Момчило Настасијевић – ЛЕПОТА ЈЕДНЕ СТВАРИ У ОСНОВИ ЈЕ ТАЈНА ТЕ СТВАРИ

 

Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари. Први који је осетио ту тајну, продро је и с оне стране ње. То је већ свештеник-песник. Човечији дух је тиме направио џиновски скок навише, наниже, и у сваком правцу. Од тада он више није окретна и довитљива животиња. Њему више није доста да је само сит и обезбеђен од нападаја животиња и других људи. Њему се хоће још који пут да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. - Не треба се варати, мистицизам никада није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог. 

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли. Дечје новине - Српска књижевна задруга, 1991, стр. 21. 

Момчило Настасијевић ***

 

„Драма у Богу, једини пут у суштину, неизбежан људском створу.“

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Колико среће y хармонији и вери

   14. VII 1915.

Xoћe ли се једна нова мисао, један скривени тајни брег негде у дубини непознатог, сјајан са своје лепоте, леп са своје тајанствености, један брег, једна тајна непозната стална тачка, са које пада нека нова светлост на свет, са које се виде људи и ствари у новим бојама и новим облицима, где ишчезава чудо и где се појављује апсолут... Хоћу да видим биће истинитог, лепог, величанственог. Један неизлечиви црв сумње покреће и распаљује најогорченију борбу свих могућих противуречности. Треба велике борбе, оне страховите борбе која раздире човека и у неколико тренутака ствара од овце тигра, од једног облика из кога избија живот и дух света, расплинуту масу, поглед који зјапи једном страховитом празнином, и чији се видни зраци не пресецају нигде. Победити значи изићи из једног страховитог сплета путања, по којима се не зна ни одакле се иде, ни куда се иде, чији се крајеви стапају у периферију једног круга, онај који би хтео кретати се правцем свих стаза, окретаће се око самог себе у једном вечитом и стално вртоглавом кругу сумњи и противуречности. Победити значи упутити се једном путањом која се кришом искрала из тога сплета и пошла негде усамљена. Колико савршенства у хармонији где влада једна основна мисао водиља, једно основно осећање покретач – колико среће y хармонији и вери.

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 258–259.  

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Све je једна дубока нераздвојна целина...

7. август 1915.

Гледаш y ведро дубоко плаво небо и осећаш интимни додир своје душе са целом, целокупном васионом израженом y светлоплавом небу. Гледаш и осећаш да си ти плаво небо, и да је плаво небо ти, да сте ви једно и да је све једна дубока нераздвојна целина. Гледаш, слушаш, oceћаш, али су ретки, врло ретки светли тренуци духа и душе и бића.

Зашто цео живот није такав?

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 259.  

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Зашто сам? Откуда сам? Куда ћу?

19. јуни 1915.

Нашто то, и откуда то? Често се пише у књигама, а још чешће се говори да је човек сам узрок својим недаћама на земљи и да је он творац своје среће или своје несреће, да човек може створити овде на земљи своју срећу, тј. хармонизирати свој телесни живот са душевним, а оба та живота са природом. Срећа је хармонија, тако се вели. Али човек је изгубио ту драгоцену хармонију онога тренутка кад се у њему појавило оно кобно питање – зашто? Кад се осетио усамљен са својим ја на свету, кад је свест започела своју паклену игру у њему. То је тренутак одвајања од природе, кад један молекул спутан свим законима целине започиње истинску борбу са свим оним што њиме господари.   

Коме и зашто је то требало да се у овој несхватљивој покретљивости онога што ми називамо материјом и несхватљивој просторности онога што ми називамо простором и временом, и дубоко несхватљивој сталности y појавама што ми називамо законима природе, јави једна искра свести која би хтела да осветли и прожме ту несхватљиву целину, њену немилосрдну и грубу матер.

Оно што је највише и најјаче падало човеку y очи кроз све векове, то је она јединствена хармонија у природи коју је он кроз разна доба разно и тумачио, али је кроз сва та доба стално осећао тежњу да своју свест измири са оним што он назива инстинктом, оним што је покренуло, створило живот и организам у космосу. Али је свест горда и упорна, уколико се више угушује, утолико она све више расте, уздиже се и јача. Она у себи има једну тежњу које ће нестати онда кад и ње, да све расветли и прими у себе, по чисто њеном схватању и тумачењу ствари и појава, да обухвати космос у себе и да се прогласи владарком васионе, оне несхватљиве васионе у простору и времену која је неким несхватљивим начином за човека, његов дух и разум постала несвесно сама из себе. Највећи изражај човекове гордости и човекове самостворене висине у природи јесте она позната Паскалова мисао: ,,L’homme n’est qu’un roseau.“ Човек према својој планети, а још више према космосу, само је једна слаба трска коју би један најнезначајнији покрет могао уништити. Али он је виши од свога уништитеља, јер пропада свесно од свога несвесног творца.  

