НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, О лепоти људских лица

Постоје лица, слична раскошним порталима

Где се велико открива у малима.

Постоје лица – приличја тужних уџерица,

Где се кува јетра, мирише сирница.

А нека су хладна, умртвљена лица

Решеткама затворена као тамница.

Друга – као куле у којима одавно

Не живи нико, зури окно празно, тамно.

Но, колибу малу знао сам некада,

Скромна је била и неугледна тада,

Ал’ из прозора њених увек је ка мени,

Дах пролећног светла струјао румени.

Лепота света чудесна је и велика!

Постоје лица – слична песми победника.

Од таквих, сунцу налик, нота блиставих

Саткана је песма висина небеских.

1955.

На путу Истине и Љубави (избор из руске Поезије), приредио и препевао Александар Мирковић, „Сродство по избору“, Нови Сад, 2019.

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Забелешке преводиоца

1. Преводилац je у служби пријатељства међу народима, њиховог међусобног обогаћивања у културној области. Цео његов труд и све његове професионалне навике одређене су тим основним циљем.

2. Испред преводиоца се налазе два таса: први припада аутору оригинала, други — читаоцу превода. Превод ће бити добар онда када су тасови у равнотежи.

3. Успех превода зависи од тога колико је преводилац успешно сјединио меру прецизности са мером природности. Срећно спајање ових услова може учинити само онај који, разликујући велико од малог, свесно жртвује мало да би достигао велико.

4. Постоје преводиоци који се, док преводе стихове, труде да пренесу и особености страног језика. То је заблуда: славуј не може кукати као кукавица, а кукавица — певати као дрозд.

5. Добар песник може бити лош преводилац. Пример тога је Тјутчев. Добар песник не мора имати склоност ка превођењу. Пример тога је Блок. Али лош песник не може бити добар преводилац.

6. Неки сматрају да је добра поезија — добра, зато што је у њој све добро, без изузетка. То није тачно. Добра поезија је добра зато што је у њој све на месту. При превођењу на други језик открива се маса условности — покушај да их све поставиш на своје место у свом преводу!

7. Преводиоце с правом прекоревају како многи од њих не знају језик са којег преводе. Међутим, прва и основна њихова дужност је да добро познају језик на коме пишу.

8. Превод је испит за твој књижевни језик. Он показује колики број речи користиш и колико се често обраћаш Ушакову и Даљу.¹

9. Дослован превод песме сличан је развалинама Колосеума. Прави облик грађевине може обновити само онај ко је упознат са историјом Рима, његовим животом, обичајима, његовом уметношћу, развитком његове арихитектуре. Случајни посматрач није за то способан.

10. Лош је онај преводилац код кога сви песници исто звуче. Таквог преводиоца не занимају песници које преводи, он се бави самим собом. Пример тога је Баљмонт.

11. Ако си равнодушан док ред по ред преводиш, зашто мислиш да ће читалац читати твој превод са усхићењем?

12. Ако се превод са страног језика не чита као добро руско дело — тај превод је или просечан или неуспео.

13. Љермотови „Планински врхови“ су бољи од гетеовског оригинала (Ueber allen Gipfeln ist Ruh). Али то је изузетак који никада неће постати правило.

14. „Лакопис“ — наш је особен непријатељ. „Лакопис“ говори о равнодушности срца и потцењивању читаоца.

15. Стил и стилизација нису исто. Хладна стилизација доводи до извештачености језика.

16. Преводилац, следбеник лингивистичке методе, слично буби, пузи по тексту и посматра сваку реч кроз огромну лупу. У његовом преводу речи су преведене „научно“, али књигу је тешко читати, јер превод уметничког дела није превод речи.

17. Откуд ти знаш како ће схватати песника кога преводиш сутра? Ти га преводи онако како га ми данас видимо.

18. Ако је дело које преводимо написано у 12. веку, то не значи да га треба преводити језиком „Слова о полку Игорову“. Али, превести га на наш колоквијални језик, такође не ваља.

19. Преводилац, који копира, буквално преводи грузијске мере, јурећи за малим губи при томе велико. Мера је на превару добијена, али читајући такве стихове немогуће је и схватити о чему се у њима говори.

20. Један преводилац са источног језика, где се неретко среће десетострука рима, могао је сваки садржај да сложи у систем: любовь — кровь — свекровь — морковь (љубав — крв — свекрва — мрква). Његови стихови су били више него необични, но они су и објављени.

