Марија Јефтимијевић Михајловић, НЕИЗМИШЉЕНИ ЛИКОВИ ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА

 

У истраживањима књижевног стваралаштва Григорија Божовића, која се могу поделити на два различита и пола века удаљена периода (први обухвата време од Божовићеве појаве на књижевној сцени 1904. године до краја његовог живота 1945, а други је започео пре нешто више од двадесет година и траје све до данас) знатна пажња била је посвећена и Божовићевим књижевним ликовима, галерији јединствених и особених типова и карактера које је уобличио. Међутим, тек се у скорије време акценат почео стављати на оне елементе психологизације које Божовића представљају као доброг познаваоца не само светле стране људске природе (какве су  алтруизам, пожртвованост, посвећеност вери, нацији и традиционалним вредностима), већ и као писца који осећа и разуме, али и има довољно књижевног талента и стваралачке енергије да читаоцу представи човека с оне стране добра, као моралног слабића, лажова, лопова, које ће зарад личне добити жртвовати сопствену душу. Он је „оголио људске душе“ (Цветковић, 2006, стр. 134) и у реалистичком маниру са примесама романтичарског заноса, такве представио читалачкој публици. Осветљавање тог аспекта Божовићеве прозе отвара могућност сагледавања модернистичких елемената његове изразито реалистичке приповетке и откривања њених нових књижевноестетских вредности.

 Од 1904. године када се огласио у београдском часопису Нова искра, као студент завршне године књижевности на московској Духовној академији, Божовић је писао пуно и разноврсно, све до самог почетка бомбардовања Београда 1941. Приповедач и путописац, редован сарадник Политике у првим деценијама 20. века, где је објављивао приповетке и путописе, записе о људима и крајевима Старе Србије, Божовић је стваралац који је по речима Јована Скерлића „проширио нашу књижевну географију“ (према Јевтовић 1, 1996, стр. 11). Винавер је у осврту на збирку Приповетке из 1924. писао да је Божовић открио непознат свет и да је за писца Божовићевог приповедачког дара то довољно да му име остане у историји националне књижевности. По речима Антуна Барца, Божовићева „прегнантна приповетка“ унела је изворну и оригналну свежину у монотону атмосферу југословенске прозе (према Јевтовић 1, 1996, стр. 11).

Уз писце Старе Србије – Бору Станковића и његову „нечисту крв“ јужњака, Зарију Поповића и Анђелка Крстића који су осећали душу и пејзаж српског Југа – Григорије Божовић је сликар једног епског времена, земље насиља и зулума, убистава и крвне освете, вреле крви и необуздане снаге. Његова проза је књижевна хроника једног од најтрагичнијих времена у историји Старе Србије. Полазећи од епског предања, историјске прошлости и патријархалног живота у којем владају крвави закони освете, али и необично крути породични односи, Божовић је изградио неколико изразитих типова и карактера блиских народној песми. Догађаји о којима пише имају епску снагу, његове личности имају епски карактер, време има колорит и динамику епике, па не чуди да га је књижевна критика већ на почетку прогласила епским приповедачем, а његове приповетке новелистичким продужетком наше народне песме. Његова приповетка није ни сеоска ни градска, већ је то приповетка о конкретном историјском времену и конкретном историјском простору; писао је приповетку најпре као „оваплоћењу историјске судбине свога националног колективитета, а потом као појединцу у анахроничном, распаљеном и изокренутом друштвеном контексту, и по томе је веома усамљен међу писцима српске приповетке до краја прве половине овога века“ (Јевтовић 2, 1996, стр. 142-143).

Након прве збирке приповедака из 1908. године, коју књижевна критика није баш благонаклоно гледала, Божовић се окренуо егзистенцијалној стварности, и његове приповетке су одједном биле препуне натуралистичких слика реалног живота. Тај други стваралачки период (од 1909. до 1913) у раду свакако се може сматрати периодом његове књижевне афирмације, јер је у тада написао неколико репрезентативних приповедака, међу којима су „Битољски богаљи“, коју је у три наставка објавио Српски књижевни гласник (под уредништвом Скерлића, који се на почетку Божовићевог појављивања и није најлепше изразио о Божовићу), затим „Злате из Слатине“ коју је у два наставка објавио књижевни часопис Дело. Ове, као и низ других, сакупљене су касније у збирку Приповетке, која је објављена 1926. у издању Српске књижевне задруге. Од ове збирке, сматра Миленко Јевтовић, Божовић више није трагао ни за темама, ни за мотивима, ни за прототиповима ликова, нити их је измишљао, већ их је поједностављено али најближе речено, узимао из стварног живота и реалног простора, и то онакве какви они стварно јесу (Јевтовић 2, 1996, стр. 29). Ова збирка сажима приче о људима с расцепом у националном бићу, о људима „бившег времена“ и њиховим трагичним неспоразумима с духом и изазовима новог доба, о људима чији се дубоко усађени лични морални закони сударају са моралном димензијом новонасталог времена.

