Добрица Ерић - НОЋИ КАДА НАМ ЈЕ ЖАО ДА ЗАСПИМО

 

Постоје неке летње ноћи кад нам је жао да заспимо.

Наши родитељи су давно вечерали и полегали, а ми још лебдимо у авлији као да су нам порасла крила.

Небо се расцветало над нашом кућом као столетна трешња на којој стоји месец.

Башта нам мирише на све биље које цвета на земљи.

Попци зврје под липама као скривени сатови тишине, који раде по звездама и показују колико ће нам дуго родитељи живети.

Поток жубори у близини, тихо, као да разговара с камичцима, лепо осећамо како нам запљускује душу.

Хтели бисмо у поље, у реку, на брдо, хтели бисмо некуда, ни сами не знамо куда, али не можемо да прекинемо кончиће бојажљивости којима смо привезани за стабла јабука.

Свици нас просто чикају да изађемо из авлије и ми их хватамо и мажемо њиховим златом лица.

По једна звездица нам стоји у грлу, као коштица од шљиве коју не можемо да прогутамо.

Више нико није будан сем цврчци, свици и ми, лишће трепери само од нашег дисања, месечина је тако плава и густа да би се по њој могло пливати.

Александра Грозданић – ЖЕНСКА ПЕСМА

 

Журим:

Да сломим врат,

Да успорим сат,

Да преварим време,

Да скупим поене,

Да се свима свидим,

Да их све постидим,

Да услужим госта,

Да пређем три моста,

Да се у шарм уздам,

Да лудога обуздам,

Да упалим свећу,

Да пожелим срећу,

Да умесим хлеб,

Да поштујем ред.

Па кад паднем с ногу,

Да се јавим Богу.

Марија Јефтимијевић Михајловић - НА ВЕСТ О СМРТИ БОЖЈЕГ БИЋА

 

         Александри Сашки Грозданић

Између столова, књига, каталога

кретала се нечујно као сенка

чувајући тишину читаонице

и мир наших умова и светова.

Спуштала нам књиге на полице

тихо, као да приноси нека трећа рука.

Осмехивала се мило и срдачно

уносећи благост на наша сива лица.

Нисмо ни знали када је ту

а када у својој књижевности пребива.

О свом писању, као и свему другом,

говорила је са стидом детета.

Звали смо је Божјим бићем

иако то она никад није знала,

јер би се и од тих речи постидела.

Била је анђео чувар

васељене саткане од милион наслова

и анђео нашег личног универзума.

Да сад крочим у тај велики простор

знала бих да је ту,

иако сад грађу

анђелима на столове спушта.

Васко Попа – КУЋА НАСРЕД ДРУМА

 

Кућа нам је насред друма

Што прво сунце са последњим спаја

Црна наша срећа златних руку

Неимар нам сама била

Смишљала изгледа небеску ћуприју

Изгледа сунчеве теразије

А испала кућа

На друм отада немани избијају

И опасници и громовници

И трговци сунцем

Куће тад лепе нестане

У хрвању неба и земље

И шкргуту таме и вапају светлости

У топоту копита на крову

Небо се од земље кад-тад раздвоји

Кућа се опет појави насред друма

Појави се лепа

Управо ко небеска ћуприја

Ко сунчеве теразије

 

Друм боље гледа своја посла

Прво сунце са последњим спаја

Само ветрови што око куће служе

Разгоне задах изгорелих рогова

 

Политика, 1. јануар 1963. године

Милосав Тешић – АКСИОМ И БИНОМ

 

Од птице у небу до рибе у виру

котрља се разум по незбира збиру.

У слици и речи, тек секунд што важе,

комада се збиља на шарене лаже.

Идеје и мисли у трину се дробе.

Шта друго је живот но истовар робе!

Пред тријумфом општим финансијских чуда

шта приче и драме, шта лирика худа!

Све овчице листом – од библијског мита –

у  маказе хвата божанство профита.

У плусу је минус, у минусу шифра:

на безброј се нула распрскава цифра.

А ово је гесло, аксиом и бином:

и звезде постоје да звече ситнином.

М. Тешић, Са Авале поглед, Београд: Чигоја, 2021. 

Рајко Петров Ного – ТВОЈЕ ЈЕ ДА КОРАЧАШ

 

Не можеш ти у такве послове да се пачаш,

није за тебе тресак нити цепање суво.

Буди оно што јеси, цео пређи у уво –

твоје је да вибрираш, твоје је да корачаш.

У новим пределима слуте се твоји кораци,

док палацају муње, плава те тога штити

(непробуђени у детету чамују пипци смрти)

и твоје опоре речи овде су једини знаци.

 

Не буди разуман, понекад можеш да враћаш

зелено време апокалипсе, на прескок жита зрију

запенушаш у свему, пусти да ти се смију –

по стоти пут ти кажем: твоје је да корачаш.

Бранислав Матић – ОСТРВО

 

Не пловиш ти ка острвима

него постајеш острво.

Престао си да осветљаваш свима

свет саткан од чудноватих острва

и скривених рима.

Удубљујеш се у свемир,

у звездани прах, вучји зов,

у камен, траву, дрво.

Мучи те несагледивост,

смисао непрозира,

мучи те бол света и благодат,

последње и прво.

Зри благост,

пунота што ће обасјати

и тебе-острво.

Б. Матић, Острво, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 67.

Бранислав Матић – ЗАПИТКИВАЊЕ

 

А шта ако је свет

само рана на телу Творца,

неопрезно нанета себи

у некој игри ванвременској?

И ако су ови животи

само чишћење ране,

борба белих зрнаца

у крви творитељској

на спољашњим границама

свега познатог?

