ВИТО МАРКОВИЋ, Поезија и љубав

Поноћ живота је ту. Песник се, лагано, помера, у свести, према првој својој правој љубави, према плавом цвету своје младости. Попут Новалиса корача према Плавом цвећу романтике. Мирис цвећа младости доводи га у загрљај његове младе прве драге. Он је у облацима, горе, високо, сједињен са душом бесмртника. Поново, као некад, пре толико година, осећа у души љубљење љубави. Баца поглед према бескрају. Гласа за слободу душе, дугу и широку, природну и чисту, трајну, попут бистрине океана невиности. У души сади младице младости, љубав расте. Сам га зове да се смеје, као сунчана страна света, не успева. Давно увели осмех не појављује се више на његовом лицу. Љубав га зове у сладак грех, у љубљење нове љубави, у занос, али у њему одзива нема. Боји се стар, а у души млад, прејаког заноса да га нагло не пакоси. Љубав га зове као бесмртника, а он крхак и смртан, у дубини душе тужан, двоуми се. У љубави и поезији је обесмрћење, чар и радост, изван њих је све остало. Приступа љубави (и поезији) јер је окренут лицем према бесмртности. Предаје се, у име вечности, слаткој снази, унутрашњој моћи, могућностима у себи.  То у себи тера га на себе-обнављање и снажно себе–употребљавање, на освајање Вечног у Тренутном. Чему? У вечном престаје догађање, распростире се мировање. Његовом духу не одговара мировање, он хоће занос, кретање. А љубав зове на кретање, на обухватање, на тријумф крилате душе у космичким просторима. У њеном зову има плавог, нежног (и присног) пева поезије. Они се међусобно прожимају и узајамно доводе до усијања. Сијају наднебесним сјајем среће, јер су ретки плодови између хладног неба и смрзнуте земље. У хладном међуодносу, између росе осаме и пепела таме, буди се огањ поезије и љубави. Сјај љубави не може без сјаја чисте поезије. Песниково срце ту тајну докучује. Напушта једноставно, свакодневно, досадно говорење. Пева. Чисто сањано, необично говорено, тражи снагу и лепоту чисте поезије. Необичн-о говорено: хоће да је оглашено. Како? Не–свакодневним, поетским знаковима. Зашто? Да би постојало, трајало.

Љубави је потребна поезија да би била нежна и чиста, лепотом наоружана. Захваљујући поезији – љубав је љубав. Помоћу поезије она се чаробном приказује. Да би се чаробнијом приказала, она узима нешто од невиности поезије. Невиност поезије даје јој убедљивост и снагу. Она је окружује у сваком тренутку. Даје јој праве знакове постојања и оглашавања. Тим знаковима појачава њене чари и загонетности. Чини је «крхком и нежном» у хладном сивилу света. Чува је да не оде у ништавило као све ствари којима чари поезије недостају.

Шта то значи? Одговор је јасан. Свему што »»посматра« (или додирује) поезија дарује бесмртност, па и љубави.

Она (поезија) је »грех« душе. Она чезне за оним што »посматра.« Све док не задовољи ту чежњу, она лута бесконачним стазама љубави, »пати«.

Пољубљавање љубави, разумевање, у згуснутом простору, у времену великих брзина, између неба и земље, захтев је живота. Смисао среће је у себе-давању (и давању), у бирању себе за себе (и друге), у умножавању лирске снаге и среће, у стицању чисте љубави, управо на лирски начин. Љубав себе даје за љубав, на лирски начин, нежно и ломно. Њен сусрет са поезијом, као сусрет росе и цвета, десио се давно, још у правремену човека. Тај сусрет (поезије и љубави), у складу са ведринама природе и младости, још увек траје. У послу времена и невремена, стално, док Хераклитова река ствари и појава непрекидно тече, тајанствена лепота поезије и љубави мора да остане да живи, на неизрецив начин, у скривеном језику непрочитане таме. Све док тама таму пита: »чему јасност?« и тама је речита, без одговора. Брз одговор би је разголитио, а са њом тајанство поезије и љубави заувек уништио. Јер јасност једе поезију (и љубав) и саму себе. У нејасности је дубина, лепота, чар.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 37-40.   

