ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Домодржнице

Жене које перу кошуље лоповима,

које убицама пресвлаче постељу;

жене које кувају липов чај

и сипају га прехлађеним џелатима;

које издајницима рукавице плету,

и паликућама лампу над вечером пале;

 

којима нико није толико грешан

да га не окупаш, не нахраниш, и не огрејеш,

и нико толико моћан

да му не помогнеш,

и нико толико туђин

да га оставиш у невремену пред вратима.

Хлеб и со (изабране песм), СКЗ, Београд, 1991, стр. 260.

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Пред сликама Страшнога суда у манастиру Дечани

Из уста ветра пола птице гракће.

Из уста песка пола рибе зевa.

Грми.

Ceвa.

О врату виси воденички камен,

o ногама плуг,

не оном ко украде туђу њиву,

већ оном ком je њива украдена.

O наопако везаним рукама

не виси паликућа, него погорелац.

На Теразијама овога судије

Претеже перо, а не наковањ.

 

He гори онај који криво мери,

већ онај ком је криво измерено.

He обавија змиja клеветника,

већ оног обавија ко je оклеветан.

Жена голих дојки, ногу босих,

која, на две рибе седећи, y руци

носи нашу лађу преко мора,

одвратила је поглед и од лађе,

и од воде y коју je носи.

Љ. Симовић, Хлеб и со – изабране песме, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд, 1991.

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Смрт песникова

Кад песник умре

смрт скине маглу с његових стихова,

градови освану заиста на небу,

једна јабука пуна птица заплови низ огањ.

Кад песник умре

зашуми изнад крошњи

звезда која обухвата цео небески свод,

и песник више не чује лавеж ни звуке рога;

поражени светлошћу коју не виде

гониоци се повлаче

у безимен мрак из кога су и дошли.

 

Кад песник умре

смрт му доноси правду

коју му живот ускраћује.

У глуво доба, ветар на гумну одваја

чист ваздух и светлост од остале плевe.

Песник, одевен у дроњке своје коже,

и мртав гоњен пламеном преко леда,

c остатком свога ужета, и мртав

из неког другог света кроз нac y трећи гледа.

Кад песник умре

његове птице почну да лете

над премлаћеним житом и морем које цвета.

Ружа заиста јаше на коњу,

човек y море уноси жену с којом je лежао,

и добоше, фруле и оружје пшеницом засипа ветар.

И храстом разваљен ваздух,

и сурови народ, и мрачна поља, и звери,

гледају његов гроб како се диже у свет

прогонећи оне пред којима је бежао.

Љ. Симовић, Хлеб и со – изабране песме, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд, 1991.

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Запис златом

Међ квргавим свећама дочеках зиму 1254. Сваке ноћи, уз хорове вукова и сметова, моје бденије je дуго као пут пламена са врха до дна свеће, кад гаврановим пером исписујем листове манастирског летописа зa лето Господње 1235.

У овој тесној ћелији препознајем

лето по прашини, зиму по снежном праху просејаном кроз уске пукотине.

Свећа над мојим ослепелим очима, квргав прст гyбавца са оштрим ноктом од пламена, већ годинама показује небеса Господња, и опомиње ме.

Над главом ми се љуљају звона, велики, златни стогови сена, некад у селу Волујцу.

И сневам да не постојим,

да ме то само неко сања,

да је близу зора,

и оном што ме усну време je да ce буди.

Љ. Симовић, Хлеб и со – изабране песме, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд, 1991.

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Где је Србија?

1.

На гробове предака српски народ оставља крушке, јабуке, пите и осталу храну, коју, уместо предака поједу птице и просјаци. Недавно, међутим, на једном сеоском гробљу, видео сам да је неко на камени споменик ставио банану и јабуку од пластике. Гледајући ту карикатуру жртве духовима предака, и помишљајући како ми своју културу понекад заборављамо, а из туђе примамо само оно најгоре, човек се и нехотице запита где је онај народ који је некада у својим средњовековним црквама гледао она сјајна распећа, успења, тајне вечере и поклоњења краљева, и оне умне и племените главе мученика и еванђелиста? Где је онај народ који је некада певао песме о Сунчевој сестри, о девојци коју просе Сунце, Месец и Муња, и којој су кумови и сватови св. Илија, св. Никола, и св. Петар и Павле? Зар се стваралачи дух српског народа, који је створио и велику епску поезију, и не мање лепу и велику лирику, и велелепне манастире, задовољио формулама изливеним у бетону и пластици? Зар му није тесно у тим формулама? И зар је та јалова и лажна жртва једина жртва на коју је спреман? Зар је она једини начин комуникације са духовима предака, и са свим оним што ти духови симболизују и представљају? И зар је потреба за комуникацијом са духовима предака на тако ниском нивоу да се може изразити једном туђом воћком, бананом, за наш свет без икаквог митског садржаја, и једним неприродним и празним материјалом, пластиком? Најважније од ројева ових суморних питања било је: да ли ће стваралачки дух српског народа успети да нађе излаз из тих формула и карикатура? Да ли ће опет наћи садржај коме ће бити потребан неки виши облик којим би се изразио?

