МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, ***

Стихови моји, писани одавно,

Још док и не знах да сам поета,

Бризнули као вода над фонтаном,

Искре ватромета,

Што се, незвани, ко ђаволи врте

У светилишту, где је сан и кȃд,

Стихови моји о младости и смрти

–– Нечитани никад! ––

Разбацани по прашним рафовима

/Где нико није ни тражио вас!/

Стихови моји, као скупа вина,

Дочекаће свој час.

13. мај 1913.

Коктобељ

М Цветајева, Песме и поеме, Изабрана дела Марине Цветајеве, Прва књига, приредила Милица Николић, Народна књига – СКЗ, 1990, стр. 91.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Неко је саздан од камена, неко од глине...

Неко је саздан од камена, неко од глине ‒
А ја срȅбрним и блистам!
Судбина ми је ‒ издаја, име – Марина,
Неухватљива  ‒  морска сам пена.

Неко је саздан од глине, неко од плоти –
Њима гроб и плоче надгробне…
‒ Мене су крстиле морске дубине  ‒ и у лéту
Своме  ‒ вечно сам разбијена.

Кроз свако срце, кроз све те мреже сиве
Пробићу пут својевољи.
Мене  ‒ погледај коврџе неукротиве! ‒
Нећеш саздати од земне соли.

Разбијам се о ваша гранитна колена ‒
Васкрсавам!  ‒ вал нови кад блеска;
Нека живи пена  ‒ та весела пена ‒
Та висока пена морска!

(1920)

Препевао: Александар Мирковић
Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Мисао је стрела. Осећање је круг

Чиста лирика живи осећањима. Осећања су увек иста. Код осећања нема развитка. Код осећања нема редовне доследности. Сва су дата одједном, сва осећања која ће нам кадгод пасти у део да их осетимо, уплетеним фитиљем буктиње од рођења су утиснута у наше груди. Осећање (детињство човека, народа, планете) увек почиње максимумом, а код јаких људи и песника одржава се на максимуму. Осећању није потребан повод, оно је само повод за све. Осећању није потребно искуство, оно израније и боље све зна. (Свако осећање је ʼпредосећањеʼ). У коме почива љубав – тај воли, у коме гнев – тај се срди, а у коме увреде – тај је од рођења увређен. Увредљивост ствара увреду. Осећању не треба искуство, оно израније зна да је изгубило. Осећање нема шта да ради на периферији видљивости, оно је у центру, оно само је центар. Осећање нема шта да тражи по путевима, оно зна да ће доћи и довести – у себе.

Зачарани круг. Сањарски круг. Мађијски круг.

Дакле, још једном:

Мисао је стрела.

Осећање је круг.

М. Цветајева, О уметности и песништву. Портрети, приредила Милица Николић, превеле Ивана Богдановић, Бранислава Ковачевић, Милица Николић, Народна књига – СКЗ, 1990, стр. 93–94.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Молитва

Христе и Боже! Ја чекам чуда

Одмах, сада, с почетка дана!

О, дај ми да умрем док посвуда

Живот ми је ко књига дарована.

Ти си мудар, Ти не кажеш строго:

— „Није време, још ти није крај.“

Дао си ми — исувише много!

Желим одмах — све путеве, знај!

Свега жељна: са душом Цигана

Хоћу да пљачкам уз песме пôј,

За све да страдам уз звук òрга̄на,¹

Ко Амазонка да јурим у бој!

Да гатам у кули кад звезда дође,

Да водим децу напред, кроз сан…

Да буде легенда — дан кад прође,

Да безуман ми буде — сваки дан!

Ја волим и крст, и шлем, и свилу,

Трâга магновења душа је рôј…

Детињство си ми дао — принцезу-вилу,

Дај ми и смрт — у седамнаестој.

Таруса, 26. спетмбар 1909.

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Новогодишња

Срећна ти Нова — нов свет — и крај — под новим

                                 кровом!

И прво писмо теби на новом

— Неспоразум је да је на родном —

(Родном-плодном) месту звучном, месту звонком,

Као Еолова кула празна и страшна.

Прво писмо теби из јучерашње,

Где ћу без тебе да згаснем,

Домовине, сад већ нејасне

Звезде...Закон одласка и одбијања,

По којем за срце више приања

Небила и невиђена, незнана.

Да причам како сам за твоју сазнала?

Не земљотрес, не лавина снежна.

Човек је ушао — било који — нежно

Вољени — Ти). Најболније од збитија свих.

— У Новости и Дану. — Чланак или стих?

— Где? — У планини. (Прозор у грању јеле.

Чаршав). — Зар не видите новине, је л' те?

Чланак, дакле? - Не. — Ал...Поштедите ме труда.