Шта ако смо само војска

која својим срцем брани

Првог Рањеника?

И ако је овај бескрајни свод

само завој на светој рани

који се мења свакога јутра?

И шта ако управо

чиним самоубиство

питањима?

Раскрварићу

ово свитање

и бити само кап пурпура

на Истоку?

Б. Матић, Хиперборејски летопис: разабране песме, Београд: „Укронија“ – Центар за изучавање Традиције, „Хипербореја“, стр. 45.

Јован Христић - ПО ЦЕО ДАН СЕДИМ У БИБЛИОТЕЦИ

 

По цео дан седим у библиотеци, заједно са научницима

Забринутим за судбину човечанства. Затворим очи

И нађем се у врту пуном сунчеве светлости

И зујања невидљивих пчела. Дани детињства

Полако израњају из заборава, дани

Када је све било на дохват руке,

Када је живот изгледао као једно велико обећање.

Нема више обећања. Ствари почињу да измичу

И ја остајем сам, заједно са научницима

Забринутим за судбину човечанства.

Поново затворим очи, и нађем се на мору

Из мојих давних снова, мору које ми је

Такође измакло, као и живот што се измакао.

Научници забринути за судбину човечанства

Тихо дремају над својим књигама,

Док ја сањам вртове изгубљеног детињства

И мора којима никада нисам и нећу бродити.

Иво Андрић – ПРЕД ПОРТРЕТОМ ПРЕКОРНА ПОГЛЕДА

 

Да, стара слико,

Да, требало је то: остати при првој речи,

Не одлазити никуд, и све што срце жуди

Тражити у дубини својој и своје земље,

Уместо у даљини недокучивих, злих привиђења.

Требало је трпети, чекати, бдети над усевом,

Чувати народ, сиротињу, Босну.

И данас не би било овако како јесте:

Руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.

Требало је, вај, знати оно што сад тек се слути.

Једно је сунце свуда, и вода и камен и трава.

Једно, и недостижно.

У једном зрну жита хлеб је васколике земље,

У једном загрљају све жене целог света,

Дивне, и недостижне.

Све остало је варка пребујале свести

О сопственоме бићу и лажна перспектива

Пустиње коју смо ми сами сажегли у души.

Свети Сава – СЛОВО О СПАСОНОСНОЈ РЕЧИ

 

Не устремљавати се у завист,

ни на нелепу љубав

или незаконито скупљање

и расцепе,

чувати се првоседења

и светских почасти...

 

Ако је могуће –

дисати спасоносном речју,

и свим што је на сазидање душе

и на корист.

 

Радосав Стојановић – ОДВЕШЋУ ТЕ У ПРИЗРЕН

Одвешћу те у Призрен. Код грнчара

Изучићу занат како се ђугуми праве

Старинска кандила са сенком свеца што одмара

Празну суштину бога и митске таме.

Остави запретане наћве и сметлиште

И пса што скичећʼ у врата гребе.

За поједену кору хлеба коју иште

Он ко и ти док му срце зебе.

Остави пепелиште и трешње што плод не држе,

Кавала јеку над узалудним стадом,

Порушене сенке детињства док прже

Последњу росу која бежи крадом.

И пођи за сетним звуком чалгија и читеља.

Бићеш цвет сунца над осамом зоре

У име ноћи и жрвња што меље

Црвоточину срца док дамари горе.

Одвешћу те у Призрен. Код грнчара

Изучићу занат како се ђугуми праве,

Старинска кандила са сенком свеца што одмара

Празну суштину и митске таме.

Али ти си опет најтужнија жена

И ништа те утешити неће

Као бајка у којој Пепељуга среће

Непознатог принца кога више нема.

Бранислав Матић – ПРИЗНАЊЕ

 

Призвао сам љескање прадуше

под твоје веђе, на лице твоје слућено.

Може се то убрати, с тим узлетети.

Али ти, лепа госпо, остани

само слика у биљурном раму

пред којом сам давно бдео.

Слика: Жељко Тоншић
(извор: https://www.facebook.com/photo/?fbid=38884842277&set=a.38883957277) 

Мало је да будеш Лилит, Анима,

варљива срећа збуњених младожења.

Мало је да будеш Ева.

Неми су титани, сирене,

ни Орфеј изгледа више не пева.

Зашто бих ти рекао да си насликана

баш мојом руком?

Зашто бих те пустио

да потонеш у таму?

Б. Матић, Острво, СКЗ, Београд, стр. 88.

Божидар Ковачевић – МОЛИТВА ПЕСНИКА

 

Исусе сине божији

буди нам мало блажији

јер ако будеш строжији

постасмо авај вражији.

Једини твоји весници

позвани изабраници

само су тихи песници

прави синови верници.

Рукопис песника Божидара Ковачевића
(посвета у књизи Грч младенства из 1923.)

Да пођеш тих и насмејан

распет би био понова

јер дух ниједан засејан

семеном твојих болова

није и ми смо једини

што с крином у руци шетамо

по овој подлој ледини

и с цвета на цвет летамо

па ако и нас оставиш

и круну твоју тегобну

ђаволу на главу поставиш

човеку рђаву презлобну

 

ко ће те онда пратити

кад паднеш мед нас понова

ко ће се радостан латити

великих судних звонова

 

који ће бити весници

да целом свету објаве

дивоту твоје појаве

ако не тихи песници.

 

Стога првенче божији

гледај нас мало блажије

јер ако будеш строжији

пасмо у замке вражије.

 

1922.

 

Божидар Ковачевић, Алфе мојих душа, Београд, С. Б. Цвијановић, 1922.