За оне по чијим је теоријама праузрок света свест, Бог, тај дубоко несхватљиви проблем решен је релативно лако (постанак свести у свету) оним у исто време дубоко наивним и дубоко истинитим закључком: свест и чула морао је створити неко, који такође има и свест и чула, јер не може се створити неко, или нешто, са особинама које сам праузрок стварања не би имао у себи. Друго схватање и тумачење овог тешког проблема највећи је притисак на човекову душу, највећи бол и највећи напор који се икад могао јавити код једног бића у космосу, једна ужасна горчина која се стално кроз сва времена његове прошлости упијала y његову душу и која ће га стално и неминовно пратити док год он постоји. Вртоглав је то посао за онога који се загњури у те ужасне тајне природе, посао од кога мозак свирепо заболи, због прекомерног напора, а чула се блесаво изгубе у плаветнилу несхватљивог, лепог, величанственог, тајног... Зашто сам? откуда сам? куда ћу? И ако је све несвесно, откуда свест, разум? – То је оно што човека оставља у једној ужасној недоумици, тиме је условљен основни и неизгладиви бол једној развијеној свести.

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 256–258.  

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Белешке за стварну реч

За духовно стварну. Јер она се остварује ка духовности.  

Те је први тому корак поставити себи тежи задатак него што се може решити. За колико било изван сопствене моћи, само не y границама ње.  

Онда, за колико не могући, знак је, за толико измождити оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову: тек тада отворив се на слепој мрљи виду, затамни дотле схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине.  

И реч је тада, не да се њоме завара ћутање, не да се јефтино у себи што скупље прода, већ да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу, већ да само ћутање проговори.

И кроз кога год проговори суштина, у радосном је то поразу себе. Јер до у бескрај премаша границе и моћ убоге јединке. Јер обелодањујући се, донесе врхунац штете у односу на ја – сопствено уништење.   

И мислим, нема тога да, иза стварно исказаног, не посумња – јесам ли ја то заиста могао? и да, ако не као Сократ у пуној свести, оно бар наслућујући не помисли: „Демон ми је дошануо.“  

Те мерило је специфичној духовној речи, је ли бит проговорила кроз њу или није. И колика је њена несамерљивост, управо толико је у њој и присуство бити. Као ноћ која би, остајући то, наједном била виднија него дан.

Или овако:  

Понављајући што се стварно, у сто насто духа казало, све je пунији садржином појам, све блискији додир, све шире отварање, све дубље утапање, до ишчезнућа самог себе, до блажености ослобођења.  

Понављајући што се нестварно казало (а то је, или без духа, или привидно у њему) привидна садржина чили, појам се празни до потпуне несадржајности, до механичког покрета гласних жица и језика.

Пун захват, дакле, речју не само да се никад не испразни суштином, него напротив буде извор за све даља захватања.  

Или, ако прибегнемо симболу стреле, онда, што је стварно као реч, то непромашимо погађа y само срце духовног крвотока.  

То, с једне стране, као корен у Богу, не да свести (стално је сузбијајући у њене границе) да заведе човека ништавилу.  

То, с друге стране, не да слепилу да опет узме маха, кад је већ једном човек прогледао.  

–

Писање свео бих y границе нужности.

Чему још већи напор, писати, кад је и напор празног говора излишан.

Чему ритмовати, чему стављати у прозу оно што ни за себе лично није откриће. Јер је мисао најчешће само слаби одсев праве мисли. Јер је расположење само нејасни одјек правог бивања; само дим суштинске ватре.

Те би начело стварне речи, а тим више бележења њеног, могло гласити: где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити.  

(O пословној речи, која је сушта разумност, саопштити нешто ради уштеде физичког покрета, и своју тврдњу и одрицање, исто као осећање, као и чуђење, и питање; укратко, све што је неопходно средство саобраћаја, чак и мисаоног, и државног; што условљава само међусобно разумевање и осећање, али не и продирање у битност, у жижу бића, где престаје и мисао и осећање и личност; о тој речи без које се не би могло као ни без ситног новца на тржишту, мислим, није у овој прилици места помињати.)

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 46–48.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Неколике белешке о Достојевском

За дубљи потрес од књиге не знам него што ми га је током читања изазивао овај човек (јер он је писац само по техничкој нужди, као што је можда био човек само по телесној), па опет застрепим и од саме помисли кад год ми о њему ваља како било средити своју мисао.  

Ето то, та стрепња средити мисао, кад се иначе y свако расуђивање улази много чвршћим кораком него што би се смело, поуздани је знак и не покушати то: залуду би можда било; у најбољем случају не сувише потребно чак ни онима који би да се y лавиринту овог човека на сваком кораку ухвате каквом било вођи за скут. Суштина Достојевског и јесте, изгубити се у њему.

И заиста, нема ли се снаге (читај: слабости!) да се неуки за њим оголи у оном што он назива споредни ум, силина главног деловаће ослепљујући поразно: прејаком светлошћу, предубоком тамом.  

А тек одатле настаје страх у Бога, откровење.   

Обличја ту, атмосфере, из којих као да ничу, у које као да се утапају, ништећи сваки појам „уметничке стварности“, обратно сваком стваралачком поступку, већ првим потезом, и као априорно саздана, постоје, боље рећи бивају, али у сталном и све дубљем разобличавању, али у све жаркијој температури себе.

