Исидора Секулић ***

 

Ако ће се ишта филозофско развити у човеку, два ћутања мора човек претходно научити: ћутање инфериорности и ћутање супериорности.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Проблем сиромаштва

 Heyморан бунт човека против сиромаштва, и нeyморна је победа сиромаштва над свим бунтовима. Човек са секиром у руци јуриша на сиромаштво и удара, a сиромаштво је бесмртно. Не види човек да је сиромаштво проблем који хвата у два света, овај и онај, свет материје и духа; и не види човек, јадан не био, да је он y сржи бића свог једна протањена сиротињска материја, иначе не би могао прелазити y духовно. Сиромаштво је проблем земље и неба, не само проблем друштвени. Јесте сиромаштво у много случајева последица ствари, али је у далеко више случајева ствар по себи. Сиромаштво има безброј ликова и типова. Обратите оштру пажњу на социјалне борце и на књижевнике, и ви ћете се уверити да сваки од њих заступа и истиче један нарочити тип сиромаштва, једнy врсту патника; да сваки од њих прогони једну врсту неправде. Ти разни ликови и типови доказују двоје: да сиромаштво може бити последица друштвеног уређења, и да је сиромаштво и оно само, то јест, једна тајанствена диспозиција y човечанству. Има људи који су сиромашни зато што су сиромашни, зато што је сиромаштво један од вечних елемената у човеку, као и љубав, као и религија. Највећи колектив човечанства то је сиротиња! Колектив који је истоветан са целим светом, то је сиротиња! Најшире људско рођаштво, и најраспрострањенији језик, то је сиромаштво! Најчешћи мотив књижевности кроз сва времена и стилове, није љубав, него сиромаштво! Човечанство, то је другим речима сиромаштво! Богаташи cy само ситна разбацана острвца која плове по нама сиромасима, да би се пре или после срушила y нас. Сиромаштво је једна од тајни овога живота; као такво оно је нерешљиво и неистребљиво. Оно је део природе човечје, битни део, неумрли део. Оно је y човечјем савршенству, и y човечјем несавршенству. Неко је сиромах због порока, неко је сиромах због врлина. А пороци и врлине су вечне ствари. Сиромаштво, као и љубав и религија, стална је борба добрих и злих сила y човеку, и зато из сиромаштва произилази страдање, али произилази и лепота. И произилази оно што је над лепотом лепота, мир духовни: онај од свега јачи осмех, од свега светлији осмех мира на лицу сиромашка. Велики песник Рилке, један од највећих y свету, само је једну песму могао спевати y једном стиху: „Сиромаштво је велики сјај изнутра“ (Denn Armut ist ein groβer Glanz aus Innen). Сиромаштво провлачи човека кроз ужасне страхове, јер се сиромашак спочетка боји свега и свакога. Али сиромаштво најзад одведе човека y религиозни мир, који се једини не боји никога и ничега. Само сиромаштво може одвести y мир који је апсолутно бестрашје, који је измирен и са смрћу, у љубави са смрћу. Св. Францискус је сажео плод сиромаштва y ове велике речи: „Тако сам једно са Господом и светом кроз мир, да су ми смрт и живот једнако задовољство.“

(одломак из есеја Проблем сиромаштва у животу и књижевности)

Стопама Христовим: одабрани записи (приредио Благоје Пантелић), Отачник – Бернар, Београд, 2019. стр. 130–131.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Проблем изузетне личности

 Колико се данас пише, публикује, и нуди на читање, то је грех достојан једног прстена y паклу Дантеову. Да ли се варамо? Чини нам се да је y целом свету страховито огромна продукција духа која кроз перо иде на хартију; и да је страховита несразмера између те продукције и дејствовања духова која би кроз јаке личности ишла непосредно у људе и живот. Мислимо, с једне стране, на људе који целом својом личношћу подупиру и хране један талент у себи; и, с друге стране, на људе који све, евентуално и талент, преносе непосредним функцијама целе своје личности међу људима. Они први су људи амбициозни, који верују да је неки идеал баш у њих ушао и да је постижив из њих. Ти људи, све што раде, раде са крајњим циљем да y име оног талента постану изузетни. Они други су бића од сасвим друге лозе; они носе осећање да човек не може имати потпуно доживљење неке вредности само у себи; они стављају идеал ван себе, у општост, или још даље. Ти људи израђују у себи не једновалентну личност, него једновалентност свога и општих идеала.