Гласно: Тешо је. Унутра: Нисам Јуда.

— У санатаоријуму. (Рај изнајмљен.)

— Дан? — Јуче, прекјуче. — Памћење издаје.

Бићете у Алказару? — не пролазим туда.

Гласно: Породица. Унутра: Све сам, ал не Јуда.

Срећна ти Нова! (Родио се Сутра!) —

Да кажем шта рекох сазнавши јутрос да...

Псссст...По навици, ето — омакло ми се.

Живот и смрт давно већ стављам у наводнице,

Зна се да су то фразе срочене вешто.

Нисам ништа учинила, али се нешто

Учинило, без сенке и одјека, лако —

Делотворно!

            А сад: — Како си путовао? Како

Се кидало срце и како то да

Није се искидало? Ко што на касачима из Орла,

Који и орловима, рекао си, предњаче,

Понестао ти је дах — или јаче?

Слађе? Нигде висине, нигде спуста.

Летео је на орловима Русâ —

Ко. Крвну везу имао с другим светом:

У Русији си био — онај свет на овом, проклетом,

Видео си. Бекство удешено вешто!

Живот и смрт изговарам са смешком

Скривеним — својим ћеш га дотаћи потом!

Живот и смрт изговарам са фуснотом,

Звездицом (ноћ којој се надам уопште:

Место мождане полулопте -

Звездана!)

             Да не заборавим, пријатељу, ово

Што следи: ако је слово

Руско замењено немачким — то се може —

То није зато што ће данас, тобоже,

Све бити примљено, што ће мртав (нишчи) појести све —

Не трепнувши! — већ зато што онај свет,

Наш — тринаести, у Новодевичјем, нагонски

Сам схватила: није без-, већ све-језички.

Тако и питам, не без туге снажне:

Не питаш више како се руски каже

Нест?* Та једина што сва гнезда

Поркива рима: звезда.

Удаљујем се? Ал нема такве ствари

Која од тебе може да удаљи.

Свака помисао, сви, Du Lieber,

Слог у тебе води — ма о чему ту лире

Говориле (од руског немачки ако

Ми је ближи, анђеоски ми је ближи!) - како

Нема места где тебе није, но ипак има (греше):

Гроб. Све је како не беше и све је ко што беше.

- А о мени баш ништа — зар не?! —

Окружење, самоосећање, о, Рајнере?

Упорно, свенеизоставно насеље —

Прво виђење васељене

(Подразумева се: и песника занета

У њој) и последње планете,

Само једном и дате теби — у целини, целом!

Не песника с прахом, духа с телом

(Одвојити их значи увреду, неистину)

Већ тебе с тобом, тебе с истим у

Теби. — Бити Зевсов не значи бити полубог

И од Кастора бољи — тебе с тобом-Полуксом,

Мермера-тебе с тобом-травком,

Не растанком и не састанком —

Већ суочењем: састанка и растанак, у лýку,

                           Сопствену руку

Како си гледао (траг — на њој — мастила)

Са своје од толико и толико (колико?) миља

Бескрајне јер беспочелне и сталне

Висине, над разином кристалном

Средоземног — и осталих језера слитих.

Све је како не беше и како ће бити

И са мном после краја предграђа и места.

Све је како не беше и све је како већ јесте.

— Зар је ономе ко је писао до недеље

Силно још до ичега! — и где још гледати невоље,

Налактивши се на руб ложе, на лакат,

Са овог — ако не на онај, са оног пак

Ако не на многопаћенички овај, наших страна.

У Белвију станујем. Градић од грана

И гнезда. Измених поглед с водичем; погледам:

Белви. Затвор са дивним погледом

На Париз — дворац химере галске —

На Париз — и на мало даље, бар се...

Налактивши се на пурпурни руб,

Како ти "мора бити" смешан (коме) тај стуб,

(И мени) морају то бити, с висина безмерних,

Наши Белвији и Белведери!

Пребацујем се. Појединачност. Хитња. Машта.

Нова година на вратима. С ким ћу и за шта

Да се куцнем преко стола? Чиме? Место пене — вате

Прамен. Зашто? Ево и откуцава — шта ћу ја ту, брате?

Шта да радим у овогодишњој ноћи шумној

С том унутрашњом римом: Рајнер је умро.

Ако си ти, ако се такво око угасило, смрачило,

Значи живот није живот, смрти није смрт. Значи

— Смрачује се: схватићу кад се сретнемо — успеће? —

Нема ни живота, ни смрти — већ нешто треће,

Ново. И иза њега (сламом безгрешном

Застрвши седмом — двадесет шестом

Одлазећем — какав ми срећа песму запечати:

Тобом завршити, тобом започети!)