Све се ту, и непрекидно, суштином својом премашује. Живом суштином, која обелодањујући cе, разорава сваки покушај контуре.  

Питање „стила“ ту се и не поставља. Ту ни најпостојанији израз, сили садржине не стаје у противтежу. Онда, по несхватљивом парадоксу, најтрошније средство (као што је и сам Достојевски битисао у најтрошнијем телу), свакидање оно, ту непосредно на домаку, једино је оно у стању, обично и нејако, најнеобичнијем и најјачем одолети.

И нема сличног примера, откако се човек пишући изражава, да су се готово без кључа откључале толике тајне.  

Човек је ту истакнут у први план. Дате му џиновске размере. Све остало, и природна појава, и твар, само је саставни, само неумитни део њега. Од њега тек настаје права драма.  

Драма y Бoгy, једини пут у суштину, неизбежан људском створу.  

Злочин по дубоко личном морању. И као без тога, без раздрузгавања себе у корену, суштински не би било могућно даље. Куда? У казну, y још дубље раздрузгање себе, јер лично неодговоран; али ванлично, путем једино туда Богу, све одговорнији до потпуног разлучења.  

А ко није Иван Карамазов, да мишљу убије оца, или Мића, жељом; или Раскољников, стварно старицу; него је јуродиви Аљоша, шта онда?  

Онда, и лично одговоран, уместо њих, јер ближи Богу, баш зато поћи још дубљим путем страдања. Страдати колико сви они заједно. Бити Христ.

У Христу је дакле исход, последњи одговор на овом, прво питање на даљем плану.  

Да ли је у овом смисао Достојевскове човечанске олује страдања? И чему то, тако погрешно саздати човека, да неодговорно грешећи, тек тиме улазимо y праву одговорност? И да je праведном Јову, јер је праведан, предодређено најдубље страдање? Достојевски ту, као Еклесијаст, заћути. Заћути, јер ту престаје и моћ главног ума. И моћ визионера, и пророка.

Ћутањем тада дубље се одговори него најдубокоумнијом речју.

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991, стр. 59–61.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, На уму ми је звоно...

На уму ми је звоно. Лебдећи у ваздуху слободно, и са ослонцем не оздо већ озго, тек тада забруји. Али само додир један устрепталој бронзи, и моћни бруј већ поремећен је, пригушен.

Тако ни поја, тога пуног гласа људске душе, нема док се y сржи својој не одреши, док слободно не залебди биће.

И управо стога што Поета долази на свет сав у знаку неба, и са ослонцем y духовној стварности, његов став слободе коренит је, његов глас тако моћно и јасно земљом одзвања.

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 234.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Дан књиге

Дан књиге. То је најочевидније признање да са књигом и читањем код нас рђаво стоји. То је ништа мање него инјекција, y једном стању оболелости, кад већ друге помоћи нема. Зашто је то тако, и код нас у несразмерно већој мери него y осталом културном свету? И зашто се y нашoj средини још никако не може живети, или се само животари од књиге? Одговор, данас је купити књигу већ материјална жртва, не задовољава, када се наш свет врло тешка срца лишава и мањих и безначајнијих потреба. Значи, и зашто једном и то не признати, књига y нашoj средини, изузимајући онај мали број коме је она истинска потреба, нема више значаја ни колико једно вече проведено за кафанским столом, ни колико спортска утакмица, или сат–два гледања у филмско платно. Или је можда живот ударио другим и сложенијим путевима, а они који по нужности талента ослушкују му најтананије било, неко подбацујући, неко пребацујући, тек мало ко, или нико, да погоди y средиште актуелности.

Шта било, заостајала данашња књига иза времена или га хтела повести, а оно јој се још не повиновало, стварност је ту: читава једна генерација, и талентом и културом дорасла перу, пише данас унапред спремна на материјалну, који пут и моралну штету. И писаће и даље, ако то заиста иде по позиву, без обзира да ли ће јој се круг читалаца сужавати или ширити.

Дан књиге. Зато га треба поздравити као први културни гест наше средине према књизи. И можда као празник бољих дана онима који упркос свега пишу и писаће.

[1932]

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 401.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, О раду као насушној потреби

Има људи којима је рад насушна потреба; они за сваки изгубљени минут осећају грижу и унутрашњи прекор. – Је ли им та особина урођена или стечена васпитањем и навиком. Код животиња рад је онолики колики су инстинкти самоодржања. Код већине људи, изузимају се жртве страсти, количина рада је приближно једнака количини потреба. Човеку је урођена тежња да са што мање труда прође кроз живот. Па откуд онда горњи случај. Поред ретких изузетака, та се особина оснива на самољубљу и славољубљу. – људска се природа ту показује лукава према самој себи. Тежњом појединих ка слави, каприсима појединих (има и од тога изузетака) доћи ће се до резултата којима ће се после користити милиони.