ВИТО МАРКОВИЋ, Голи живот

Садашњост је камен

О нашем врату

Он нас опомиње

Да још нисмо стигли

До краја свога

Отварамо врата бесконачности

Бацамо погледе

Према далеким бреговима бесмртности

Ништа сањано а насмејано

Не видимо тамо

На путу према вечности

Храбри су се одавно

Насмејали горко

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.

ВИТО МАРКОВИЋ, Похвала пролазности

На стази пролазности

Између два удеса

Удеса рођења и удеса смрти

Трчи задихани тренутак:

Где је вечност? – виче

Бол у Бићу шапти:

Вечност је ништа за ме

Ја вапијем за пролазношћу

Од ње лепшег изума нема

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.

ВИТО МАРКОВИЋ, Лице коначности

Стари мудраци саопштавају

Да крај увек бежи од почетка

А почетак да јури крају

На стази природног кретања

У пределима праизворне таме

У невреме кад крене

Стабло не изриче корен довољно

Ако не исхрани листове и гране

За будуће високе сене

У плоду сунца одјек је корена

У врху стабла одсјај је подножја

Грана небу усмерена

Успомена је случајног рођења

У невидљивоме увек видљиво станује

Вечно у тренутном се јавља

Пев семена у плоду одзвања

За облик бића облик сени пријања

Биће приковано за простор

Тајанствене бесконачне варљивости

Усред пусте космичке ноћи

Избацује призор властите коначности

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.

ВИТО МАРКОВИЋ, Чежња

У пољу смрти

Уштеда бића је немогућа

Породи ме поново

О ти дрска Немани

Властите доброте врхунци да ме не

Заклањају више

Учини да ја Богу најсличнији

Одем по свој оштри напој

По речи своје

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.

ВИТО МАРКОВИЋ, Мудрост песника

Оно што остаје

Зачињу песници

Хелдерлин каже

У светом тренутку

Крик сећања излази

Из истинског огња

Закон мере старе

Ту не помаже

У оскудном времену

Реч награђена вечношћу

Стављена у песму

Од јасности не болује

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.  

ВИТО МАРКОВИЋ, Напор постојања

Постојање је погубно (Песник узвикује)

О песмо света ти птицо тајна

Неискусна ватро сажета у речима

У ноћном чину кад очињи вид се гаси

Твоја лепота у великом спавачу

Будућег мртваца душу додирује

Нек пресвисне на јави ко је у сну закаснио

На космичкој стази сумњивог склада

Живот ноћи од смрти дана живи

На крају: и првог у трци

Заборав свлада

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988.

ВИТО МАРКОВИЋ, Препознавање песника

Чим се роди, о чуда, песник «проговори»: »Мој је свет«. Трећи дан, затим, учини корак напред. За непуних седам дана »напише« песму на чистом »вучјем« језику. У њој је дата чежња за самоћом и разликовањем. Кад год се помеша са другима, надмеће се у снази и уму доказујући да је јачи и умнији од њих. И, заиста, увек је тако. Има снове невиђених димензија. Помоћу њих, иако помало муца, разоружава околину. Храбар је и радо улази у опасности. Његове дрскости и богове очаравају.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 12.

ВИТО МАРКОВИЋ, Бирање суштине

Кад се песник роди, све се песме заједно са њим »роде«. У његовом бићу је језгро бића, глас сазнања, суштина. Дубока, скривена. Она је, одједном, смештена и у прошлом и у садашњем, и у будућем и у вечном, и не ишчезава. Важно је у њу ући, на време је разоткрити и за себе присвојити. У њој је снага певања и мишљења, чин унутрашњег догађања, метафизика бића.