У слици говорећи, ствар стоји овако: људи који граде од себе изузетност, јесу као спирала: увек се понавља тачно исти скок, и у истој дименсији. То инсистирање на истом остварује, наравно, растење, и, што је још важније, изглед да растење може ићи у недоглед. Људи који граде од себе просто личност, јесу као тмаст комад на наковњу: динамички судари израђују све пространије, све мекше, све општије прилагодљиво вишедименсионално платно. Спирала има једну функцију и једну лепоту; она се има таква каква, или покварена, истеглена у оно једнолико од чегa се извела. Расковано платно је почетак за све функциje и за све лепоте, подразумевајући евентуално и спиралу.

Човек који спрема своју изузетност види свој задатак као конкретну слику себе, фотографију своје изузетности. (Кад би неким чудом те сневане фигуре постале за часак општевидљиве, људство би се безмало удвостручило). Оним другим људима стоји задатак као нека духовна визија y души. Онај први, амбициозни Субјект, ради и бори се да савлада и убеди и остали свет као субјекте. Овај други, увек с погледом унутра y неку гужву или чвор, и с гестовима како Бог дадне, тај све објективизира, ради са истим интересом за људе, ствари, појмове, идеале, утопије. То су она широка бића, оне неегоистичне природе које носе у себи вољу да буду пре свега друштво и овај свет, које воле са особитим заносом шта било: град y којем живе, један јавни врт, неку књижницу. То су људи који y месец дана не изговоре реч ја; који су увек пуни прича и извештаја о стварима y целом свету; који са истим речником хвале честитост свог кума и анамског цара; који чучну и праве ма чијем детету кулу од шљунака и не гледају при том на сат; који за стари турски ибрик кажу да је прави лабуд, и не знају при том за фигуру, само за сродство објеката. То су људи који не хране y себи никакву егзотичну биљку, хране само регенерацију своје истрошености, да би се опет трошили. Друштво људско је несрећно што је међу даровитим особама мало тако сазданих личности; што је сасвим изишло из обичаја да се у Скадар узиђују живе и целе вредности.

Снажне и скроз позитивне личности делују као природа, целом површином својом; дејствују целином у целине. Ти људи почињу тешко, тиме што пуну храброст и пуну етичку озбиљност примењују на неку обичну и ситну ствар. После, храброст и ствар расту заједно, нераспознанљиво, под истим именом; једним од оних простих имена која се данас више не јављају ни као наслови књига, ни као натписи на гробовима; рецимо: „на сваком послу цео човек“; или: „није никог водио, сви су за њим ишли“; или: „оно је могао што је свима требало“; итд. Додуше, тима се људима никад не привиђају ни њихови надгробни споменици, ни њихове књиге, ни њихове биографије или улице. Завршне вредности виде они увек далеко од себе; y једном малом свету вредности који је хармоничан део целог света... Није лако бити један од таквих. Тај задатак захтева сталне, мирне, високог реда функције y време криза и некриза, међу пријатељима и непријатељима. Захтева да радимо за резултате који се апсорбују y општост још топли и течни, не грче се и не хладе y пластику лично обележену, y маску личне заслуге.

Међу нама данашњима врло је освојила тенденција да се воли и гради изузетност. Намножио се и множи се број особа код којих врло агресивно делује нагон за изузетношћу. Успети се по сваку цену над савременике; наравно, над оне y истом граду и истом сокаку, пре свега. Успети се што необичније, по могућству и што опасније, некако као криви Пизански торањ. Много је несреће y свету од тога. Агресивни нагон за изнимношћу је ту, али не може довољно да се оствари. А не може да се оствари не само због тога што нагон можда није доста јак, него што y суштини својој и није нагон. Али, дура се и гура се. Развијене проналазачке вештине y области технике продрле су y све животне функције. Што се нема, то се измисли. Што је налик на нешто, истренира се y нешто. Свутде неки шиљак, и шиљак над шиљком. Кад погледате на дно тих људи, сви, као оне чудне барке y каналима, стоје y месту, и само балансирају грдно високе катарке. Једна једина тенденција место пуне активности; један изнимни стил живота место живота.

Место агресивног нагона агресивна таштина; нехумана таштина једног нехуманог и слабодушног времена; таштина и најразноврсније сурогатне снаге. Живе људи за сурогат и убијају се за сурогат. Уосталом, те таште агресивности јесу ознака свих послератних и послереволуционих времена; епоха, кад пред оно најбоље што катастрофе успеју да избаце – извесне опште законе, ретка искуства, врлину скрушености кад се пред тим нађу недоумрли типови старог времена и недоразвијени типови новог времена. Данас је такво време. Не да се не ради, али снаге су без оријентације, а људи нису личности. Агресија пуно а експанзија мало. Човек човека не разуме, а свет хоће да задиви.