М. Настасијевић, «Сива бележница», II, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 266.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Критичарима

 Где је неморал подрио већ и породицу, јављају се моралисти, где се црв скепсе увукао y уметничку веру, јављају се критичари. Каква је то секта људи? То су, одговара се, вртари у врту лепога; они што чупају коров, сеју, расађују, поткресују. Да није њих, све би почело инволуирати, љиљан би временом опао y неки скромни дивљи цвет с латинским називом, царска крушка y oпopy дивљаку, ружа y трн. У једној леји они негују рецимо епску поему, y другој драму, y трећој сонет. И пазите како су они вични вртари: Од сировог Шекспира направили су Драјдена и Попа; од неугледног Молијера француска ништавила XVIII века, од варварског Хомера не вреди ни помињати шта. Па ипак они морају имати неког посла, како би се иначе одржали, и још све више множили. У Француској су се чак с помпом прогласили за научнике, снабдели се алаткама за анализу и дали се на посао: све су они анализирали, и једно време идеали човечанства лежали су на столу за сецирање, па ипак идеали су остали живи и неповређени, а они су, y знак покајања пред самим собом, погнули главу, и најзад спали на то да обогате човечанство са још једном теоријом. – „Али то је наша професија, то нас хлебом рани.“ Господо критичари, у данашњем сложеном друштву имаће и за вас места, будите све друго где треба мудровати, резоновати, писати; примите се посредничког посла између уметника и нагонски инертне гомиле, али се не мешајте y уметничко стварање, оставите уметнике да раде како знају и умеју. „Зар смо ми забадава оштрили своје укусе?“ Нисте. Будите цензори. Ловите коваче лажног новца и изобличавајте их. Часнији се посао не да замислити. Јер данас, кад поред једног истинског златника промакне девет лажних, истински уметник не умире од глади да би му биограф имао прилике узвикнути: таква је судбина великих, него зато што стварно нема шта да једе и што му залогај отимају практичнији и довитљивији ковачи лажног новца. Још једном, има ли племенитијег посла?

М. Настасијевић, „Неколико рефлексија из уметности“ (одломак), Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991. 

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Сваки велики уметник носи у себи своје звездано небо

Андреј Тарковски, Полароид

 Ko је само једном успео да се, као Буда, Христос, св. Фрања, стресе свих мера и система и идеја и остане сам самцит лице у лице с природом, тај је већ и заволео све ствари и успео сажалити се на њих, а ту је почетак стварања из себе; нешто је прострујало кроз цело биће, нешто као велики страх и велика смелост, бескрајни бол и бескрајна радост: дотадашње слабе кохезије унутрашњег живота нестало је и нови хаос судбоносно се покренуо да створи још једно звездано небо, јер сваки велики уметник носи у себи своје звездано небо. Све остало, спољашњи утицаји, техничко знање, ступањ образованости, од тога тренутка престаје бити главно, мада не губи сваку вредост. Једна је нова сила почела делати.

М. Настасијевић, „Неколико рефлексија из уметности“ (одломак), Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991. 

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Религиозно осмишљење уметности

У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута. Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака.

Те нам је, ради каквог било умирења, заварати себе да се нигде и не стиже; или обесмишљеном ходу поставити произвољну мету; или порицати чак и себе биће, само да би се избегло јединоспасавајуће, – уистинити ход.

__

Питања, што се све тежа и у све већем броју постављају овом времену, корене се сва у оном основном од кога се духовни организам човека већ из основа потресао, – чему живот? И неразлучно с тим, – чему стваралаштво?

И у чему год се јучерашњица заварала, или према чему је остала слепа, данас нам се, у свој тежини рђавог наслеђа, намеће са категоричним захтевом, – или храбро погледати у очи свим страхотама заблуделости (у чему још лежи једна могућност да се нађе пут) или пустити да се неповратно залута и сконча у лавиринту сопствених лажи.

Јер животом дубоко смо огрезли у непрегледне сплетове проблема, који, само да се размрсе и поставе, ваљало би, са оправданом зебњом да се тиме ишта учинило, уложити сву снагу духа колико нам још преостаје да се (већ је последњи тренутак) приберемо и храбро дозовемо сазнању, – пут на коме се сваким даљим кораком искрсава по десет нових питања, није прави пут; живот, до у чију је саму срж продрла зла коб проблематике, и који у пуком комбинаторству рачунице очекује себи спаса, дубоко је обесмишљен живот.

__

Стварати, толико је у самом начелу човека да и најмањи стваралачки потез из корена је људског бића и суштиски значи рађање из духа.

Отуда и сумња у смисао стваралаштва поистовећује се са сумњом у смисао самог живота.

__

У урођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене у проклетство) човек је место стварним завојицама логоса ударио апстрактним пречицама логике.

И у нездраво наглом процесу ослобођења, насилно кидајући везу по везу суштине себе са суштином света, уместо да се учини слободним, јер духовно из себе разраслим, постигао је супротно, – да се, макар и по цену духовне смрти, ослободи, или тачније рећи, отцепи од света.

И свака прекинута веза са светом значила је у ствари једну везу мање са самим собом.

