МОРИС МЕТРЛИНК, Сви живимо у узвишеном, другог места у животу нема...

Добро је подсетити људе да и најнезнатнији међу њима „има моћ да према божанском моделу који не изабире, обликује велику моралну личност, састављену у једнаким деловима од њега и од идеала; и да неоспорно управо то живи с пуном реалношћу„.

Треба да сваки човек, за себе, пронађе посебну могућност вишег живота у неупадљивој и неизбежној свакодневној реалности. Нема у нашим животима племенитијег циља. Оно што нас једне од других разликује, јесу односи који имамо са бескрајем. Јунак је већи од бедника који поред њега корача само зато што је, у одређеном моменту свог живота, био јасније свестан једног од тих односа. Ако је истина да се постање не зауставља на човеку и да нас окружују бића виша и невидљива, та бића су од нас боља само зато што с бескрајем имају односе које ми не можемо ни да наслутимо.

Нама је могуће да те односе умногостручимо. У животу сваког човека постојао је дан када се небо само отворило и готово увек, од тог трена, почиње истинска духовност неког бића. У том се тренутку, без сумње, обликовало невидљиво и вечно лице које, и не знајући, показујемо анђелима и душама. Али, за већину се људи небо тек случајно тако отвара. Они нису изабрали лице преко кога их анђели препознају у бескрају и не знају да оплемене и прочисте своје црте лица. Рођени су тек из неке радости, туге, ужаса или случајне мисли.

Истински се рађамо на дан кад, по први пут, дубоко осетимо да у животу постоји нешто значајно и неочекивано. Једни, наједном, констатују да под небесима нису сами; други, дајући пољубац, или пуштајући сузу, схватају нагло да је „извор свега што је најбоље и свето од васионе до Бога, скрива иза ноћи пуне сувише удаљених звезда“; трећи је видео како се божанска рука протеже између његове радости и туге; и још један је схватио како су мртви у праву; још један се сажалио, још један задивио и још један уплашио. Прилично често, готово да ништа није потребно; једна реч, покрет, ситница која чак ни мисао није. „Раније сам те волео као брата, каже један Шекспиров јунак пред чином коме се диви; раније сам те волео као брата, али сада те поштујем као властиту душу“. Извесно је да је тог дана, једно биће дошло на свет.

Можемо се тако више него једном родити; и при сваком од тих рођења – мало се приближавамо нашем Богу. Али, скоро сви се задовољавамо чекајући да неки догађај пун неодољиве светлости силовито продре у нашу таму и, упркос нама, обасја нас. Очекујемо не знам какву срећну подударност при којој су очи наше душе случајно отворене у трену када нам се нешто изванредно дешава. Али, има светлости у свему што се дешава; и највећи међу људима су били велики само зато што су имали навику да очи отварају пред свако м светлошћу. Да ли је, онда, неопходно да вам мајка издише на рукама, да вам деца у бродолому настрадају и да и сами смрт мимоиђете, како бисте, најзад, научили да сте у једном неразумљивом свету где се заувек налазите и где Бог, кога не видимо, борави вечно сам са својим створењима? (…) Да сте отворили очи, не бисте ли у једном пољупцу видели оно што данас примећујете у некој катастрофи? Треба ли, онда, да бол нанет ударцима копља, пробуди божанске успомене што у нашим душама спавају? Мудрацу ти потреси нису потребни. Он гледа сузу, кретњу неке девице, кап воде која пада; он слуша мисао која пролази, стеже руку неког ближњег приближава се некој усни, отворених очију и отворене душе. Он у њима може непрестано да види оно што сте ви само на тренутак назрели; и један ће му смешак лако открити оно што су нека олуја и сама рука смрти морале нама да открију.

Јер, шта је у суштини све оно што називамо „Мудрошћу“, „Врлином“, „Јунаштвом“ и „часовима узвишеним и великим“ у животу, ако не у оним тренуцима када смо више или мање, сами из себе изашли и када смо били у прилици да се зауставимо, макар само на минут, на прагу једне од вечних капија, одакле видимо да и најмањи крик, најблеђа мисао и најслабија кретња не падају ништавило; или да је, ако и падају, сам тај пад тако бескрајан да је довољан да нашем животу прида узвишен карактер? Зашто чекате да се небеса на прасак грома отворе? Треба пазити на срећне минуте кад се она у тишини отварају; а отварају се непрестано. Тражите у вашем животу Бога, а Он се не појављује, кажете нам. Али, у ком животу нема на хиљаде часова сличних часу те драме, кад сви очекују божанско посредовање, и када је нико не примећује, све док се нека невидљива мисао, која је преобратила савест самртника одједном не појави, и док неки старац, јецајући од радости и ужаса не завапи: „али, Бог, ево га, Бог!…“