При таквом стању ствари људима је прилично свеједно y кojoj ће области доћи до остварења њихове изузетности. Две области долазе углавном y обзир: литература и спорт. Нека нико не сматра чудним што смо примакли те две функције. Оне имају, данас, много заједничког. Тип изненађивача, рекордера, то је елитни тип на обе стране. На обе стране је главно постићи, не толико максимум неке своје способности, колико оно што други још нису постигли. Ни на једној ни на другој страни нема y раду дубоко своје духовне законости, нема дубоко унутрашњих испуњавања. Главно је слика, привидност, видност, успех уочљив. Спортисти су уобичајили и прославили идеал постижан, идеал који не стоји цео живот, који је идеал само једне изведбе, тако рећи једног изненађења. Литерати су, за чудо и покор све духовне прошлости човечанства, примили то. Наравно, без неке способности и храбрости се ни ту не може постојати; али се ту ради y првом реду о способностима спољашњим, и о храбрости хазардној, Данас, спортисти и литерати заједнички немају стабилних идеала, ни стабилног поштовања и привржености за једну вредност као такву.

Занимљиво је при том да особе те врсте немају у таквом свом комплексу ничега романтичног. Романтизам не зна за сурогате, иако зна за позе и слике. Романтичне природе су експанзивне, то су људи који се дају, којима је пред очима свет, идеал далек и који њих премаша. Романтичари, да, почињу са изнимком, са перјаницом која вијори тако високо да већ нема ништа заједничко с њиховом главом; али свршавају са скепсом, оцрицањем, очајем. Они последњу своју приредбу бар изводе за неку вечну вредност, не за удивљење савременика и за првенство једног секунда.

Множина писаног је данас толика да ни читаоци ни критика не могу лако да замисле: чему ко тежи писањем, где се y себи преображава пишући. Залута човек као y шумy y имена писаца и рекламне нотице њихових дела. Библиографије и врло чувених писаца читамо само с прескакањем. Не једном се y чуду запитамо: зар нико не помисли да y овом свету, где је све строг рачун материје и енергија, да y том светy један народ y једно време може примити само толико и толико песама, прича, придика и расправа, и не више; и да ће друго време имати друге лиферанте. Јер, генерације људи следују и замењују се као трава. За значајнима и изнимнима долазе други значајни и изнимни. Iam eorum praebendas alii possidunt, et nescio utrum de eis recogitunt. Beћ међу савременицима генерација генерацију не разуме, неће је, нема где y своја агенда да запише односе с њом.

Од силесије наштампаног што пада на столове људи, и о чему се пише, публика се просто ошамутила и не зна шта говори. Чује се сваки час: „Ето, свршио лепо студије, ваљан млад човек, а ништа не пише“; или: „Заузео ранг, лепо се оженио, има будућности, али се ето никако не јавља“. Учини ли неко од оних који пишу паузу y писању, одмах пођу протести или подсмеси: „заспао, исписао се“. Ових дана, кад су многи наставници врло разноврсних родова и способности редуцирани или пенсионисани, најчешће се чула утеха: „не мари, писаћеш, преводићеш“. А иста та публика, ти тобоже ревносни читаоци и контролори књижевног кретања, не читају поц небом ништа, одбијају сваку понуду да купе неку публикацију, ниподаштавају y суштини и писано и писце.

У тој нелогици је логика ова: и ту публику занима пре свега кретање рангова y друштву, мишљења о праву на изузетна имена, игра шанси за изузетност. O писцима и књигама знају они из треће руке, али како агресивних тенденција има и у многима од њих, треба утлавном знати за догађаје и људе, гласати за и против, посматрати фине форме живота који протичу у варкама и заблудама, и, изнад свега, упознавати методе агресија и победа y тркамa. Једна провансалска пословица лепо и паметно каже: преграде и ограде само су за оне који не знају прескакати.

Од свега тога бучи једна вавилонска кула. Пишу они који ни y кojoj форми не маре за књижевност, пишу само зато да буду они „који пишу“. Читају, добрим делом, они који само себе читају. Добар део, од чуда, иде y све „странију“ литературу, и дотерали су већ до Платона y древно грчком. Најзад, велики део нити чита нити пише, али говоре о свему написаном, и презиру све писце, презиру оне изнимне зато што су изнимни, и оне сиве и у рад потонуле зато што нису изнимни. На неки неразумљиви начин резултат свега тога јесте: да се непрестано публикује, публикује и дању и ноћy, да публикују издавачи који куну себе и своје ауторе, и публикују аутори дела лепе литературе y три тома и две хиљаде страница, и аутори научних расправa у свескама колики је јеловник неког већег ресторана. Пун је ваздух имена и одјека о изнимним личностима, o онима „који пишу“, и који ће кроз своја дела живети, живети, о, страшно дуго живети, увек живети. Да ли, Боже, неко од њих има силу духа и машту да замисли, и види, време после његове смрти, време y којем њега нема, нема.