Те у обмани да је потпуно свој, и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више на земљи ни на небу, нити је божији ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље губио самог себе.

__

Болан је парадокс проглашавати реализам (ако реализам значи пуни обухват стварности) за нешто основно у ставу данашњице.

Напротив, човек никад није био толико нестваран као данас, – кад је своје последње живе силе очајнички уложио да, измозгавајући мртве теорије, оживи их у каква било начела свог обезначељеног живота; и кад, у очајању изопачене религиозности, неће најзад ни од тога зазрети да и самог себе, биће, покуша пробразити у небиће, само да би мртва теорија над живим животом остала у праву.

__

Разлучењем, дакле, себе од света, човек је у ствари разлучио и своје сопствено биће. Најпре у њему самом, па у свим његовим изразима, све се једно од другог издваја до отцепљења.

На стваралачком плану култура је већ одавна посебна катергорија живота, а уметност, опет, посебна категорија културе, и тако даље до све ситнијуих одељака и пододељака.

И нема живог кутка у који већ није продро, под маском просвете и са девизом напретка, разорилачки дух времена.

__

Из тешке заблуде да је материјално једнако стварном, све се више целина замењује само једним делом, све се више тобожње узима место правог.

Првоначелни свој дар, стварати, човек у све већом мери, ради сумњиве победе над материјом (као да је реч о победи, а не о преображају) замењује са сухорачунским производити, благослов стваралачког рада преображујући у проклетство разорилачке производње.

И у оном што се сматра за нејвећу благодет времена, у машини, не крије ли се најподмуклија опасност да у човеку утрне свака стваралачка моћ.

Њој, мртвој творевини својег мозга, која је до сада само ковала, лила, ткала, човек најзад, у лудилу практичности, предаје и оно што ни по коју цену није смео одвајати од себе, предаје јој своја уметничка дела, да их, убијена тиме у њиховој бити, аутоматски преноси широм света. И што се на тај начин изгуби, никаквим се сумњивим користима „пропаговања у широке масе“ не може надокнадити. Јер снимљени глас није више глас него само његов снимак; јер фотографски ухваћени лик није више лик већ његова фотографија.

И никад, веће распрострањености а мањег дејства; и никад, толики број људи који се баве писањем, сликањем, компоновањем музике, а тако мало уметника стваралаца, као у ове наше штуре дане.

__

И није чудо што последње стваралчке силе, непотребне једном антиуметничком времену, повлачаху се постепено из живота, док не нађоше склоништа у „кули од слонове кости“, да ту саме у себи изумру на миру.

А данашњица, која је само доследан корак даље у свему што је до јуче владало, обарајући се свом снагом на „уметност ради уметности“, нехотице тиме долази у најтежу опреку са духом саме себе: јер у животу отцепљеном од живота, где је све самом себи сврха, и лепота је ради лепоте, и уметност ради уметности.

И управо зато што се лакоумно мисли да је уметност, својим бекством из механизованог животарења једног антистваралачког времена, саму себе умањила свргнув се са престола животне првоначелности, данас њу, племенитог сужња, то исто време безобзирно изгони из „куле од слонове кости“ у страшну арену своје обесмишљености да, искоришћујући је у своје сврхе, залепршавајући њоме своје заставе, суштински се још дубље обесмисли.

Јер је тешко обесвећење, јер право води кидању последње везе човека са самим собом и са светом, њу, суште начело, силом изокретати у оруђе борбе до истраге завађених људских табора.

И јер борба макар и за праведну ствар ипак је борба; и оруђе, макар се њиме само зло хтело искоренити, ипак је оруђе.

А изнад и испод обојега, високо и дубоко, стоји стваралачки потез, који је сам по себи победа без борбе, јер потврдом себе као апсолутног добра у корену ништи зло, јер у себи носи сву силу отелотворене љубави.

М. Настасијевић, „Религиозно осмишљење уметности“, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Насушно је човеку певати

Певамо „као што птица пева“. Заиста. Али не по биолошкој, како је уобичајено схватање, већ по духовној спонтаности.

Иначе, бесмисао је свлачити човека на његову биолошку основу управо оним чиме се он уздигао с ње, чиме се судбоносно и откинуо од животињског царства.

Те сазнању, да продре у ту себи тешко приступачну област, другог кључа нема него, као једино поуздано о томе, примити сведочанства гласно или немо распеваних, свеједно, оних који сами себе усред феномена луцидно ухватише, сведочанства о доживљеном у свим ступњима одуховљења, почев од обичне молитвености па до белог усијања екстазе.

–

Нешто по себи распевано, што и ћутање одаје од себе, и као тим дубље, унутрашњи глас; нешто разрешилачко и исходно, ван времена и простора; мелодијско у лику, ликовно у мелодији; као нужан израз васпостављања унутрашње целости човека: компонента у којој се измирило привидно неизмирљиво; радосни бол, болна радост; нешто у основи молитвено што и мирује и дела, и том активном пасивношћу, или обратно, расте до екстатичног утапања себе у живу бит свега; нешто треће што се човеку наједном отвори кад је, рекао би, највећма спрегнут унутрашњом поларношћу себе, и у шта је сваком људском бићу дата већа или мања могућност исхода из ма чега претходног.