Пропада певање и мишљење многих песника, јер не чују и не примећују гласове суштине у себи и изван себе. Глуви су и слепи због пустоши у себи, због лажног бацања себе-од-сјаја.

Оно што види и чује, песник носи у себи.

Он је огледало кретања и мировања, јер све држи насупрот себи. Његова свест доводи све у питање појмовно и садржински. Она узима и оставља, убија и заборавља, унутар себе прераспоређује »постојеће стање ствари и појава«.

У несвесности је извор песничке храбрости, чин случајности је мајка његових песама. У свету релативне стварности, она га најверније приближава чину апсолутног. Зато приближавање није и дотицање апсолутног. То је само тренутни одјек подсвесне воље његовога бића.

Подсвесна воља метафизичка је воља. Она је најприближнија космичкој вољи постојања. Зато што је унутра, у неиспитаној тами, без историје је. Њу једино песник, кроз себе, повремено докучује, али јој лице никада не сагледава.

Ипак, и у тами, зрно светлости себе проказује. Проказујући себе, своју истину саопштава. Потреба за истином, за оним што јесте, не искључује филозофски привид постојања. То песник снажније од других уочава. Путем поезије себе као биће потврђује. Зато њему и припада надмоћност у вечности. У њој је он заиста он, леп и узвишен човек, а не привид.

Стваралачки случај и суштина долазе само једном. Једно у једном је драгоцено и ретко. Ваља доћи до тог једног, једноставно и спонтано, једно у једном открити и показати. То се не може умом, свесно, прорачунато, плански, него несвесно, случајно, кожом. Ум је само сведок трагања за суштином, споредно помагало хода до себе.

Отуда песник само себе хоће и једино себе бира, кроз себе, за себе, скроз-наскроз све до будућности. Његова будућност је озвучена; он је чује унапред, пре свих, на свој чудан начин, изнутра.

Он себе хоће и бира, кроз себе, нехотично. Има се онолико колико има интуиције. Његова интуиција није туђом вољом «изабрана». Њу краси космички карактер његове слободне природе.

Његов космички карактер има снагу свеобухвата. Он доводи све у питање. Доводећи све, па и сама себе, у питање, сеје семе слатке неизвесности. Из семена неизвесности, лутајући, почиње себе да тражи кроз време, најпре нехотично, затим покушава да мисли себе скроз–наскроз за себе сама. За мишљење себе до краја потребне су му речи за тајанствену употребу себе. Он има само себе и другог оружја осим себе нема. Себе даје и узима, све друго именује. Оно што именује радо усваја, одређујући му место и време постојања. Између себе и именованог укида празнину. Себе ставља у позицију активног субјекта трагача, а све остало у позицију пасивног објекта. Похлепан на улогу трагача, као лав међу јеленима, наглашава своју субјективност у свакој прилици. Што је субјективнији, тим је субверзивнији, већи, ближи моћи постојања. Њега и лава, истом меном несуђених владара, природа штити. На сваком месту и у свако доба има потребу да јесте и изван граница свога бића. Чезне за свеобухватним у свакој прилици, јер се види и осећа и лево и десно, и доле и горе, свуда истовремено. Слично богу нема коначног циља, бесконачан је као космичко кретање. Шири се и никада не скупља, напредује и никада се не стрмоглављује. На себе је упућен, јер је самом себи изум. Има се, увек, подједнако, с ове и с оне стране и не мирује. У свему живо учествује, јер чезне за целином бивствовања. Кад каже: »Ја сам космичка авет« то је најлепши пир његовог духа, јер се шири, од земље до звезда, далеко, све до свеобухвата. Он је оно стварно које уме, понекад, бити нестварно, сањајуће, на посебан начин. Та његова способност даје му могућност издвајања из ланца пристајања на пролазност и смрт. Чува га чудесна похлепа за бесмртношћу, за себе – увећавањем у духу, јер се хоће стално да је већи и другачији, да није оно што се једном заувек може именовати. У том хтењу речи су његов основни материјал помоћу којег се зида у себи не рушећи се. Оне му испуњавају унутрашњу празнину чудесним спојевима сна и звукова. Чак и несвест, унутар тока његовог бића, постаје тад производна. Из ње извире подсвесна лепота случајности, унутрашња ватра, сањајућа светлост-луталица. Она се појављује и нестаје као звезда-ругалица на небу немогућег. А немогуће је немогуће контролисати, јер не припада просторима једнообразности. Отуда се у њему, у сваком датом тренутку, одвијају ратови између могућег и немогућег. Хтео не хтео, он је увек на страни немогућег. Јер немогућност је његова могућност, једини избор, поезија.