Само врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“; што ће рећи за извесну будућност. Простије речено: само је врло малобројнима дато да пишу са оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленти, него сведочанства; не одлике и изнимности, које су то само y извесно време, него оно опште и битно што бар једном својом функцијом може из свога времена прећи y времe, које ми не схватамо, али које нас садржи. O таквим личностима једино води рачуна закон света; y смислу том да се истоветује с њима дотле док су сведочанства, и да и њих обара и поравњује кад престану сведочити о духовној виталности људске врсте y датом времену. Привиђа нам се: да закон света чини са тим људима од прилике оно исто што људи чине са ископинама и палимпсестима: дотле их везује за време док уме да им чита знаке живота, можда симболе језичке. После тога настаје аналфабетизам вечног покоја.

У ово наше време, ипак, спрема се и дешава нешто. Мали народи подражавају великима y оном што је најтеже; велики народи сврставају читаве војске y свима редовима духовног рада. Данашњица хоће нешто своје. Прошлост није ни y моди ни y поштовању. Зар признавати вредност нечем што је мртво? –– смеју се они који хоће све од данашњег контакта: и срећу, и славу. Отуда и међу најдостојнијима и најличнијима агресија да се сад и данас, и боље у свом граду и сокаку него y космocy вредности буде – изниман и особит. Све гране људских радњи, али литература нарочито, врви од изузетних. Спортско се, при том, одвише смешало са духовним. Нема независних идеала, људи себе и друге само споља доживљују. Узнемире се чим сазнају да неко нешто цени (зависност од нове мете, хазарда), а они то нису или немају. Напор лети за напором да се то постигне, понајчешће да се то изгледа. Динамика те заблуде расте ужасно. Њуди се претварају y мрсце који ништа не воле до своју вољу и своју агресивну таштину. Такав комплекс лежи данас често y уметницима, y јунацима и вођима.

Стопама Христовим: одабрани записи (приредио Благоје Пантелић), Отачник – Бернар, Београд, 2019. стр. 122–129.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Усредсређујемо се – расејаност није мана него порок

Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација. Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје „на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност – која је само скромно име за интелигенцију стоји свутде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих y оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „ДржаBa“, свакидашња реч y речнику господина и сељака.

Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, тo je обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се y животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; a тa јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било y смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас.

Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта имада мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и  декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана «савременост», од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже y политици и економији, све правде по државама и друштвима, y томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.

Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? He треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морадно најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је y жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо y бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи спомињу да се не би расејали до краја, y тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. – Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“

По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа – други и други сваки пут – који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је y Вашoj књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао y књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана y малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако y другим сразмерама, има и масу, и има и дух.

Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда y себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега y себи! Поручимо народу свуда широм да мy се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тaj дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се y свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, a којим још не говори књига наша.

Стопама Христовим: одабрани записи (приредио Благоје Пантелић), Отачник – Бернар, Београд, 2019. стр. 89–93.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Унутрашњи живот човека

Говори се чешће о баналности спољашњег човекова живота. Али људи налазе начина да и y унутрашњи живот унесу баналност. Ако нам је добро испунимо се гордошћу, ако нам није добро испунимо се поништеношћу. Проста народна песма нас опомиње на религиозни морал: у добру се не понеси а y злу се не поништи. Нису то лаке ствари ни баналне ствари. Једаред немамо смерности други пут немамо скрушености. Нико се не сећа смрти док је здрав и моћан. Нико се кад је болестан и невољан не сећа да је имао и здравље и моћ. Колико их је међу десетинама хиљада људи који имају напор да свакидашњици одузму од баналности. Колико их је који теже да разум доведу y склад са осећањима која су дубља од разума. Колико их је који надасве што знају и умеју и раде негују једну сасвим посебну медитацију, полако–полако израђују животну своју философију, своје најлепше и најоригиналније дело. Мало–мало, набрзу руку казује се појам и реч, унутрашњи живот, и мисли се при том да сваки човек има тај унутрашњи живот самим тим што је човек. Извесни немир у нама, извесна одвратност према баналности, готови смо рећи: унутрашњи живот. Нешто мало размишљања, нешто мало анализе туђег и ретко свога нереда, нешто мало читања – унутрашњи живот. Уздахнуо како дубоко, унутрашњи живот. Све то, међутим, обично је покрет реакција, мала узбуна спољашњег живота. Има од тога користи спољашњи живот, то јест, човек посленик на неком раду и човек у друштву. Унутрашњи живот је друга радионица и друго друштво. У унутрашњем животу човек ради на нечем што je важније, трајније и лепше од њега. Ту је човек сарадник, васионски сарадник Бога. У унутрашњем животу ми под сасвим другим углом видимо себе и свој рад и прерађујемо све што у спољашњем животу радимо. Тај угао је угао религиозног и философског посматрања. Краци тога угла секу се y нама у нашем животу али се продужују и разилазе онамо куда само религиозна и философска мисао наша стиже. С тим мислима живи човек у унутрашњем животу. С таквим мислима других људи дружи се човек у унутрашњем животу.