Не, човек не пева „као што птица пева“; већ y некој унутрашњој удешености себе, у некој за тренутак измирености, ја–сви други-све друго, јер спољним отпорима раздешаван стално, тим дубље, узвучујући се наједном y себе, спасоносно се узвучи и у сваког другог, и у све друго.

Насушно је, дакле, човеку певати: у привидној затворености магновено отварање свега, кад изгледа да се више нема куд. Јер кроза све привиде утрнулости дух је ипак ту, непрекидан и притајен. Његово прво увек се поклопи са последњим: спасти од свих притисака, унутрашњих, спољних, од раздешености свих, од раскиданости онога што би да је вечно цело; од свега што живот или преко мере одузме, или преко мере да.

Те и у оном народном, зло не мислити певајући, није ли сама искон човека луцидно сазнала истину о певању: живим начелом доброте, разрешив се од сопственог зла, једино се тиме можемо потврдити у другоме. Пунијег оправдања себи у овом роду ствари заиста не можемо наћи.

М. Настасијевић, „За хуманизацију музике“ (одломак), Есеји, белешке, мисли, Сабрана дела Момчила Настасијевића, Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991. 

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Белешке за апсолутну поезију

Испитујући природу, рецимо воде, хоћемо ли јој тиме отворити нове изворе? Тако и о Поезији можемо корисно говорити оставив је неприкосновену, а тражећи могућност да се она што чистијом оствари. (Јер хоћемо ли крупнији цвет, онда биљци растресемо земљу.) И не дирајући, дакле, у њу отклонити што је чини нечистом и непотпуно израженом; а, као најпрече, обелоданити лажи које ометају да се она у пуној мери прати. Јер вредност силе расте са све већим обиљем њеног дејства.

Нека се не заборави: Поезија је једна, поетике безброј многе, и за сваки случај друга, али са истоветном сврхом, да се сила што моћније ослободи и што потпуније оствари у свој облик.

Постојање касте поетичара тиме се не да правдати, јер је у природи ове ствари да сваки творац буде свој рођени законодавац. Али ако ли ко, ради забаве, из многобројних сличних и направи врховни закон, то се Поезије ни најмање не тиче. Спољни налог за њу је у суштини непријатељски; она га се чува као живо од оног што би му донело смрт. Поезија за владе академизма, није ли болесник који се сав лекарима предао у руке?

Негативно дејство посредника: Је ли позив жене нероткиње, или мајке, да се залаже за дете? Шта ће онда посредник између онога који је даје и онога који прима Поезију? Не покреће ли га, није ли на дну његове делатности отровна жаока неплодности? Друго је не осећати поетски нагон у себи: тима је Поезија храна, они гладују за њом. А сасвим друго осећати га у немоћи оплођења: ти се ставе између даваоца и прималаца, и што су сами немоћни дати, бајаги тумаче свету; у ствари, по нагону зависти заплећу и муте, те су реакција неплодности на плодност. А често се осмеле и самим даваоцима поповати. Има ли, међутим, смисла да регулатор буде ван мотора, и није ли сушта истина да се ту покрет рођеном снагом умерава?

Поезија је да прожме, а не само додирне. И можда би начело самоваспитања за Поезију могло овако гласити: без трунке утицаја посредника, дугим и непосредним примањем пронаћи према њој лични угао најмање отпорности.

Има је ослобођене и неослобођене: y руци која ван забране додирује Беатовог анђела, то је неослобођена; а ослобођена – y анђелу. Непојмљив закон: чин ослобођења истовремен са заробљењем у облик. Као душа еманујући, да се тиме оваплоти y надтело. Иза тога веза је нераздрешима. Колико ће трајати Рембрантова Поезија? – Колико ланена влакна његових слика. Живота ту после смрти нема; пропаст материјалног повлачи нестанак духовног. Taко и отац наново умире смрћу неплодног потомка

Песничко надпоштење: Ништа с предумишљајем. Почетним откровењем у све нова, и свако да садржи клицу даљег, да му буде пророчанство, и тако на све дозиве исти одјек да се огласи. И заборавив себе, да своја рођена снага не дела правцем „тако хоћу ја“, већ „тако мopa“

Градиво за Поезију хомогено је. То не значи да се исто жито пожње, самеље и умеси. Баш ту се огледа моћ: јер чему најшири захват најбогатије жетве кад жрвањ остане немоћан самлети? А све је у томе. И нису ли можда најмоћнији који нам од чкаља, гљива и ваљда покојег зрна пшенице умесише племенити хлеб! Јер снага према себи тражи отпор, и сва утрошена значи сва испољена. Не треба се, дакле, варати: без млевења нема хлеба.

Кад је реч о стилу, ваља имати на уму: Покожица је само граница рашћења, тренутак сазнања сржи да би ма и за длаку даље било лаж, јунаштво зауставити се где престане домашај жиже. Но зарад чистине, боље да се та реч укине, јер њоме снабдевени ковачи шарених лажа најлакше се ушуњају у Поезију.