Њему је, још пре рођења, у пројекцији будућности, било загарантовано певање и мишљење да би могао после, у конкретном времену и простору, певати и мислити на зачуђујући начин. Између корисног и бескорисног, увек се окреће бескорисном, ослобађајућем чину, игри. Кроз игру, расипајући енергију, иде ка зачуђујућем чину, ка себе–давању. Себе–дајући, мање осећа себе као власништво. Своје биће, у младости, обавезно, уграђује у космичку целину, више себе–дајући, а мање себи-узимајући, затим, у зрелости, више себи–узимајући, а мање себе–дајући, јер, најзад, постаје космички мајстор којега се мора поштовати. Све што види, сматра, сам је собом направио. Кад зажмури, све што је направио, одједном, може поништити. У њему је моћ, није у другоме. Зато што је у њему моћ, он не уме бити слуга. Речима, очима, кожом, као космички владар, појаве и догађаје себи призива. Узима их као материјал за своје песме. Оно што је далеко, а суштинско, себи приближава у облику језика. Језик га даје и самом показујући, у симбиози. Две енергије, бића и језика, из стања кретања прелазе у стање мировања, у вечност. Ту је његов прави сев, песма. Вечни призив себе вечног, кроз себе остављеног у језику, у песми. Јер умирање је апсолутно умарање кретања у бићу, а кретање је апсолутна похлепа за постојањем. Између једног и другог, као између неба и земље, егзистира човек. Међутим, песник хоће више, апсолутно, наднебесно. Његова суштина је у спору са временом и простором. Ње је мало, а времена и простора много, чак бесконачно. Она (суштина) вапи да буде откривена, тражи свога откривача. Песник је тај. Он чује плач суштине, њену чежњу за идентитетом, за конкретном славом постојања. Отуда плач суштине прелази у пев песника. У том певу појављује се снага суштине, дискретни плес песничке дијалектике. Песничка дијалектика плеше уз музику суштине на песнички начин, без заморног система певања и мишљења. При плесу она прстом указује на језгро језгра, на ужарени сјај суштине. Њен плес, сталан и бесконачан, припрема суштину за суштину, за оглашавање истине певања и мишљења, на штету својој ствари. Она се привремено повлачи. Саму себе заборавља у корист метафизике. Метафизика свој чин прихвата. Између трајања и престајања, онемогућује једнообразни начин мишљења. Улази у поезију, а поезија у њу у свој својој пуноћи. Једна другу бирају и дискретно допуњују, прожимајући се. Поезија хоће метафизику као загонетку, а метафизика поезију као игру. У игри је кретање, дијалектика поезије и поезија поезије, суштина сећања Та дефиниција и једну и другу задовољава, јер обе долазе од праве речи, од себе – усвајања.

Реч нуди знаке воље, ума, славе и достојанства, јер жели у целини да има себе за себе. Песник је прима, као своју ознаку постојања, помоћу ње себе показује. Она је Спољашња ознака његовог унутрашњег бића. Бела боја (чиста светлост) долази из ума (главе), плава долази из душе (груди), црвена из утробе (стомака), црна из средишта страсти (споловила).