Где налазимо такве мисли и искуства других људи? Налазимо их у ономе што су ти људи дали из унутрашњег живота свога. Шта је то? Неко ће рећи литература. Без сумње ако је песма или проза изашла из унутрашњег живота. Немају сви писци унутрашњи живот, нису све странице лепе и врло лепе литературе изашле из унутрашњег живота. Има страница из науке, из природних наука, из астрономије пред, над којима човек бледи и дрхти као пред Богом и пред савешћу својом. O философији и да не говоримо: велики, највећи такмац поезије то је философија. Али врхом својим далеко изнад свега тога стоји религија. Не црквена религија него религиозна мисао. Ослобођење од свих зависности у спољашњем животу. Зависности наше у спољашњем животу безбројне су али се можда могу сабрано изразити y две добро познате речи, у две врло слабо познате суштине. То су: срећа и слава. Поезија, авај, препуна је тих речи. Философија их некад додирује. Религиозна мисао их не познаје. У унутрашњем животу, ко унутрашњи живот има, такође нема ни среће ни славе. У унутрашњем животу, ко га има, гледа се, види се преображај нашег духа, нашега праха у више и више, преображај и нашега праха.  

Литератури је главни предмет човек, његове борбе у спољашњем животу и у души његови највиши домети у делу, у мисли и y осећању. Занимљиво је да се литература, очишћење човеково, велики његов унутрашњи мир условљава обично злочином, грехом. Да би човек устао сам против себе, да би у њему одјекнуо глас Божји, треба да је претходио неред у животу и у души, треба да је било крупног разравнотежења. Борис Годунов је дао убити царевића и отео круну. У њему гризе злочи, гоне га фурије. Тим путем ће Пушкин написати величанствене редове о грчу у савести и о тужном лику Божјем кроз савест:  

Главна мисао о моћи савести, о мистичкој суштини савести, наравно из религиозне је области. Али она није потекла из унутрашњег живота. Борис нема унутрашњег живота, она је потекла из душе а развила се и подржавана је чисто психолошким процесом. Та мисао о савести у Борису само је визија, само идеал, она само лебди над амбисом ужаса и непоправљивости. Пушкинови стихови су дивни али религиозна поезија нису. Писци имају дар дубоке психологије и виде душу с њеним врлетима и провалијама; приказали су човека ако су приказали велико разравнотежење, једнострану моћ човекову, оно што тера у вршак да би се у толико сигурније сурвало. То је психологија то није унутрашњи живот. Унутрашњи живот није ни хаос ни трус, унутрашњи живот је мир, мир и онда кад је немиp, мир у томе смислу да једна надмоћ држи супротне тенденције у хармонији отприлике тако као што су y хармонији два разапета крила где везане и смирене супротне тенденције не само држе него и дижу. У унутрашњем животу којега без религиозности и философије нема, у унутрашњем животу се антиномије држе и синтетишу. Срећа и страдања, здравље и болест, знање и незнање везују се y вишу силу, у надмоћ која преображава дух и прах човеков.

И. Секулић, Приповетке, II, Stylos, 2002, стр. 81–84.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Пролећна туга је чисто духовно расположење

Пролеће је y ствари пост и размишљање. С пролећа омали људска и сточна храна; огрев je потрошен, a ноћи и јутра су сурово хладна; младо зеленило је слабачко, и одмах опет пролазно. Нетачнo je да се у пролеће „све“ подмлађује, сем човека. Ништа се не подмлађује на овој звезди која је већ тако одавно тамна! Дрвеће се обуче у ново за кратко време, а корен и стабло старе. Отуда човек баш у пролеће има велике безличне чежње религиозног смера. Велики пост и Велики петак падају у пролеће. Пролећни туга је чисто духовно расположење, насупрот јесењој тузи која је резигнација чулног човека.