Треба ли да нас увек упозоре, и хоћемо ли пасти на колена, тек ако је тамо неко неко како Бог пролази? Ако сте истински волели, нико није морао да вам скрене пажњу да је ваша душа велика као светови, да звезде, цвеће, таласи ноћи и мора нису усамљени, да се ништа није завршило и да је све почело на прагу привида; и да су и саме усне, које сте љубили, припадале неком много вишем, много лепшем, много чистијем бићу од онога кога су ваше руке грлиле. Видели сте онда оно што у животу не видимо без опијености. Али, не можемо ли живети као да смо одувек волели? Јунаци и свеци ништа друго нису чинили. Ах! одиста, сувише од живота очекујемо, као слепи из легенде који су дуго путовали да би дошли да Бога послушају. Сели су на степенице, и када би их неко упитао шта раде у порти пред светилиштем: „Чекамо,“ догговарали су, климајући главама, „а Бог још ни реч није рекао“. Али, они нису видели да су тучана врата храма затворена и нису знали да глас њиховог Бога испуњава здање. Наш Бог непрестаје ни за тренутак да говори; али, нико не помишља да одшкрине врата. Међутим, кад бисмо хтели да на то обратимо пажњу, не би било тешко, поводм сваког чина, ослушнути речк коју Бог мора да искаже.

Сви живимо у узвишеном. Где бисте хтели да живимо? Другог места у животу нема. Оно што нам недостаје нису прилике да живомо на небу, већ пажња и прибраност; као и мало опијености душе. Ако имате тек једну малу собу, мислите ли да Бог није и тамо; и да је у њој немогуће водити иоле узвишенији живот? (…) Али, требало би се навићи да живимо попут анђела који се управо родио, попут жене која воли или мушкарца који ће умрети.

Морис Метерлинк, Буђење душе (одломак из есеја „Дубоки живот“), превео Бојан Лаловић, Конрас, Београд, 2007.

Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

МОРИС МЕТЕРЛИНК, Лепота је језик наших душа

Ништа на свету није жељније лепоте; ништа се на свету лакше не улепшава од једне душе. (…) Такође, прилично мало душа на земљи одолева надмоћи душе која себи допушта да буде лепа.

Уистину рекло би се, да је лепота једина храна нашој души; она је посвуда тражи, па чак и у најнедостојнијем животу не умире од глади. То је зато што нема лепоте која ће проћи потпуно незапажена.

(…) Сигурно је да су природни и првобитни односи међу душама, односи лепоте. Лепота је једини језик наших душа… Оне други не разумеју. Немају другог живота, не могу друго произвести, не могу се за нешто друго заинтересовати. И, због тога, сваку мисао, сваку реч, свако велико и лепо дело, одмах поздравља најпотлаченија и чак најнедостојнија душа, ако је дозвољено рећи да недостојних душа има.

(…) Тако је мало потребно да се у једној души охрабри лепота. Тако је мало потребно да се успавани анђели пробуде. Можда их не треба будити – довољно их је, једноставно, не успавати. Можда не тражи напоре уздизање, већ силажење. Зар није потребан напор да бисмо мислили само на осредње ствари пред лицем мора или ноћи? А која душа не зна да је увек у присуству мора и неке вечне ноћи? Да се мање плашимо лепоте, схватили бисмо да више ништа друго у животу немамо, јер, уистину, иза свега што видимо само она постоји. Све душе то знају, и спремне су, али где су оне које своју лепоту крију? Треба, међутим, једна од њих да „почне“ Зашто се не осмелити, и бити она која „почиње“?

(…) Душе нису захтевне. Једна скоро лепа мисао, коју не изговарате, и у овом тренутку је негујете, обасјава вас попут прозирне посуде. Оне је виде, и дочекаће вас на сасвим други начин него да помишљате како вашег брата да преварите.