Реч извире из свих тих одредишта. Она носи своју снагу, боју, звук, унутрашњу светлост бића. Та унутрашња светлост бића показује и саопштава биће као биће у смислу изражајности. Саопштавајући га, кроз оно што је суштинско, брани га од заборава.

Суштина бића, у чар речи утемељена, налази себе у вечном сјају поетске грађе. Унутар звука, метафора и симбола »живи« вечна светлост, као нешто што само себе хоће и сања, као космички пев »грешне« материје, као највиши разлог славе постојања.

Почетак пева »грешне« материје улази у метафизички ток себе–тражења, у мисаоно поље једино песницима доступно. Судбина тог пева, у ствари, судбина је »грешног« бића, јер га од рођења, сем смрти, нико не може спасити од понављања, а од смрти и заборава, сем поезије, нико не може излечити. Шта се тиме хоће досегнути? Очито је – знакови. Песник стављајући на папир своје знакове, најпре спасава себе, затим и оно што је опевао, од пролазности и заборава. Песма је, дакле, несвесни (случајни) рат против пролазности и заборава. Чин писања песме је потчињавање себе »случајном« изливу речи. Речи су испред, песник их следи. Он је »дело« речи, а песма његов производ. Она је увек у првом плану, јер изражава суштину унутрашњег кретања песниковог бића. У њој су његови знакови суштине и себе-сазнавања, у низу речи, ту стављена, заувек. Отуда вечита похлепа за себе-сазнавањем, за својим ја.

Ја је основна, космичка моћ за себе-издвајање и усвајање за биће. Оно је ум тренутка и никада се не подудара са другима.

У њему је сан и стварност, унутрашњи и спољашњи живот, лаж и истина, у вечној равнотежи постојања.

Спојити Једно једино Ја са много других помоћу метафизичких чари, у једну савршену космичку целину, сан је песника. Отуда његово Ја, чудећи се снази неизвесности, са бескрајном похлепом за постојањем, далеко одјекује. Његове речи су, у просторима глувонемих светова, још једина космичка звона чији звон додирује зачарану дубину постојања.

У дубини је чар, тама, загонетка. Слично бисерима и суштина је у дубини таме, ствари и појава. Њу изриче песник, који има себе за себе, као сан о могућности у крилу немогућности, помоћу интуиције и метафизичких знакова.

Ја је печат себе. Оно, најпре, идентификује себе за себе, па кроз себе и друге одсликава. Кроз реч, кроз мисао, кроз сан, исказује своју властиту снагу и друге њоме збуњује или очарава. Оно што није у њему, у његовом духовном видокругу, не прихвата, пориче. Држи га на раздаљини као печат празнине, као ништавило.

Оно што није идентификовано, као нешто што јесте, није ни релано, нема објективну моћ.

Ја је печат себе–сазнавања. Оно она своју боју,  свој мирис, своје име. Помоћу чинова и »мисли« себе одређује. У корену има прошлост, у стаблу садашњост, у крошњи будућност. Његово постојање је једно и увек даје једно за једно. Зато је и драгоцено.

Кроз изненадно и случајно, из семена интуиције, пониче непосредно, суштинско, судбинско. У суштинском је истинито, пречица до себе - спознавања.

У себе - спознавању је немир, снопев, самопрогон.

Ја је снага одупирања себе - замрачивању, последња побуна против снаге смрти. Оно »пројектује« (и осмишљава) себе за себе помоћу себе у времену и простору. Ствара себе за себе (и друге) у смислу освајања светлости за себе (и друге) на природи властитих стваралачких поступака. Тим стваралачким поступцма спаја себе са временом и простором, сад и после, производећи глас о себи певом суштине и светлости. Колико запева суштине и светлости, у његовим знаковима, толико има снаге одупирања себе - замрачивању и смрти.

Ја је сила бирања и чувања себе за себе. Собом упија време, суштину, светлост. Поставља знакове распознавања. Ти знакови су једино видело у садашњости. Помоћу њих ће се видети и у будућности.