Сноб: Оличење лажи према самом себи, најтежи случај где лаж као елеменат улази. Сноб, на пример, слуша Бетовена, и не чује га. Нема ни кад, јер лако је чути га, то може свако с ушима; а само он, сноб, видећи и мислећи Бетовена, никад га не чује. Ту је чвор.  

Укус: Лаж се заодене обликом истине; онда је најопаснија. Случај са латинским укусом. Напослетку нека се остави женама, кад је реч о моди. Али је смешно, кад неко пружа драгоцени поклон, испрсити се и примити. Чему то стално истицање свог цедила кад, што је за примање, безусловно се и у највећој могућој мери мора примити? И зашто баш укус? Као да има отровне и хранљиве Поезије; а укуси будући лични, дакле разни, Онда што је овоме овако, ономе је онако, и сличне глупости. У ствари укус је нужно један за све. А пометња је отуда што многи, преварени и заведени лажном поезијом, не пречисте се да приме истинску, и онда своју застрањеност, своје несавршенство припишу себи у заслугу и то крсте својим личним укусом. Није ли то жалосно признање да се неће или не може ићи даље путем истинског усавршења себе?

Однекуд постоји тежња да се занавек растављено споји. (Могућности остварења Поезије речју, тоном, обликом, све се чистије одвајају и удаљују једна од друге.) Уображава се да је тројици, песнику, сликару, музичару, могуће сваком са своје стране и својим средствима сарађивати на истоветном остварењу. Ради, макар и привидне, органске везе једном се да вођство. Уистини, свако вођен својим нагоном даје нам истовремено три остварења. А има ли чулне могућности да се она истовремено приме? Међутим, много чешће деси се ово: Један отме маха, остали се снизе до жалосне улоге илустратора. То се онда назове целином. Или, што је најгоре, сваки куртоазно помишљајући на другог, остави му маха, и као по договору, заједнички пропусте што је главно, те до остварења и не дође. И сва мука ради тога да се гледаоци ·слушаоци доведу y двочасовну чулну неприлику, ако су неискрени према себи те не зажмуре или не запуше уши. У томе је несмисао опере.

Игра је сасвим друго: коренита, магична, тамна. Музика ту бије из праизвора, из тела. Тек тада видети истоветно буде што и чути.

За причест спрема се постом и молитвом. А за музику чиме? Већ је светост моћи је примити, већ први корак у храм тек наслућене апсолутне религије. Обамрети чулима и као сва моћ да се на ухо, једино будно, пренесе, и оно једини прималац да буде, јер њиме најкраћи, најнепреварнији пут је откровитесљских саопштења тоном. Умеша ли се око, онда се удари у несмисао и беспуће. Ко зна, можда није далеко време кад ће се и од саме примисли на то запети као пред обесвећењем.

Тако исто нека се чистим виђењем прими ликовно остварење Поезије. Јер, на крају крајева, не своди ли се све на ово: Дубина, богатство чулних сазнања ретких појединаца изражено да се подари свету. Те кад се овај обраћа уху, онај оку, зашто их онда и не примати само одговарајућим чулом? И да на свету нису настајали откровитељи, колика би данас била моћ осећања лепог?

Јесте, све се разгранало из једног. Али на извеосној тачки разграналости зашто тежити здружењу са суседном граном кад подмлађујући сокови из заједничког корена бију кроз њих смером све веће одвојености? А ради првобитно целог је ли могуће до у корен се повратити?

Хумор: Узан се обим даје овом појму, а можда није смелост баш y хумору наслутити најчистију природу односа између песника и света. Имати топлине за све, предигра је оплођења од сваког додира. Шта мари ако је много смешног и ружног y свету кад песник надмећу своје природе одговори симпатијом и онде где је просечан одговор поруга и гађење. Сажаљење није на овој чистини: ја неповређен жртвујем се повређеном, делим с њиме бол, али свестан да то не морам: ма и несвесно, дакле, очекујем награду. Међутим, песничком надљубављу најплеменитија бивања до заборава излијемо из себе на љубљено, y дивној самообмани да нам се отуд дарује што уствари сами дадосмо. Тако се лична моћ распростре до свемирског опсега, и свет буде само супротни пол за племенита оплођења. И не у идејама и намерама, већ у хумору, песничкој надљубави према свету, ваља тражити високу етику Поезије.

Ликовно остварење: Понирање у тајну материје и облика, откровење виђењем. Чиме да се оствари? Неоспорно средствима која непосредно делују на око: материјалност, уобличеност. Јачини нагона адекватно одговори густина пронађеног теста, које мада који пут до лудила конкретно, и мада комплексно, делује једноставношћу и вантелесношћу флуида. Онда у одсудном тренутку једна округлина, или негде искривљеност, или оштри прелом, буде судбоносно за процес свег уобличења, те сва брда, људска обличја и куће и дрвета, истим законом саздани, наличе као рођена браћа и сестре. Можда се има само једно откровење и y обнављању њега можда се остане довека, и то буде вјерују свих остварења. Ово је морао наслутити ко год је видео само по два платна, рецимо, Леонардова, Ботичелијева, Рембрантова.

