише. Она је ту првобитна сила. Она је људско достојанство. Чак и ако је „облик“ већ познат, виђен, скројен од „општих места“, он је пре песничког унутарњег осветљења био за дух обичан предмет. Али сада је душа инаугурисала облик, настанила се у њему, нашла у њему своје место. Фраза Пјер-Жан Жува може се, дакле, узети као јасна максима за једну феноменологију душе.

Пошто претендује да иде тако далеко, да продре тако дубоко, феноменолошко испитивање поезије, мора, по нужди метода, да превазиђе оне сентименталне резонанце с којима ми иначе, мање или више богато – било да је то богатство у нама и у песми – примамо уметничко дело. Ту мора да ступи у дејство сензибилност феноменолошког двојства: резонанци и одјека. Резонанце се шире по разним плановима нашег живота у свету, док наш одјек позива на продубљивање сопствене егзистенције. У резонанци чујемо песму, у одјеку је казујемо сами, она је наша. Одјек врши један вирман бића. Песниково биће као да постаје наше. Многострукост резонанци онда произилази из јединствености бића и одјека. Простије речено, ту додирујемо добро познату импресију сваког страсног читаоца поезије: песма нас потпуно обузима. То обухватање бића поезијом има само једно феноменолошко обележје које не вара. Бујност и дубина песме увек су феномени двојства резонанца-одјек. Песма као да својом бујношћу оживљава дубине у нама. Да бисмо приказали психолошко дејство песме, потребно је, дакле, следити два смера феноменолошке анализе: један – ка облику духа и други – ка дубини душе.

Само се по себи разуме да одјек, упркос свом изведеном имену, има једноставан феноменолошки карактер у областима песничке имагинације у којима желимо да га проучимо. Реч је у ствари о томе да утврди право буђење песничке креативности у души читаоца услед одјека једне једине поетске слике. Својом новим поетска слика ставља у покрет целу лингвистичку активност. Поетска слика нас враћа на сам почетак бића које говори.

Кроз тај одјек, превазишавши одмах било какву психологију или психоанализу, осећамо како се у нама јавља нека поетска моћ. Тек после тог одјека моћи ћемо да осетимо и резонанце и сентименталне реперкусије, сећања на сопствену прошлост. Али слика је доспела у дубине пре но што је узбуркала површину. А то се догађа и у обичном акту читања. Слика која нам се нуди док читамо песму постаје одједном стварно наша. Она се укорењује у нама. Ми смо је примили али се у нама рађа утисак да смо могли и да је створимо, да је требало да је створимо. Она постаје ново биће у нашем језику, она нас изражава, чинећи и од нас то што изражава; друкчије речено, она је истовремено једно постајање израза и једно постајање нашег бића. Ту израз ствара део бића.

Ова последња констатација одређује ниво онтологије на којој радимо. Као општу тезу узимамо да је logos све што је у човеку специфично људско. Ми нисмо у стању да медитирамо у једној области која би постојала пре језика. Чак и ако та теза наизглед онемогућава неку онтолошку дубину, она нам мора бити дозвољена бар као хипотеза рада адекватног типу проучавања које вршимо у области поетске имагинације.

Према томе, поетска слика, појава логоса, за нас лично је новаторска. Ми је више не узимамо као неки „објекат“. Нама се чини да „објективни“ став критичара гуши „одјек“ и да у принципу одбија ону дубину из које треба да произиђе првобитни поетски феномен. Што се тиче психолога, он је заглушен резонанцама и непрестано жели да опише своја осећања. А психоаналитичар не чује одјек, јер је сав заузет напором да размрси клупко својих интерпретација. По фаталности свог метода психоаналитичар интелектуализира слику. Он слику схвата дубље од психолога. Али у томе и јесте ствар што је „схвата“. За психоаналитичара поетска слика увек има неки контекст. Тумачећи слику, он је прводи на један језик који није песнички логос. И никад се са више права не би могло рећи: „traduttore, traditore“.[1]

Примајући нову поетску слику ми осећамо њену вредност као међусубјективност. Знамо да ћемо је понављати да бисмо саопштили свој ентузијазам. Ако је посматрамо тако, у трансмисили од једне душе до друге, видимо да поетска слика измиче проучавању каузалитета. Ни умерено каузалне доктрине, као што је психологија, ни изразито каузалне, као што је психоанализа, нису у стању да одреде онтологију поетике: ништа не припрема поетски слику, а поготово је не припрема култура, на литерарни начин, поготово то не чини перцепција, на психолошки начин.

Долазимо, дакле, увек до истог закључка: суштинска новина поетске слике поставља проблем креативности бића које говори. Кроз ту креативност свест која замишља постаје, врло једноставно, али и у врло чистом облику, извор.  

Г. Башлар, Поетика простора, превела Фрида Филиповић, Култура, Београд, 1969.

---

[1] Италијанска изрека која дословно значи „преводилац-издајник“, односно „преводилац-превидилац“ (прим. М. Јефтимијевић Михајловић)

ГАСТОН БАШЛАР, Комешање је мноштво

„Унутрашње биће креће се у свим правцима“

Анри Мишо

За обичног филозофа који свакодневно пише и чита, његова књига је неповратан живот, и као што би волео да живот поново проживи како би о њему боље мислио – једини филозофски метод да га боље проживи – тако би волео и да завшену књигу почне из почетка. И ова ће књига, када буде завршена, послужити новој! Имам сетни утисак да сам пишући научио како је требало читати. После толико читања, хтео бих да све прочитам изнова. Колико књижевних слика нисам уочио, нити са њих скинуо одећу баналности. Жао ми је, на пример, што нисам на време проучио књижевне слике глагола врвети. Прекасно сам запазио да се за стварност која врви везује једна темељна слика, слика која у нама одјекује као начело покретљивости. Слика је на изглед оскудна; најчешће је то само једна реч, чак књижевно негативна реч: она је признање да не умемо да опишемо оно што видимо, доказ да се не занимамо за хаотична кретања.

А ипак каква необична поузданост у јасноћи те речи! Каква разноврсна примена! Од настањеног сира до звезда које насељавају огромну ноћ, све се миче, све врви. Слика је гађење и слика је дивљење. Лако је прекрива супротним вредностима. У питању је, дакле, архаична слика.

Како смо могли занемарити ту моћну слику милионских кретања, све архаичне радости лудо динамизоване интимности! Ту слику ипак можемо обележити њеним двоструким парадоксом.

Приметимо најпре да је ту статички неред замишљен као да је посреди нека ускомешана целина: звезда има толико да нам се, за лепих летњих ноћи, чини да врве. Мноштво је комешање. У најбољем случају назило као код Уисманса, неки умртвљени, окамењени хаос. Није се без разлога у књигама из XVIII и претходних векова реч chaos (haos) писала cahots (одскакање, труцкање).

Али ево и обрнутог парадокса. Довољно је гледати – или замислити – скуп тела која се крећу у свим правцима да би им се приписала бројност која увелико надмашује стварност: комешање је мноштво.

Г. Башлар, Земља и сањарије о починку: оглед о сликама интимности, превела с француског Мира Вуковић, Издавачка књижарница Зорана Стојанивића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2006.