(…) Постоји само једно што душа не опрашта; а то је да смо били приморани да посматрамо, долазимо у додир, учествујемо у некој ружној радњи, речи или мисли. Она то не може да опрости, јер би то значило саму себе порећи. Па ипак, за већину људи, бити домишљат, снажан, спретан, не значи ли то, пре свега, удаљити своју душу из властитог живота, те брижљиво отколнити сва сувише дубока стремљења? Они тако посутпају и у самој љубави; и зато жена, која је још ближа истини, готово никада с њима не доживи тренутак истинског живота. Рекло би се да се плашимо да се са својом душом састанемо и да водимо рачуна да се држимо на хиљаду миља од њене лепоте. (…) Покушајмо да будемо лепши од нас самих; нећемо нашу душу превазићи. Не варамо се кад се ради о лепоти, ћутљивој и скривеној. Осим тога, тако је мало важно да ли се неко биће вара или не, од тренутка кад је унутрашњи извор сасвим јасан. (…) Често је само једна реч довољна да помете брда прљавштине. Зашто не бисмо имали храбрости  да неком недостојном питању супротставимо племенити одговор?Мислите ли да он пролази потупуно непримећен или да само чуђење изазива? Зар не мислите да је то корак више природном дијалогу две душе? Не знамо шта га охрабрује или ослобађа. Чак и онај који тај одоговр одбија, себи упркос чини корак ка властитој лепоти. Лепо не умире, а да није нешто прочистило. Нема лепоте која се губи. Не треба се плашити да је по путевима посејемо. Она ће тамо остати недељама, годинама, али се неће растворити више од дијаманта, и на крају ће проћи неко ко ће је видети умножену како сија, ко ће је покупити, и отићи срећан. Зашто, онда, у вама заустављати реч лепу и узвишену; зато што мислите да вас други неће разумети? Зашто, онда, спутавати тренутак узвишене лепоте који се рађа; зато што мислите да га они који вас окружују неће искористити? Зашто, онда, гушити инстинктивну кретњу наше душе ка висинама; зато што сте међу људима из долине? Да ли дубоко осећање у тами губи своје дејство? Зар неки слепац нема других начина, осим очију, да разликује оне који га воле од оних који га не воле? Има ли лепота потребу да буде схваћена како би постојала; и, уосталом, зар не мислите да у сваком човеку постоји нешто што он схвата много више него што се то чини, и много више од онога што се њему таквим чини.Лепота престаје да буде лепа мртва ствар, коју показујемо странцима, већ, наједном неодољиво оживљава, и њено дејство постаје тако природно да јој више ништа не одолева. Зато размислите, нисмо сами; потрено је да добри бдију.

Плотин, у VIII књизи пете Енеиде, пошто је говорио о „разумљивој лепоти“, односно божанској, овако закључује: „Што се нас тиче, лепи смо кад сами себи припадамо, а ружни када се спуштамо до ниже природе. Лепи смо, још, кад себе познајемо и ружни кад себе не знамо.“ И не заборавимо: овде смо, на планинама, где познавати себе није, напросто, не знати шта се у нама дешава када смо заљубљени или љубоморни, стидљиви или завидљиви, срећни или несрећни. Не познавати себе,значи не знати шта се божанско дешава у људима. Ружни само када се удаљавамо од богова који су нама; а постајемо лепи у мери у којој их откривамо. Али, пронаћи ћемо божанско у другима, тек показавши им претходно божанско у нама самима. Не бисмо то могли често понављати; само је једна, скоро невидљива напрслина потребна да би небеске воде продрле у нашу душу. … Када бисмо могли неког анђела да упитамо шта наше душе раде у сенци, мислим да би одговорио, пошто би, можда, дуго година посматрао, прилично изнад очекивања: „Оне у лепоту преображавају мале ствари које им дајемо.“ Ах! Треба признати да се људска душа одликује посебном храброшћу! Помирила се с тим да читаве ноћи ради у тами, где се већина од нас склања, и где јој нико не говори. Она тамо чини шта може, не жалећи се, и труди се да из камичака које јој бацамо ишчупа језгро вечне светлости, коју они, можда, садрже. И док марљиво ради, вреба тренутак када ће бити у прилици да некој вољенијој или случајно ближој сестри покаже мукотрпна богатства која је прикупла. Али, има на хиљаде живота у којима је ниједна сестра не посећује; и у којима је живот учинио тако стидљивом, те одлази ништа не говорећи, а да ниједном није била у прилици да се окити најскромнијим драгуљима своје оскудне круне…

И, упркос свему, она о свему брине на свом невидљивом небу. Она упозорава, воли, обожава, привлачи, одбацује. (…) Ако подигнемо поглед, очекује зрак сунца или сјај звезда, од којих жели да сачини мисао или стремљење, несвесно и тако чисто. И ако јој наше очи ништа не испричају, умеће да своје сирото разочарање преобрази у нешто неизрециво, и то ће до смрти крити. Ако волимо, она се светлошћу опија иза затворених врата, док се нада, не губи ни часа; и та светлост која стиже кроз пукотине постаје за њу доброта, лепота или истина.