И. Секулић, Приповетке II, Stylos, Нови Сад, 2001, стр. 255. 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Забелешка о гњеву

 У молитви Господњој Оче наш споменуто је на ванредан начин, у неколико реченица, све оно чега човек треба да се сети у часу смирења, када из обичне своје природе прелази y дух. Та молитва је тихи преглед животних нужди и сметњи, дугова и греха; уједно тихо осећање зебње пред могућним несрећама и смрћу; и тежња за спасењем.

Ипак нам понекад дође мисао да додамо нешто тамо где човек моли од Бога дарове, и тамо где човек моли отклањање зла и опасности. Дође нам да поред хлеба замолимо да нам се сачува разум. И дође нам да нарочито молимо да нас мимоиђе гњев.

Можда те допуне нису на месту. Можда није довољно скрушен онај који ни у молитви није задовољан само с кором хлеба. И можда је зала и опасности y човеку и око човека толико, да се за одбрану од њих не може молити друкчије до општим речима: „и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго". Можда. Али то не смета да се додирне у неколико речи оно што је у нама не ђаво лукави него ђаво безумни.

Црква убраја гњев y смртне грехе. Ретко што је нађено, речено и класификоване тачније. Јер је гњев оно што је афект y афекту, порок у пороку, оно што је заправо отров и зло у љубомори, зависти, итд. Сва та стања почињу у човеку с муком и грижом, а завршују с потребом освете, али од потребе за насиљем до насиља, има празнина коју потире гњев. Кад се та стања осложе с навалом гњева, онда човек више није ни љубоморан, ни завидљив, ни грамзљив, него је само гњеван. Највишу свесност човечију, свесност одговорности, прождире гњев очас, као пламен перце.

Утолико је страшнији гњев, што може да освоји и беспорочнога. Болестан човек се може разгњевити до мржње и освете. Дохвата га, на прекретници између стрпљења или резигнације и гњева, ово друго: безуман гњев против дрвета пред прозором, против болесног места у телу, против болничара.

Има страшан гњев амбициозног и славољубивог човека. Замислио је да му свет призна нешто што сам себи не може признати, и ако то не буде, он се понаша лудачки, свети се, измишља грозне наредбе и одлуке, ако му је то y власти.

Али набрајању нема краја. Сви без разлике, а ми „виолентни Динарци“ нарочито, знамо шта је то кад из утробе јурне нешто вруће и замршено, и загуши у гркљану реч и договор, и удави у глави разум. Човек онда збацује крст који мора и треба да носи, и нема способности да учини мрвицу добра које му је дужност. У гњевноме се стрелица напредовања окреће уназад, и човек се своди на најпримитивније што је човек био: постаје неразуман и диваљ, потребно му је тренутно утољење, и он га ствара по цену злочина и издајства.

Говори се понекад, и пише, о племенитом гњеву. Племенитог гњева нема; а и оно чему се даје то име, очајање, огорчење, неспоразум јесу ствари које треба да прођу критику моралних вредности.

Ваљало би опширније размислити о оној прекретници на којој се човек губи у гњеву. На тој прекретници има, у већини случајева, исти број разлога да човек, с нешто песимизма, мало мудрости и мало умора истраје у својој судбини, или да скочи, сав свој разум да окрене против разума, и да улети у ватру гњева. Вредно би било потражити онај одлучни симптом који значи скакање стрелице уназад, у примитивизам и дивљаштво.

(1935)

И. Секулић, „Забелешка о гњеву“, Приповетке II, Stylos, Нови Сад, 2001, стр. 251-253. 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Молитве у Топчидерској цркви

I

Боже, помози ми и данас. Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с pyкама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! И y пени цело моје дно! И ево ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу скрити. И нисам скривала. Ти си слушао вреле исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, згреших, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек: без дна и муља не постоји?... Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекри небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу, да се одморим. Боже мој!

II

Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања. Но немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то је данас крај моје молитве.

III

Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ, А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе... Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога. Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине. Помози, Боже, свима људма који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.

IV

Не вапијем, Господе, не ударам се у прса, не усправљам руке пред упаљеном воштаницом. Стојим у мрачном ћошку црквице стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора да се обрвам, оборим, ситно и мекано самељем. Кад будем ситна као сиви морски песак Твој, онда ћу се даље трошити, Господе, да постанем још више сива и лака, као магла, тај чудни, најпролазнији гост на Земљи. Али знај, Господе, стићи ћу куда сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније смлевенима, маглено сивима, осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један.

