ЕРНЕСТО САБАТО, Свет не може ништа човеку који пева у несрећи

Људи управо у самим кризним ситуацијама проналазе снагу да их преброде. То су доказали толики мушкарци и жене који су се, имајући као једино средство чврстину и храброст, изборили побеђујући крваве тираније на овом нашем континенту. Људско створење уме од препрека да начини нове путеве, јер је животу, да би се обновио, довољан простор колики пружа једна пукотина. При томе је најважније да не дозволимо да се угуши оно што се може одржати у животу. Да одбранимо, као што су то херојски чинили потлачени народи, традицију која нам казује колика је светиња човек. Да не дозволимо да нам измакне драж малих тренутака слободе у којима можемо да уживамо: заједничко седење за столом са драгим особама, пружање помоћи беспомоћнима, дуге шетње кроз шуму, захвалност коју осетимо у неком загрљају. Некакав чин храбрости као што је ускакање у кућу коју је захватио пожар. То нису рационални поступци, и не треба ни да буду, јер оно што ће да нас спасе јесте љубав.

Свет не може ништа човеку који пева у несрећи.

Е. Сабато, Отпор

ЕРНЕСТО САБАТО, Верност судбини (Смисао „случајности“)

У животу постоји једна вредност која често другима остаје скривена, али је човек осећа дубоко у својој души: то је верност или неверност ономе што осећамо да је наша судбина или вокација коју треба да испунимо. Судбина, као уосталом све што је људско, не испољава се апстрактно већ се оживотворује у некој околности, на неком маленом месту, на неком вољеном лицу, у рођењу неког сиромашка на периферији неке империје.

Ни љубав, ни истински сусрети, па чак ни дубока размимоилажења, нису плод случајности, већ су нам на тајанствен начин предодређени. Колико сам се само пута у животу зачудио што у толиком мноштву људи на свету наилазимо на оне који, на известан начин, вуку конце наше судбине, као да припадамо истоветној тајној организацији, или поглављима једне исте књиге!

Никад нисам сазнао да ли их препознајемо зато што смо већ трагали за њима, или смо трагали за њима зато што су већ били надомак наше судбине. Судбина се испољава путем знакова и наговештаја, који нам се испрва учине безначајни, а за које тек касније увидимо да су били од пресудног значаја.

Тако се дешава у животу често поверујемо да смо изгубљени, док у ствари увек идемо ка одређеном циљу, понекад вођени нашом снажном и непоколебљивом вољом и нама самима незнаном, у сусрет местима, особама и стварима које, на овај или онај начин, јесу, или су биле, или ће да буду, од одлучујуће важности за нашу судбину, вољом која иде у прилог нашим привидним хтењима или их осујећује, помаже или одмаже нашим тежњама и често, што нас још више зачуђује, временом доказује да је буднија од наше свесне воље.

Е. Сабато, Отпор (одломак), превела са шпанског Славица Којић, АЕД Студио, Београд, 2002. 

ЕРНЕСТО САБАТО, Од космоса до човека

Брига људског бића увек је подлегала извесном ритму: од Универзума ка сопственом Ја, од свога Ја до Универзума. Занимљиво је да је увек започињао испитујући пространи универзум: много пре него што се Сократ упитао о добру и злу, о судбини нашега живота и о стварности смрти, деца филозофи из Јоније истраживала су тајну Космоса, задатак воде и ватре, загонетку звезда. Данас, као и увек када се платонски циклус врати у тачку катастрофе, човек усмерава пажњу на сопствени унутрашњи свет. А велика тема књижевности није пустоловина човека који се бацио на освајање спољашњег света, него пустоловина човека који истражује поноре и пећине сопствене душе.

Е. Сабато, Појединац и унуверзум, превела са шпанског Александра Манчић, „Градац“, 2005. 

ЕРНЕСТО САБАТО, Дух и душа

Душа, између тела и духа, двосмислена и тескобна, опхрвана осећањима тела а тежећи вечности духа, бескрајно се двоуми између релативног и апсолутног. Сирота душа, збиља. Душа је појединац, дух је особа. Односно: несвесно и над-ја, живот и жртвовање живота, грех и врлина, ноћно и дневно, ђавоље и божанско.

Роман је душа, мисао је дух. Пишем романе зато што имам душу, а не само дух. Зато што сам несавршен.

Е. Сабато, Појединац и унуверзум, превела са шпанског Александра Манчић, „Градац“, 2005. 

ЕРНЕСТО САБАТО; Бесмртност је изврнута слика вечности

   

 Кроз време, садашњост се претвара у прошлост, а снови у несавршена и мртва остварења. Живот представља оно релативно, јер је он надасве темпоралан. Љубав чезне за апсолутом, и из тог разлога све велике љубави су трагичне и на неки начин се завршавају смрћу. Код Чехова и код Ануја, једноставно, сурово и меланхолично, све се састоји у томе да се пусти да протиче време. Наспрам Орфеја и Еуридике који се заљубљују једно у друго, Ануј поставља мајку и њеног љубавника. Гротескни несклад јесте мера релативности живота. 

   Бесмртност је изврнута слика вечности. Вечност је апсолутна садашњост – време не постоји. Љубав Ромеа и Јулије овековечена је у уметничком делу као статуа - заувек ће бити иста, имуна на Време и његове трагично рушилачке моћи. Бесмртност, напротив, јесте пролазак времена, претварање будућности у прошлост, уношење нечисти и ужас.

 У љубавном или верском заносу излазимо ван времена, претварамо тренутак у апсолут. У том теопатском тренутку ступамо у додир са вечношћу, са ониме што се обично назива Бог.

   Један од корена метафизике уметничког дела јесте потреба коју човек има да овековечи: неку љубав, илузију, детињство, успомену. Пруст покушава да овековечи прошлост, сетну прошлост која је некада била будућност, односно, илузија.

  Уметност се рађа из потребе за исказивањем и комуникацијом; али то је потреба за исказивањем и саопштавањем чежње за вечношћу. То се добро види у "Мучнини", када протагониста, осећајући тескобу због неизвесности, хоће да пронађе уточиште у (вечној) мелодији блуза.

Етнесто Сабато, Појединац и универзум, превела са шпанског Александра Манчић, "Градац", 2005.

ЕРНЕСТО САБАТО, Од ствари ка тескоби

Слепо се бацивши на освајање спољашњег света,

заокупљен само тиме како ће управљати стварима, човек је

коначно сам себе постварио, пошто је пао у сирови свет у

којем влада слепи детерминизам. Предмети су га гурали, и

као играчка самих околности чијем је стварању допринео,

човек је престао да буде слободан и постао једнако

безимен и безличан као и његова оруђа. Више не живи у

исконском времену бића, него у времену сопствених

часовника. То је пад бића у свет, то је оспољење и

упрошћавање његовог постојања. Освојио је свет али је

изгубио самога себе.

Све док га тескоба не пробуди, макар се пробудио у

свету кошмара. Несигуран и неспокојан, изнова тражи пут

до самога себе, кроз помрчину. Нешто му шапуће да је

упркос свему слободан или да то може бити, да он у сваком

случају није исто што и зупчаник. Па чак и чињеница да је

открио како је смртан, туробно уверење да је схватио

сопствену коначност, такође је на известан начин утешно,

јер му на крају крајева доказује да је нешто различито од

равнодушног и неутралног зупчаника: доказује му да је

људско биће. Ништа више, али и ништа мање него човек.

Ернесто Сабато, "Појединац и универзум", "Градац", 2005.

Превела са шпанског: Александра Манчић