2.

Двадесет осмог јуна 1989. навршиће се шест стотина година од Косовске битке, која не представља само најдраматичнију раскрсницу српске историје,него и највише и најузвишеније место српске легенде и митологије. Иако историја још увек не зна поуздано која је војска, српска или турска, победила у овом боју 1389. године, ни да ли је победника у њему уопште било, народ је Косово доживео и запамтио као свој највећи историјски пораз. Иако је српска држава, као деспотовина, у несмањеном обиму, постојала још седамдесет година, спрски народ је као тренутак њене пропасти упамтио Косовски бој. Не само зато што је српска деспотовина после Косова живела са самњениим суверенитетом, као турски вазал – имала је она и својих цветних и звезданих тренутака – него зато што је народ пропаст своје државе и погибију свог кнеза, Лазара Хребељановића, кога ће касније прогластити свецем, разумео као изабрану жртву. Као жртву принесену највишим духовним и моралним сазнањеима.

То изабрано, свесно жртвовање, сагласно описују и усмено, народна, и писана, црквена, књижевност. Најаутентичнију дефиницују тог косовског опредељења и жртвовања налазимо у „Похвали кнезу Лазару“ Патријарха Данила, написаној непосредно после Косовског боја (крајем 1392, или почетком 1393. године), у једном драматичном дијалогу између кнеза Лазара и његових витезова, у коме је, поред осталог, речено и ово:

„Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом кроз живот…Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овог отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловремених и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овог другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устремљења нечаствих непријатеља, који скачу на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу, и копље ребро, и смрт живот, ми са непријатељима борити се имамо. Ми, о другови и саборци, узимамо пређашњих војина бреме који су од Христа, да Христом се прославимо. Ми смо једна природа човечанска, потчињена истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да едемска насеља светло нас приме.“

Због ове одлуке, којом се на себе преузима Христово бреме, и којом ратници приносе „себе Богу као живу жртву“, Косово у колективном памћењу српског народа има највишу сакралну вредност, из које извиру све моралне вредности. Једна лирска народна песма Косово дефинише овако:

На сред мора најдубље дубљине,

На сред неба највише висине,

На сред поља најшире ширине,

На Косову највише бојиште…

Косово је „највише бојиште“ зато што су на њему побеђени страх за живот, и страх од смрти, и што се на њему кнез Лазар, заједно са својом војском и својим народом, определио, и мучеништвом изборио, за „царство небеско“, за живот вечни, за Христа и Христово бреме, за духовне и моралне принципе, за „горње венце“. Место на коме је српски народ доживоео свој највећи исторјиски пораз, истовремено је и место на коме је извојевао и своју највишу духовну победу.

Љ. Симовић, Ковачница на Чаковини (Београдска књига, 2008.)

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Белешке о поетици (одломци из писама, есеја и разговора)

 ...песничку књигу не видим на полици или на писаћем столу историчара, теоретичара, или неког другог професионалног љубитеља књижевности, него у коферу прогнаника, крај јастука тешког болесника, или на столу, крај робијашке порције где и јесте право место за књигу песама.

1980.

За мене је поезија нешто изузетно, и изузетно важно. Она је много више од литературе, она је или начин живота и животни став, или ништа. За песника се сва питања постављају и решавају или у песми или нигде. Песници немају других доказа, осим стихова. Поезије нема без инспирације, а инспирација није само један тренутак. Инспирација је перманентна концетрација. Она ни у каквој прилици не престаје, што значи да ви y свакој прилици говорите из те инспирације, то јест увек мислите и говорите као песник, као неко чија се тачка гледишта налази у песми.

1981.

Увек сам веровао да потреба за песмом није само књижевна и естетска. И да нам поезија омогућава један доживљај света који нам ништа друго не може омогућити, а који нам је суштински потребан. Рене Шар је негде поменуо песме „y којима се може препознати нужност коју од нас захтева тајанствени ток нашег живљења“... Песма не постоји само због лепоте песничких слика, него због неке дубље потребе која те слике ствара, и због онога чему би те слике требало да воде. Песма је нешто што је потребно не само култури, не само књижевности, не само језику, него нечему због чега постоје и култура , и књижевност, и језик. Можда баш том „тајанственом току живљења“, који помиње Шар. Ја бих, као песник, осетио велико испуњење кад бих видео да је неко моју књигу песама ставио уз свој тањир и хлеб, уз свој сланик, уз свој алат, уз своју кутију шибица. То јест кад би његова потреба да живи, и да изрази. ону нужност коју од нас захтева „тајанствени ток нашег живљења“ била не изузетна, него свакодневна, равноправна са осталим животним потребама, и кад би моја књига могла ту потребу да задовољи.