Преко стола, неухватљивог оком уцвељеним,

Куцнућу се с тобом куцањем тихим

Стакла о стакло? — Не, не оним у кафанском диму:

Ја о ти, што сливени дају риму:

Треће.

                       Видим преко стола: крст твој сја па неста.

Колико је мêстā — изван града, и места

За градом! И коме то маше

Ако не нама — жбун? Мêстā — управо наших

И ничијих више! Све лишће! Сва четина што стоји!

Места твојих са мном (и са тобом твојих).

(Колико би и колико могло

Да се говори?) Колико мêстā! Месеца колико много!

А недеља! А кишних предграђа

Без људи! А јутара! А заједно свег безнађа

Што славуји још ни почели нису!

Сигурно лоше видим, јер сам у клисури.

Ти сигурно видиш боље јер си се више успео:

Баш ништа између нас није испало, успело.

Толико, тако често и тако просто.

Ништа, толико по мери и простору

Нашем — да ни пребројавати не вреди.

Ништа друго; — не чекај оног што из реда

Излази (није у праву што испада

Из такта!) — а у који би, и као би, сада,

У ред улазећи?

                         Припев вечни:

Баш ништа на нешто нечим

Било шта — бар издалека — бар сен сени!

Ништа што: час тај, и дан тај снени,

Дом тај — чак осуђенику на смрт што у оковима уста

Сећањем је поклоњено: та уста!

Или смо се сувише разумели у средства?

Од свега тога један је само свет тај

Наш био, као што смо ми сами само одсев,

Нâс, — у замену за све то — сав онај свет!

Срећно ти најнеизрађеније предграђе —

Срећно ти ново место, Рајнере, нов свет, Рајнере!

Срећан ти доказа крајњиј рт, пронађен —

Срећно ти ново око, Рајнере, нов слух, Рајнере!

Све ти је препрека

Било: страст и друг.

Срећан ти нов звук новог Одјека!

Срећан ти нови одјек, нови Звук!

Колико пута на гимназијској столичици:

Какве су оно планине? Какве речице?

Лепи крајолици без туристичких крда?

Нисам се преварила,Рајнере — рај је сав од брда,

Олујан? Не онај из удовичијих туга, не тај —

Та није само један рај, над њим други рај

Је? У терасама? Судећи по Татрама —

Рај не може да амфитеатар

Не буде. (А завеса над ким је спуштена...)

Нисам се преварила, Рајнере, Бог је натуштен

Баобаб што расте? Не, Златни Луј није —

Једини Бог? Над њим други је

Бог?

       Како се пиште на новом месту?

Уосталом: где ти јеси — и стих јесте ту:

Сâм и јеси стих! Како се пише у том жићу лаку

Без стола за лакат, без чела за шаку

(Пест).

 — Поруку уобичајеним шифрама!

Рајнере, радујеш ли се новим римама?

Јер, правилно тумачећи речи из

Рима и риму — шта је друго она до цео низ

Нових рима — Смрт?

Нема се куд: језик је изучен.

Цео је низ значења и сазвучја извучен

Нових.

 — До виђења! До познанства!

Видећемо се? — Не знам, ал' спојићемо се...

Са мени најнепознатијом земљом и пределом —

С целим морем, Рајнере, са мноме целом!

Да се не мимоиђемо — обавести ме раније

Срећан ти нови наговештај звука, Рајнере!

На небу лествице, по њима с Даровима...

Срећно ти ново рукоположење, Рајнере!

— Да се не разлију држим длановима —

Изнад Роне и изна Рарогне,

Изнад очитог и потпуног растанка и туге —

Рајнеру — Марији — Рилкеу — у руке.

Bellevue, 7. фебруара 1927.

Марина Цветајева, Песме и поеме,СКЗ, Београд, 1990, стр.  516-521.

Препевао: Данило Киш

Извор: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЈОСИФ БРОДСКИ, „Апсолутни“ Рилке Марине Цветајеве

Тема „Цветајева и Рилке” била је, јесте и биће тема многобројних истраживања; нас, међутим, интересује улога – или идеја – Рилкеа као адресата у „Новогодишњој” – његова улога објекта душевног порива и степен његове одговорности за нуспроизвод тога порива – песму. Знајући за максимализам Цветајеве, не можемо да не истакнемо природност њеног избора ове теме. Уз конкретног, умрлог Рилкеа, у песми се јавља лик (или идеја) „апсолутног Рилкеа” који је престао да буде тело у простору и који је постао душа у вечности. Та удаљеност је апсолутна, највећа. Апсолутна осећања – тј. љубав – јунакиње песме, према исто тако апсолутном објекту тих осећања тј. души. Апсолутна су и средства израза те љубави: крајњи самозаборав и крајња искреност. Све то није могло да не проузрокује крајњи напор песничке дикције.