Отуда присуство знакова (правих и изабраних) чини се важним. Песник то зна. Користи их за своје »догађање« и појављивање. Њима одређује суштину певања и мишљења, једину своју наднаравну моћ.

Суштина певања јесте могућност бирања. Само ако песник правилно бира знакове за знакове, може певати и суштину исказивати. Јер: певање је основна потреба песниковог бића, сходно њој он себе остварује и певајући показује.

У оскудном времену слободе бирања, у свакодневним унутрашњим и спољашњим ратовима песник себе зове у »окршаје« ради слободног чина певања и постојања. Он, у оквирима свога песничког заноса, показује свему што га окружује да је ништавно у успоредби са поезијом као поезијом наднебесних могућности. Испред поезије, као певања и мишљења, као дестилисане снаге ума и осећања, неће да види ништа. Она је испред свега, брза као мисао, јер је и сама мисао, бржа од науке. У њено име, Жил Верн је одавно докучио месечево »ткиво«. Сад се у другим звезданим просторима поезија појављује као занос, као илузија. Она, с човекове стране, најбрже попуњава празнину између човека и свари. Не подноси раздаљину између човечанства и космичких тела. Сјајне «очи» тајанствених бескраја је голицају.

Отуд песников космички немир. Он је космичка пчела. Његов мед је суштина. За њом трага, скупља је. И ставља у песме.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 12–22.

ВИТО МАРКОВИЋ, Поезија и метафизика

Песник из себе ниче, из душе човечанства расте. Пред тајанствима материје и постранства, његова унутрашња логика, зачуђена и згранута, никада не пита: чему певање? Да по нечему пита, и много премишља, саму себе би довела у питање.

Са гледишта песника, поезија је највећи људски изум и једина уме вечно да траје. Очима пророка, у понор загледана, помоћу магичне снаге трајања, снажно ждере пролазност.

У поређењу са пролазним стварима, она је велика и у њу се не може прстом упирати.

По пустошима нимало насмејане стварности: песник, њен творац, та добронамерна »авет«, ако се догоди, лута, трага за коренима новог певања и мишљења, за новом свежином воље за постојањем, да би спречио укидање лепоте сањајућег.

Укидање лепоте сањајућег догађа се сваког тренутка, на свим меридијанима, свуда, истовремено, без кајања и гриже савести. Наметнула нам се немилосрдна филозофија силе и ништавности, коју, од постанка света, племенити песник, трагач, несебично одгонета, да би је, у име воље за постојањем, сузбио и снагом духа надвладао.

Воља за постојањем највећа је сила песниковог бића, он је има и носи према мери своје природе.

Он пише и трага, декартовслаи постоји, јер мисли и похлепно сања. Своју стварност, у надахнућу, припрема само за своје биће. Тиме хоће да предухитри властиту коб бачености у немило ждрело стварности, да ублажи бол егзистенције, између метафизике и науке, загонетношћу и чарима саме метафизике. Чежња за самозаборавом, за надвладавањем патње и бола, за утапањем у космичку целину, песничка је нирвана. Отуда, песник, док чезне са увећавањем и уздизањем своје песничке моћи, док има чежњу и вољу за моћ (као чежњу и вољу за надвладавањем других), он је у времену и стварности, ту, конкретан, изван стваралачке нирване, као и сви други, обични људи. Чим размени вољу за моћ (као вољу за надвладавањем других) за самозабарав и тишину, за стваралачку нирвану, он добија властиту метафизику. Његова се воља, одједном, усмерава на метафизичко разликовање битног од небитног, на докучивање загонетне силе живота и смрти. У том докучивању речи му постају простране, свеобухватне, као чисто, плаво, бесконачно небо. Њима не додирује детаље, ситнице, већ само језгро језгра, суштину.