21. Постоје слике које, када их аутор изрази, терају читаоца на плач, а у буквалном преводу на други језик изазивају смех. Зар ћеш засмејавати људе тамо где би требало да лију сузе?

22. Како си дошао до тога да ти је стваралаштво песника кога преводиш дато у наслеђе, као дедовина? Шекспира су преводили десетак пута и још ће га најмање толико пута преводити. Успех превода — дело је времена; он не може бити дуговечан, као оригинал.

1954.

Николај Заболоцки

Превео: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Мисао – слика – музика

Срце поезије – у њеној је садржајности. Садржајност стихова зависи од онога што аутор носи у души, од његовог поетског осећања света и његовог погледа на свет. Будући да је уметник, песник је у обавези да са ствари и појава уклања њихове уобичајене, свакидашње маске, да покаже чедност света, тајнама препуно његово значење. Уобичајен склопови речи, механичке формуле поезије, реторика и менторство пружају поезији лошу услугу. Онај, који види ствари и појаве у њиховом живом облику, наћи ће и живе, несвакидашње начине спајања речи.

Све речи су добре, и готово све одговарају песнику. Међутим, свака појединачно узета реч, није уметничка реч. Реч добија свој уметнички облик само када се на одређени начин споји са другим речима. Какава су то спајања?

То су пре свега спајања смислова. Смислови речи ступају у бракове и праве свадбе. Сливајући се, смислови речи се међусобно преиначују, рађајући преображај смисла. Атоми нових смислова граде гигантске молекуле, који, са своје стране, стварају уметничку слику. Спајањем слика управља поетска мисао.

Слично као што је у микроскопском телашцу хромозома предодређен карактер будућег организма, тако и повезивање смислова на уобичајен начин, одређује општи облик и смисао уметничког дела. Којим путем да иде песник – од појединачног ка општем или од општег ка појединачном? Мислим да ни један од ових путева није прави, будући да је гола рационалност неспособна за поетске подвиге. Аналитички и синтетички путеви, одвојени, за песника су неприкладни. Песник ради свим својим бићем, несвесно сједињујући у себи оба ова метода.

Али смисао још увек није цела реч. Реч има и своје звучање. Звук је друго неодвојиво својство речи. Звучање сваке појединачно узете речи нема уметничко значење. Уметнички звук настаје тек спајањем речи. Спојеви који се тешко могу изговорити, у којима се речи тару једна о другу, сметају једна другој, гурају се и газе по ногама – нису подесни за поезију. Речи треба да се грле и милују, плету живе венце и хватају у кола, оне треба да певају, свирају и плачу, оне треба да се дозивају, као заљубљени у шуми, да намигују једна другој, да шаљу тајне знаке, заказују сусрете и двобоје. Не знам може ли се таквом повезивању речи научити. Обично се песнику оно само од себе дешава, па то примети тек пошто је песма написана.

Песник ради целокупним својим бићем истовремено: разумом, срцем, душом, мускулама. Он ради целим организмом, и што је тај рад усклађенији, утолико ће бити виши његов квалитет. Да би тријумфовала мисао песник је оваплоћује у слике. Да би језик деловао, песник из њега извлачи сву музикалну снагу, коју он поседује. Мисао – Слика – Музика – то је идеално тројство коме стреми поета.

Николај Заболоцки, 1957.

превео: Александар Мирковић

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Ко умножава знање, умножава муку

Велико знање иде са бригом великом,[1]

Говори нам  Проповедник са свог престола.

Ја мудрац нисам, откуд ми толико бола,

зашто жалим за светом, зашто за човеком?

Да живи природа жели и зато она

Милионе зрна баца испред птица,

Но од милион птица, до звезда, светлица,

Једва се да се вине понекад и једна.

Васељена шуми и моли за лепоту

Криче мора, прошарана, пуна пене,

Али на брдима земље, гробљу васељене

Само изабрани цветови зраче доброту.

Зар сам ја само ја? Ја сам само трен нем

Туђих постојања. Боже праведни и прави,

Зашто си створио тај свет, мили и крвави,

И дао ми ум, да га разумем!

1957.

---

[1] 1,18 „Јер где је много мудрости, много је бриге и ко умножава знање, умножава муку.“ (КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА)

На путу Истине и Љубави: избор из руске Поезије, приредио и препевао Александар Мирковић, "Сродство по избору", Нови Сад, 2019, стр. 180.