V

Овако Ти се исповедам данас, Господе. Кад затутње небеса, и олуј стане кршити дрвета и реку из корита бацати, и од челично плавих муња видни живци почну слепети, и громови тући и палити, и градић наш буде као кутија палидрваца која пламне и изгори – онда, Господе, јави нам се, поћи нам од врата до врата, утеши нас: да ће од грозе изгинути птице и лептири, воће и класови, а нама људма ништа бити неће. И запитај нас још, Боже: Реците ми, о вечито незадовољни, и незасићени, и разлелекани, шта вам треба, шта вам још треба, и све ћу вам дати. А ми ћемо одговарати: Хвала, Милостиви и Добри, и сувише свега имамо, ништа нам не треба. Тако ћемо ти говорити, Господе – док нас страва од твојих сила не миие.

VI

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача. Прође грч молитве. Мирно уздижем руке, ca десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми je малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига. Са десет свећица својих, са десет малих свитаца на себи, стижем пред Тебе, Боже.

VII

Господе, кушала сам моћ храма Твога. Гле, кућицa је то као и свака друга кућица крај друма, и између неколиких дрвета. Улазила сам у тај храм кад сам била горка и мргодна, и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам y њега кад сам била беспомоћна и уморнa као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.

VIII

Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина да сам као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам.

IХ

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних зaкона Твојих вуче далеко од Тебе. Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије. Ни y једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своја умења. Шта би било с нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људма проглашено последњом истином. А шта, да је, одједаред, збиља учвршћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило. Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Х

Молим Те, Боже, да ме црквица Твоја мала, празна и тиха, и ове вечери одреши од свих веза. Да учини да не видим ни олтар, ни кандило, ни свећицу коју сам сама припалила. Да будем y простору у којем нема ничега од живота земаљског. Да не важи за мене ништа од оног што је чињеница и облик света. Да уђем у духовну своју судбину потпуно, и престанем бити оно за што важим у животу. Да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску... Ево, црквица се сљубила са мном, топла је са мном. Осећам да је то сасвим доста и све. И полазим из храма с осећањем да је оно што ме с друге стране чека, само један дан трајања, и дечја игра. Али, ипак, кад пређем праг, осврнем се, и уздахнем тешко уздахом живота, уздахом из света. Господе, дај ми да не заборавим прелазити тај чудни, заједнички праг између Твоје и моје куће, и да поново и поново долазим y Твоју кућицу крај друма, између неколико дрвета.

 И. Секулић, „Молитве у Топчидерској цркви “, Приповетке II, Stylos, Нови Сад, 2001, стр. 273-278. 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Мистериј пута и стазе

 Скоро све што у материјалном свету службу служи, данашња наука сврстава у неку групу машина: у машине статичне, динамичне, рефлекторне. Све се у нашем времену иставетовало с науком: држава и породица, рад, воља и машта, вера и морал. А наука све своди на дејство и плебејство машине. Излазе при том врло веселе ствари; излази, рецимо, да се природа бави прављењем машина. Излази да се велики инстинкти света, у које се као у богове поуздавали и природа и људи, да се ти инстинкти сада преводе на формуле мотора.

Занимљиво је да међу статичке машине (машине пасивне, код којих долази у обзир само снага) да је наука ту убројила и пут, пут уопште. Човека протрне језа кад то прочита. Нека буде тако за гвоздене пруге свих врста, за кабел ваздушних железница, за тунеле, за покретне степенице спратова, можда и за грађене друмове и плочнике. Али како да се с тим истоветују они нечитки вијугави знаци даљина који се виде с висова брда; они тајанствени другови наших самоћа и мисли и очију, који гласка не пуштају од себе ни дању ни ноћу, и који никакву другу силу немају до силу духовну. Стазе, сељачке путеве, младићске пречице, то пробијају машта и случај и нужда, а не рачун. Ти "путеви" су само символи пута. Мудри Кинез Лао Тсе не каже узалуд: "Пут који је пут, није пут." Пут је духовни и судбински правац, а не пруга; и зато је један исти пут за сваког човека други. Највећа већина путева, којом највише милиона људи хода и пролази, то су стазе пољске и шумске, клисуре планинске, превале међу висовима, превлаке међу острвима, мора, реке и језера, линије y простору за мисли и летење. Шта од машине има жива вода са својим неумором и незадржајем? Шта мртва вода, чију храну из дубинских извора нико никад није видео? Шта од машине има стазица коју утапкају стока и људи, или продере брдска вода, и коју збрише нејачка травица, или угуши сурванац камен? Шта од машина има ваздушна линија која, ако хоћете, никако и не постоји!