Њему је потребно узвишено уздизање до свеобухватног мишљења, до нове божанске метафизике чарања. Зашто? Он, као истинско биће слободног избора, да се послужимо филозофском фразом, да би остварио задовољавајућу осећајност певања и мишљења, мора обезбедити довољно »хтења себе самог« (Хајдегер) за себе самог, то јест довољно воље за надвладавање пролазности, смрти и ништавности. Зато, повремено, призива метафизику.

Метафизика, као магична, ирационална форма свести успостављања односа са истином, даје поезији чар неодољивог. Њој припада игра с оне стране игре, зев тишине с друге стране опажајног света.

Она поручује, наравно, кад је читљива: немогуће је одсањати, а камоли описати, осећање несигурности у реалном свету. Мора се доживети удар поноћног сунца по очима или досегнути сјај поноћи у подне, па да се буде сањајућа снага у времену.

Поезија и метафизика, у крилу могућег, имају невину чежњу за немогућим. У тој чежњи једна другу заозбиљно узимају. Обе, помоћу својих знакова, чарајући, докучују загонетну страну добра и зла. Ти знакови су различити и у својој различитости се надопуњују. Они се нижу, и повремено показују, као звездани знаци у тами тајновитости, да би остали у вечном, загонетном сјају.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 9–11. 

ВИТО МАРКОВИЋ, Поништавање празнине (унутрашње)

Унутрашња празнина као празнина је простор ништавности. Њена суштина је Ништа (испред и иза). У њој нема ништа важно (ни неважно). О неважном поезија не води рачуна. Њу интересује само важно, суштина.

Песник је тај који за њу ради, бира. Примарно (најлепше) узима, секундарно (ружно) одбија. Оно што узима, као лепо и важно, узима кроз себе и за себе. Узимајући за себе, и за друге бира. Добрим избором, лепог и важног, у себи и за себе, испуњава празнину. Поништава је (уколико постоји у његовом бићу) на нов, другачији начин, насељавајући је. Чиме? Речима и сновима. Мислима и метафорама. Својом истимом и логиком. Лепотом.

Песнику важне ствари (res) долазе саме. Нарочито оне које се његовог срца и ума дотичу. Пред њега се посађују саме. Изненадно, нагло, готово случајно. На њему је да разоткрива у њима тајанствено, суштинско, скривено.

То суштинска прераста у изузетно, у важно, улази на видело, показује се. Показујући се, поништава ништавно, празнину (у бићу). Колико поништава празнине (у себи и изван себе), толико се песник као песник остварује. Количина његове Љубави једнака је количини његових сазнања ствари. Колико упија, толико враћа. Он није изван односа са појавама и стварима, он је увек (са своје стране) у односу. Његов дух је активан. Сажима далеко у близу. Себе ставља, одједном, на четири стране: испред, иза, лево, десно. Собом окружује појаве и ствари. Окружући их, он их чува. Од чега? Од пропадања у таму, у празнину, у заборав.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 22-23.

ВИТО МАРКОВИЋ, Сећање себе

Рекли смо да песник има дара за постојање. Његово постојање је његова игра. Дар за игру извире из његове унутрашње слободе. Он постоји докле има дара за игру, за властиту слободу. Све док има дара за властиту слободу, он постоји као део свеукупне игре света. Унутар те свеукпне игре света, он игра, мимо своје воље, на најрискантније занимање, на поезију (као на властиту сњдбину).

У поезији је сведочанство свих његових заната, глас његове властите слободе. Певајући, као чудесна космичка птица, он сведочи о времену и људима, о ономе што јесте. Зато што певајући сведочи, на необичан и узвишен начин, он је сам себе изабрао (неопозиво и заувек) за неприкосновеног сведока. Зато што је сам себе изабрао за неприкосновеног сведока, он може у друге прстом упирати, а други у њега не могу. Та предност је само његова предност, она му омогућује да егзистира на песнички начин. Унутар поезије је он сам он, његова могућност да »производи« себе за себе. Без »произвођења« себе за себе, Једног и Сталног, не би могао да »укорачи« у трајање, у време које нема старења и заборављања. Тим »укорачењем« у трајање, он именује себе за себе, за песника (као за највиши догађај људског постојања). Именовањем себе за себе, за песника, он уклања себе из снажне реке пролазности. Именујући себе за себе, он се окреће сећању као заустављању времена у протоку. У сећању (као правом сјају речи) његово је прекорачивање заборава и понорности, даривање себе чарима бесмртности. У сећању је он сам он (као праотац именовања суштине бића и свих појава и ствари) вечна нужност лепоте памћења, језик усамљености и истине у овом и оном и у сваком другом времену.

