СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ, Руке

Руке чежње, о вечито испружене руке,

испружене y страсном покрету жудње,

у вечито гладној глади,

у никад не засићеној глади,

за свим што се жели и хоће,

свим што се тражи и сања,

за свим што к себи уздићи чезнемо,

свим к чему себе уздићи желимо,

свим што је човеку изнад и испред,

за чим се вечито иде и за чим се вечито маша,

и ма се не стигло никад ипак се увек верује

у постигнуће,

о руке жедне жене и снова и звезда,

о руке кô кринови танки, високи

чедне и беле,

о за звездама испружене руке!

Руке милости, о вечито милостиве руке,

раширене руке кô зраци доброга сунца,

дарежљиво и топло и сјајно,

изнад свега што милости проси и треба,

изнад свега што иде из хлада и таме,

изнад свега што иде из глади и бола,

изнад свега што расте из тајног и малог, –

о вечно дарежљиве руке,

с чијих прстију и дланова падају дари,

дари милости и добра

кô мана у небесној киши,

кô дани живота у дарима доброга сунца,

о милостиве кô сунце, издашне руке!

 

Руке рада, о вечно вредне руке,

безбројне, слабе и јаке,

творачке и херојске и ропске,

све спојене кô на молитву једну општу,

у једној химни рада,

једном благослову вечитог остварења,

изнад свршеног дела,

једној завери вечитих прегнућа,

од копања мина за рушење свих руина

до зидања вавилонских кула.

Све што дижете, о вечито радне руке,

дижите y вис, ма за стопу ближе небу;

све што остављате остаје кô траг од вас,

и кад вас више није, дело још стоји и траје

и давно мртве, иструлеле руке

живе и трају и пулсом вашег живота бију,

о руке рада, о вечно вредне руке!

Руке другарства, о вечно здружене руке,

о кроз највеће самоће спојене руке,

кô најудаљеније звезде кроз ноћ зрацима

својим,

о свима љубавима спојене руке!

и свима везама и свима силама и свима нуждама,

и преко свију мржња и свију уништења,

и преко свију падова и понора и пропасти,

и преко свију смрти и свију гробова спојене

руке;

преко свију времена и свију пролазности,

у једном, у једином вечном покрету спојене 

руке.

Јер вечност почиње у споју двеју руку,

и xapмонија двају здружених пулсева

почетак је свију хармонија вечитости,

у додиру здружених руку,

о руке другарства, о вечно здружене руке!

1919.

Милослав Шутић, Антологија модерне српске лирике 1920-1995, „Чигоја штампа“, Београд, 2002. 

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ, Вечити путници

Ја сам копча свега и мост међ световима

све што је било кроз мене се с оним што ће бити спаја;

Без мене прошлости нема, кроз мене будућности има

све. О клетве постања! О сласти, о жудње бескраја -

Што све постојеће за оно што није веже!

Каквом сам богу мост ја да с неба међ људе сађе;

Каквом сам врагу лего да у мени кот свој леже;

Какав ће на мом путу нови свет да пронађе

Занети морепловац што нову земљу открива?

О зар да је не нађе кад је у души му заблистала?

О зар да је видети неће кад вечно о њој снива?

Већ су долетеле тице с незнаних њених обала,

далеке огромне ватре незнана бића пале,

и ко црвене заставе на даљним видицима горе

одсеви огромних зора што су огњено обасјале

путање морске. Гле, већ весели клици се оре

морнара што су још јуче у очају роптали љути,

кличу већ новој земљи – о, дај да забораве стару!

О вечни путници у мени, о мој бескрајни пути,

о куда водите вечни у бескрајном, свемирном шару?

Велике зоре мојих ноћи, где су вам сунца?

Велика сунца мојих дана, где су вам неба?

Велика неба, да вас домашим, о камо врхунца?

О глади вечних путника у мени, камо вам хлеба?

Пијмо крв наших срдаца нека нас храни,

на стопе метнимо крила да ступамо тише,

у грудима носимо смрт да нас од сунца брани,

вечни путници моји, хајдмо и од неба више!

Хајдмо преко моста у чами што измеђ светова стоји,

и све постојеће што с оним што није веже.

Не мари! Бог неки сишо је у нас, и ми смо своји!

Не мари, враг неки у нама кот свој леже!

Јер смо копче свега, и мост међ световима,

и све што беше кроз нас се с оним што ће бити спаја

и у свему што је част и удео има

          наш! О клетве постања, о сласти, о чежње бескраја!