Француски писац, Леон Доде канда, имао је визију која је вероватно тачно слагање са једном од чудесних моћи материје: визију да су на познатом алпијском путу морали остати трагови од прелаза Наполеонове војске. И остали су, сигурно. Остали су можда чак и трагови од сенки оних људи, животиња и ствари. И кад би неком новом силом материје, или наших очију, то одједаред постало видљиво – шта мислите, колико би, два или три, или ни два потпуно истоветна пута показала се на том једном путу! Исти пут је за сваког човека други! "Пут који је пут, није пут."

Шта остаје од машинског дејства пута кад падну мрак или магла, кад снег завеје? Слутња човека, пса, коња или ирваса, или судба њихова значе ход кроз даљину мимо свих путева. Не само да слеп човек не може материјалном снагом пута да се користи, него за окате људе стоје на укрстима и савијутцима путокази, или живе страже служе као казаљке, иначе пут постаје мистична сила и анархија дејства.

Сваки човек зна чудеса, тајне и игре своје улице, чак и овога плочника.

(...)

Мистериј путова и стаза је велики; највећи. Све животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама; све духовно кретање по вертикалним путевима над нама. Великим делом, човеку није дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи. А и кад привидно бира пут, отискује се стварно у незнано и тајанствено. Куда води изабрани пут? У резултат? Платон је записао: ”...a што називамо резултатима само су почетци". То јест, символи за нове путоказе и путеве. Нема познатог пута, истог пута. Она чувена "стазица између села и гробља“, којом сви морају, није ли она ниједна, ни иста. За неке је дуга предуга, за неке кратка, немилосрдно кратка. За неке значи напредак и раст, за неке сушу и вењење. На путићу од села до гробља исписане су све људске судбине, од којих две нису исте. Зато што путеви крију највеће тајне, зато тако ужасно ћуте. С обе стране пута њиве пуцкетају, воћњаци ћућоре, шуме, хује и пошкрипљују, али пут је заковано нем, запечаћено нем.

И. Секулић, „Мистериј пута и стазе“, Приповетке II, Stylos, Нови Сад, 2001, стр. 221-225. 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Апсолутно у духу чине елементи религије, философије и уметности

Само врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“, што ће рећи за извесну будућност. Простије речено, само је врло малобројнима дато да пишу са оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленат, него сведочанства; не одлике и изнимноси, које су то само извесно време, него оно опште и битно што бар једном својом функцијом може из свог времена прећи у Време, које ми не схватамо, али које нас садржи.

            *

Општи проблеми вуку ка ауторитету највиших моћи, вуку у религиозне области.

                                                              *

Човек је сарадник Божји на безброј начина и на безброј сектора Божјег рада и умовања.

                                                                       *

Човек не зна за једно основно знање у области Божје правде: оно што ја немам, то је оно што мени није дато, а није оно што други има.

                                                                       *

Човеку [се] додају с времена на време непознате моћи. Додирне човека нешто што он не може да додирне – такво је наше искуство.

                                                             *

Еванђеље лепо тумачи: све што имамо то су они таленти које Бог сваком понаособ даје, и које свако понаособ има да врати y колектив. А срди се Бог ако неко врати таленте неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради и других људи ради.

                                                                       *

Свака духовност захтева огромну унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва. [...] Литература захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику.

                                                                        *

Област субјективног затвара у себи антрополошке и психолошке појаве; област објективног појмове правде и морала; а апсолутно у духу чине елементи религије, философије и уметности.

                                                                        *

Свако естетско усхићење, и свака животна радост има и акцент молитве, и скрушености над меланхоличним одређењима земног живота. Меланхолија је света, она води у мир религиозни.

                                                                        *

Оно што у високој поезији и прози тежи у моралну сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал.

                                                                         *

Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никог до једнога Бога.

                                                                         *

Душа треба да има једно осећање које ће живети у њој до смрти, без засићења и разочарења [...] патриотско осећање.  

                                                                          *

Мали народи, одиста, мање су европски, више су васеленски материјал, који, по Божјој вољи, може зачас бити гурнут још дубље међу елементе. То је играње на ивици ножа, то је блескање и гашење y капљици росе. То је поезија малог народа свугде…

                                                                         *

Ja ћу умрети као [...] она којој се зна вера и народност – и један поглед у више сфере духа.

                                                                      

Напомена: Ове мисли Исидоре Секулић приређивач књиге Јован Пејчић је изабрао да њима „обележи садржински и мисаони распон књиге Изравнања.“

И. Секулић, Изравнања, приредио и поговор написао Јован Пејчић, „Гутенбергова галаксија“, Београд, 2000.