Отуда су му речи »крици« сећања себе, непресушна снага ума, воље и слободе. Њима испуњава властито време очаја и празнине.

Он се сећа себе (снагом ума и воље) у сталним, непресушним »крицима« сећања. Тим «крицима» сећања он испуњава време очаја и празнине у себи и ван себе на чудан, необичан начин. Његово сећање себе је нужност и певање је нужност. После ове две нужности следи трећа –– слобода. Она је основ његовога постојања. Он из ње себе расплодњава помоћу језика. Његово сећање себе прераста у језик, у песничку слободу, у неочекивано и вечно.

Песник се сећа себе, на песнички, неочекиван начин, у свим животним ситуацијама. Он »лети« изнад простора стварности попут орла сањалице. У »лету« изнад стварности, он се сећа себе зато што у себи носи сва питања неба и земље, зато што кроз себе додирује чар суштинског, зато што је његов чин духовна суштина човечанства. Та суштина почива на пореклу човекове наде о задобијању бесмртности. У тој нади песник јесте песник, изражена воља човечанства. Јер, једино он, на путевима бесмртности, може своје лице окренути према небу и на божански начин – постојати. А постојати значи: сањати, мислити, стварати; празнину, у себи и изван себе, на песнички начин, »крицима« сећања несебично испуњавати. Приклањати се савршенству, трајати.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 23-25. 

ВИТО МАРКОВИЋ, Нежност је хигијена душе

 Душа је сестра духу. Дух и душа су близанци по рођењу. Колико су они сагласнији у бићу човека, толико су поступци уравнотеженији напољу.

Дух је хладан. Он рачуна. Душа је топла. Она игра и пева.

На првом спрату тела, у тамним пределима утробе, смештена је похота. На другом спрату, у плавим пределима груди, станује душа. На трећем спрату, у светлим пределима главе, у вечном блеску светлости, настањен је дух. Он је, горе, проницљив и хладан, као чувар целине постојања.

Разиђе ли се похота са духом и душом, тело слаби, а дух и душа постају унезверени и под собом немају ослонца. Разиђе ли се душа са похотом и духом, долази до усијања тела и похота расте, а дух, у страху, бежећи у висине, постаје мањи и долази до лудила. Разиђе ли се дух са похотом и душом, долази до наглог хлађења тела, до замрзавања душе, а са замрзавањем душе, у тоталном мраку, расте похота и нагон за злочинима. Тада, у немоћи, душа плаче, а дух је безосећајан, »неживотан«.

Отуда, мало нежности није на одмет. То песник зна. Нежност је хигијена душе. Из хигијене душе пониче поезија као изненадна хистерија бића.

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988. стр. 28-29.

ВИТО МАРКОВИЋ, Песник и Хераклит

1. Песник има (у себи) Хераклита. Открио је да свемиром управља смрт. Има је довољно за све, и још је преостаје.

2. Хераклит има (у себи) Песника. Он истражује самога себе и све од самога себе учи.

3. Од свега понуђеног, Он (Песник) бира само једно, поезију (као вечну славу).

4. Његова се душа, попут Хераклитове ватре, пали и гаси. Кад се пали, настаје занос, песма; кад се гаси, отпочива.

5. После отпочивања, душа ствара. Њено певање је базгранично, улази у све и излази из свега.

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988. стр. 7.