Парадокс је, међутим, у томе што песнички говор – као и сваки говор уопште – има своју сопствену динамику, која даје душевном пориву оно убрзање што песника одводи кудикамо даље него што је он претпостављао кад је почињао песму. Али то и јесте главни механизам (искушење, ако хоћете) стваралаштва; кад човек једном дође у додир с њим или му подлегне, заувек се одриче свих других начина мишљења, изражавања, кретања. Говор одвлачи песника у оне сфере којима се иначе није био кадар приближити, независно од степена душевне, психичке концентрације за коју он може да буде способан ван стихотворства. И то одвлачење дешава се необичном силовитошћу: брзином звука већом него што је она која се постиже маштом или искуством. Кад завршава песму, песник је, по правилу, много старији него што је био кад се ње латио. Крајња граница дикције Цветајеве у „Новогодишњој” одводи је много даље него само преживљавање губитка; можда чак даље него што је кадра да доспе душа самог Рилкеа у својим посмртним лутањима. Не само зато што је свака мисао о туђој души, за разлику од саме душе, мање оптерећена делањима те душе, већ и стога што је песник уопште штедрији од апостола. Песнички „рај” не своди се на „вечно блаженство” и њему не прети пренасељеност догматског раја. За разлику од стандардног хришћанског раја, који представља некакву последњу инстанцу, ћорсокак душе, песнички рај је пре – крај, и душа певачева се не усавршава толико, колико се налази у непрестаним кретању. Песничка идеја вечног живота уопште, стреми више космогонији него теологији, и мерило душе често није степен њеног савршенства потребан за изједначавање и стапање са Творцем, већ пре физичка (метафизичка) дуготрајност и удаљеност њених лутања у Времену. У принципу, песничка концепција постојања туђа је свакој форми коначности и статичности, убрајајући ту и теолошку апотеозу. У свакдм случају, Дантеов рај је кудикамо занимљивији од његове црквене верзије.

Чак када би губитак Рилкеа послужио Цветајевој само као „Позив на путовање” било би то оправдано загробном топографијом „Новогодишње“. Али то у ствари није тако, и Цветајева не замењује Рилкеа–човека „идејом Рилкеа” или идејом његове душе. За такву, замену она не би била способна већ и стога што је та душа већ била утеловљена у Рилкеовом стваралаштву. (Уопште, не сувише законита поларизација душе и тела, која се обично нарочито злоупотребљава кад човек умире, изгледа сасвим неубедљиве када је у питању песник). Другим речима, песник позива читаоца да прати његову душу већ за живота, а Цветајева је у односу на Рилкеа била пре свега читалац. Зато се мртви Рилке, за њу, не разликује сувише од живог, и она га прати отприлике онако као што је Данте пратио Вергилија, утолико с Више разлога што је и сам Рилке предузимао слична путовања у своме стваралаштву („Реквијем за једну пријатељицу”). Укратко, онај свет је довољно настањен песничком маштом да би се за Цветајеву, као подстицајни мотив за „Новогодишњу”, претпостављало сажаљење према себи или радозналост према загробном животу. Трагедија „Новогодишње” је у растанку, у готово физичком кидању њене душевне везе с Рилкеом, и она се отискује на то „путовање” уплашена не од партнера, већ од сазнања о напуштености, од неспособности да га даље прати, као што је пратила за живота сваки његов стих. И, заједно с том напуштеношћу, од осећања кривице: ја сам жива, а он је бољи – умро. Али љубав једног песника према другом (чак ако је овај и супротног пола) није љубав Јулије према Ромеу: трагедија није у незамисливости живљења без њега, него управо у замисливости таквог живљења. И као резултат те замисливости, однос аутора према себи, живој, немилосрдној, бескомпромисној; зато кад почињеш да говориш, и – ако уопште ствар дође до тога – кад проговориш о себи, говориш као на исповеди, јер те не слуша ни поп ни Бог, већ он други песник. Одатле интензивност дикције Цветајеве у „Новогодишњој“ јер она се обраћа ономе који, за разлику од Господа, поседује апсолутни слух.

Ј. Бродски, „О једној песми“ (одломак), Соба и по: изабрани есеји, превела Неда Николић Бобић, Russika, Београд, 2008, стр. 150-152.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Песник је одговор

„Стваралаштво је само ход по трагу слуха, народног и природног.“

„Песник је одговор. – Не одговор на удар, већ на треперење ваздуха – ствари која се још није покренула. Одговор на пред-удар. И не одговор, већ пред-одговор.“

„Сва наша уметност је у томе да успемо да поставимо сваком одговору, док није испарио, своје питање.“

Модерна руска поезија, приредиле Милица Николић и Нана Богдановић, Нолит, Београд, 1961,