Малочас сам говорио да она (душа) у лепоту преображава мале ствари које јој дајемо. Чини се да, што више о томе размишљамо, њен живот нема другог смисла; и да је све њено деловање посвећено томе да, у нашим дубинама, скупља ризницу неописиве лепоте. Зар се све не би природно претворило у лепоту, када ми не бисмо непрестано реметили упоран рад наше душе? Зар и само зло не постаје драгоцено када она из њега извуче дубоки дијамант покајања? Зар неправде које сте починили и сузе које сте, на крају дана, изазвали, и саме, у вашој души, не постају светлост и љубав?

(…) Не знамо шта представља та ћутљива делатност душа које нас окружују. Изговорили сте једну искрену реч пред бићем које је није разумело. Сматрали сте је изгубљеном, и нисте више о њој размишљали. Али, једног дана, случајно, реч уз нечувене преображаје израња, и можемо видети неочекиване плодове које је носила у тами; затим, све поново пада у тишину. Али, да ли је то важно? Сазнајемо да се ништа у једној души не губи, и да и најмање имају своје тренутке сјаја. Не можемо се ту преварити; чак и најнесрећнији и најускраћенији поседују, упркос њима самима, сасвим на дну свога бића, ризницу лепоте које не могу да осиромаше. Ради се, једноставно, о томе да стекнемо навику да из ње црпемо. Потребно је да лепота не остане усамљени празник у животу, већ свакодневна светковина.

(…) Постоји на хиљаде канала којима се лепота наше душе може попети до наше мисли. Постоји, пре свега, задивљујући и средишњи канал љубави.

Не налазе ли су, у љубави, најчистији састојци лепоте, које бисмо могли души поклонити? Постоје створења која се воле у лепоти. Тако волети, то је, мало по мало, губити смисао за ружно; то је постати слеп за све мале ствари и још само назирати свежину и чистоту најпонизнијих душа. Тако волети, то је не моћи више ништа сакрити, зато што нема више ничега што увек присутна душа у лепоту не преображава. Тако волети, то је видети зло још само из благонаклоности и да бисмо научили да грешника више не мешамо с његовим грехом. Тако волети, то је у себи уздизати све оне који нас окружују до висина на којима не могу више да погреше, и са којих нека недостојна радња мора пасти да, сударајући се са земљом упркос себи испусти своју душу од дијаманта. Тако волети,то је преобразити у неограничено кретање, а да тога нисмо ни свесни, најслабије замисли које око нас бдију. Тако волети, то је позвати све лепо на земљи, небу и у души на гозбу љубави. Тако волети, то је постојати пред неким бићем онакви какви пред Богом стојимо. Тако волети, то је, при најмањој кретњи, призвати присуство своје душе и свих њених ризница. Није више потребна смрт, несреће или сузе да би се душа појавила; довољан је смешак. Тако волети, то је назрети истину у срећи исто дубоко као што су је понеки јунаци назрели у светлостима највећих боли. Тако волети,то је не разликовати више лепоту која се претвара у љубав од љубави која се претвара у лепоту. Тако волети, то је не моћи више рећи где се завршава зрак неке звезде и где почиње пољубавц неке опште мисли. Тако волети, то је заједно улепшати исту душу која, мало по мало, постаје јединствени анђео о коме говори Сведенборг. Тако волети, то значи, сваког дана, откривати нову лепоту у том тајанственом анђелу и ходати, заједно, у лепоти све живљој и узвишенијој. – Јер, постоји и једна мртва лепота која је само од прошлости сачињена; али, истинска љубав чини прошлост непотребном, и ствара при њеном приближавању неисцрпну будућност доброте без несрећа и без суза. Тако волети,то је ослободити своју душу и постати једнако леп као и она.

Морис Метерлинк, Буђење душе (одломак из есеја „Унутрашња лепота“), превео Бојан Лаловић, Конрас, Београд, 2007.

Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com