1987.

Ја знам да сам стално y процесу писања песме, чак и онда кад месецима ништа не пишем. Тај процес се никада не прекида, чак ни y сну. Сáмо писање је тек један део тог компликованог процеса. Песму некад пишете и дописујетe месецима, a некад је целу напишете одједном, без икаквог поправљања и дописивања, као да вам је дата. Наравно, и то што доживљавате као да вам је дато, дошло је на основу оног невидљивог рада који никад не престаје. и који вас чини спремним да у сваком тренутку примите што ће вам бити „дато“. Песник заправо стално иде у сусрет таквом давању...

1987.

Песма се можда и ствара тек на оној удаљеној тачки на којој је сваки непосредни постицај (политички или било који други) већ дубоко и неповратно заборављен. Као што пожар гута, превазилази и заборавља шибнцу која га је упалила.

1988.

Кад пишем песму, ја желим да створим један језички организам, који ће превазићи своју језичку природу, и који ће бити нешто живо, што ће истовремено моћи да ме испуни, и да ме прими у себе. И који ће само једним својим делом припадати књижевности. Ако не рачунамо само писање песама, највеће узбуђење као песник доживео сам кад ми је у фоајеу Југословенског драмског позоришта пришла једна непозната жена и казала ми да „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ употребљава као молитву! Она, дакле ту песму не чита као литературу, него као нешто што јој је од литературе важније и потребније! Песма је, дакле, изашла из оквира разговора о метафорама, песничким сликама, интонацијама и стиловима, из оквира историје и теорије књижевности, критике и естетике, и почела је да учествује, као жива чињеница, у нечијем животу. Можда је тај ванлитерарни живот песме мој највиши естетички идеал. Песма се „гради“ од речи, од језика, и од песничких слика, али није сводљива на речи, на језик, и на песничке слике. (А још мање је сводљива на оно што би хтело да се наметне као њен „програм“, њена „поетика“! ) Можда је прави „мотор“ песме, можда је права срж, права суштина, права природа песме управо оно нејасно нешто чиме она превазилази језички, емотивни и ментални „материјал“ од кога је саграђена. Можда песма постаје песма тек на оној граници на којој престаје да буде литература, и постаје кључ за неки други свет и другу стварност, и постаје пут у ту другу стварност... или сама постаје нека друга, пре песме непозната и невидљива, стварност...

6. aприла 1989.

Да бисмо могли да разговарамо о стварности, ми бисмо претходно морали да видимо шта ко од нас под тим појмом подразумева. Морали бисмо прво да одговоримо на питање шта је стварност. Поезија то питање стално поставља, и стално покушава да на њега да другачији одговор. Поезија верује да је стварност много већа од оног што је опипљиво. У једној ТВ емисији о афричким религијама чуо сам овакву реченицу: „Понекад Свевишњи стави маску на лице да бисмо га могли видети!“ Можда је и песма нека врста „маске“ коју нека невидљива стварност ставља на лице да бисмо је могли видети. У сваком случају, помоћу песме можемо имати увид у неке недоказиве, „непостојеће“, светове...

...У новој књизи песама, на пример, пишем о игли, о напретку, о дрвеној кашици, о мастионици, о штиту, о кантару. Ја покушавам да y тим предметима, који су нам на дохват руке, осетим присуство нечег недохватног. Верујем да су пролазне ствари препуне непролазног, и да то непролазно преносе у нове пролазне ствари, које их наслеђују. Те ствари – кашике, мастионоце, игле то су наши ослонци, наше полазне тачке. Ја у поезији увек покушавам да пођем од нечега што нам је близу, и да од њеra одем што даље у нестварност, као у нову стварност.

Новембар 1989.

Љ. Симовић, „Белешке о поетици“, Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр.84-86. 

ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Светом Јоаникију Девичком

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
подигни руку,
заштити,
заустави ово расипање,
сабери нас,
врати мраве у мравињак,
светлост у свице,
врати иње и слану у јесен,
дим у зиму,
рибе у Ибар,
ласте у ветрове,
кључ у катанац,
воде у воденице,
волове у плугове врати,
и поцрнело црвенило позлати!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
засветли испред оних који пале,
устани пред оне који кољу,
и њихове лучеве погаси,
ножеве растопи,
окове раскуј,
од њихове их силе ослободи,
једином силом коју имаш,
хлебом и сољу!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
сакриј Девич у браду,
ватру у пепео,
траг у снег,
сакриј пчеле у осице,
птице у мишеве,
лето у јесен,
и бос по путевима,
свети Јоаникије,
Господњим,
кроз бежаније, кроз пожаре и глад,
заустављај нас,
и подижи нас,
и учи нас,
на страшном месту
да градимо Град
од камења
којим нас каменују!