Суштина обнављања: Истоветно поновљени покрет знак је одсуства живе силе. Има оштрица која се после сваког остварења иступи. За нови бој онда се наоштри оружје, иначе даље победе нема. Или овако: Неко се извешти у прављењу обуће. То је мајстор. Ако сад, пред кожом коју ваља кројити, тај наједном осети узбуђење почетника, ципела ће му бити уметничко дело. То непојмљиво заборављање савладаног, вечито почетничко неискуство и увек савлађивање све нових отпора, знак је сталног присуства стваралачке моћи.

Остварење речју: Апсолутне Поезије речју до изненађења је мање но  што се мисли, јер овде Поезија се оствари говором, инструментом разума и логике. (Пробије кроз реч, те два и два четири буде песма, те и сама логика буде десиметрисана, померена из статичког момента разума.) И ма шта се приговорило, данас је натчовечански напор песнички. Проговорити. Није ли то, на инструменту за сваки дан, имати моћи да се божанским тоном засвира? И да би чудо још веће било, који пут врло је незнатна наоко разлика између обичне и Поезијом високо потенциране те исте фразе. Нити вреди што су правила ритмике нађена, што је тајна слика ухваћена: Нови талас Поезије сваки пут друкше поремети свакодневно, ситну реч помери, или јој значење извитопери, и довољно буде. Наједном кроз малочас шкрипаво, кристално бистри звук зазвучи. Из овешталих саобраћајних израза чудом се извије неслућена мелодија. Тиме нам се отвара поглед уназад: Посигурно до с почетка је било да песма и мелодија истовремено, из тог полета нераздвојно настану (народне попевке): у одсудном тренутку нешто се искаже усталасалим гласом, у коме пулсира нека даља, дубља садржина; кроз речи проструји тајанствена сила, и као опиљци у магнетном пољу, ускладе се смером ње. А што се музика, нашав себи шире и чистије могућности остварења, издвојила из Поезије речју, то не значи да ова и даље не носи у себи основно, али скривеније флуидно бивање музике.

Без колебања сме се тврдити: Најчистије, нajобилније, најмоћније Поезија се оствари музиком. Другде, она је срж својом рођеном кором засужњена. Бивање ту, нужношћу остварења, везало се, и што би да се музички вине, овде устаљено трепери кроз привидно мировање облика у простору. Јер шта зрачи из Милоске Венере, шта светлуца из тела, из тканина Веронеза, шта Ђоконду чини недостижно далеком, шта растапа обличја Рембранта? Ликовно, дакле, остварити значи обликом и материјом нужно везати за простор. Бивање  ту је у непомичној устрепталости екстазе из које се никад не поврати, и која y сваком тренутку, и до конца постојања, остане равна самој себи. Тек у музичком, што је у ликовном остварењу срж, као да настане у чистом бивању: нешто до усхићења и ужаса блиско своје, а немерљиво разумом, надживотно догађа се, као да оно најдраже и најтајанственије у живљењу, ослобођено настави тећи даље, ван простора и времена, кроз област неприступачну разуму. И ко год је имао среће да га однесе тим странама, није ли кроз њу, ма и за тренутак, осетио драгоценост, апсолутног бивања, и у томе назрео врховну награду за страдања овог света?

Релативна мерљивост: У Поезији једина могућа мерљивост је одговарајући степен реакције. Ја, до савршенства израђен инструменат, којом јачином затреперим, толика је мера. Али ни по чему не можемо сазнати да ли је и најсавршенији међу нама имао толики обим осетљивости да прими целог или само део Бетовена, чија је надмоћ можда жалосно деградована нашом мером. (Тако се наслути џиновска моћ божанства бесконачно силно реаговати пред бесконачним током света.) Али је чудна моћ Поезије да пречишћава онога ко је прима, да шири и појачава способност његове реакције на свет. Па чак и онда кад осећамо да би за степен јаче трептаја допрли до крајње границе, можда и помрачења наше осећајне моћи, као да нас копка наслућење нечега што још нисмо успособљени примити. После сличног сазнања грех је према самом себи оградити се својим личним укусом, или задовољити се неком својом скученом импресијом, y самообмани да се ништа даље не може добити.

Тачка белог усијања: Пред израслим није нам прва мисао, ни питање како? и од чега? него, ово је то и то. Тако се свуда иза остварења грађење не види. У Поезији то је тачка белог усијања. Заиста, дође тренутак кад се силином сржи грађа толико преобрази да се, првобитни појам о њој изгуби. То више није боја, није тон, није реч, већ нешто живо, доселе неосећено ни неслућено. Степен више нестане и тога, и нађемо се лице у лице са чистим бивањем Поезије, које као да нам се без материјалног средства и само собом саопштава.

М. Настасијевић, „Белешке за асполутну поезију“, Есеји, белешке, мисли, „Дечје новине“, Српска књижевна задруга, 1991.