Божовић је овом збирком учинио лични искорак и напредак ка новијим и савременијим погледима на човека и његов унутрашњи свет, на његову индивидуалну и колективну борбу у свету у коме су демаркационе одреднице национални ентитет и верски идентитет. Његови јунаци јесу померени из средишта себе и средишта света, а њихова драма јесте драма с трагичним исходом. Даровитом приповедачу какав је био Григорије Божовић, то је било мотивационо језгро ка индивидуалном и колективном психолошком профилисању и карактеризацији, по чему је ова збирка изузетна. Због тога се као потпуно природно намеће становиште да је ова Божовићева збирка најзахвалнија за тумачење процеса психологизације и карактеризације, те ћемо се на примеру репрезентативних приповедака ове збирке („Битољски богаљи“, „Рођак“, „Љута неман“, „Стал Кијева“, „Њихова мржња“, „Кад мртви прозборе“, „Злате из Слатине“, „Рако Козаревац“.....) показати и неке иманентне особености Божовићевог литерарног поступка каква је његова склоност ка модерном сагледавању проблема људске психологије.

Божовићеви јунаци су епски горостаси, али и  романтични типови чврстог карактера, старинске лепоте дате речи и надљудске храбости и јунаштва. За њих живот вреди онолико колико је частан. При томе је Божовић био успешан и у појединачном портретисању и у колективном, створивши читав један конгломерат типова, од суморних, безизразних лица богаља, типова „бившег човека“ пропале егзистенције до јунака надљуске, прометејске снаге страдања и трпљења, живота апсолутно посвећеног својој нацији и вери. Правда, понос и жртвовање за веру, најјачи су основи морала ових необичних људи. Све те личности носе изнад свега другога ореол родољубља и патриоте и сваки на свој посебан начин оличава колико драматику толико хероику колективног националног опстајања и постојања (Јевтовић 2, 1996, стр. 37). У том смислу може се говорити о епском карактеру Божовићевог јунака, чији је удес, постављен између унутрашњих борби, личних слабости, породичних односа и друштвених канона, близак удесу јунака епске народне књижевности. При томе Божовић успоставља још једну битну аналошку везу са јунаком усмене прозе, а то је висок степен типизације.

Божовић је сликар неумерености људске природе уопште, сликар „необузданих личности“ (Барац, 2004, стр. 51), које у омеђеним историјским, психолошким и социолошким оквирима постају или све суровији и сировији, или пак добијају карактер трагичног хероја чија је величина у достојанству и жртвовању. То је та „психичка перверзија нашега Југа“, како је писао Божидар Николајевић (Николајевић, 2004, стр. 65); недокучива душа која уме да воли до демонски веселог давања, али и да мрзи и да се свети до коначног уништења. У том мозаику лица који се развијају у суровом амбијенту, записао је Антун Барац, „слабићи погибају као непотребан баласт, а јаки дају грађу за песму“ (Барац, 2004, стр. 50). У ширем поетичком контексту посматрано, Божовићева приповетка постаје прича о вишем и вечном устројству света у коме не престаје борба између земаљског и небеског, телесног и духовног, демонског и божанског у људској заједници и у људима самим.

На том поларитету бинарних опозиција: јунак-слабић, вера-невера, своје-туђе, односно земаљско-небеско, прошло-садашње, вечно-пролазно, заснована је и карактеризација Божовићевих ликова. При томе се карактери првенствено обликују у динамичном дијалогу, дакле посредно, са врло мало дескриптивног у себи. Карактер у књижевном делу обликована је особа, с препознатљивим особинама које је чине непоновљивим појединцем, али је такође повезују с неким типовима људи (Солар, 2012, стр. 376). Будући да је и сам потицао са те земље у којој владају нагонске страсти Истока али и етика и чојство јунака однегованих на епском десетерцу, Божовић је био у прилици да уметнички уобличи индивидуалне карактере Срба, Потурица, Арнаута, Бугара, њихов темперамент, менталитет, традицију, као и њихове сложене односе и релације и да створи типове јунака и антијунака.

Због тога што су носиоци карактеристика који антиципирају одређену идеју, Божовићеви јунаци се пре могу сматрати типовима него индивидуалним карактерима. Због тога се можемо сагласити са мишљењем да су „његови људи исувише типови да би могли бити индивудуалисане личности“ (Георгијевић, 2004, стр. 86). У интервјуу датом Бранимиру Ћосићу, Божовић је поводом својих књижевних ликова рекао:

 

„Све донде док немам слику у глави, док не конструишем у главном тип, ја не пишем. А онда приповетку свршим у један мах (...) Ипак, карактере глачам“ (наше подвлачење, прим. М.Ј.М.) (према Јевтовић 2, 1996, стр. 39).

 

Овиме је Божовић унеколико дефинисао и естетички кредо везан за књижевне јунаке и нагласио колики значај и место имају у његовој књижевној визији и поетици. Што је још важније, он потврђује да је градио типове, али да су карактери носиоци вредности његових приповедака.

То су они јунаци који живе у дослуху са соспственим идеалом, крепки и несаломиви, који умеју до краја испунити своју дужност, очувати образ, научени на одрицање и пожртвовање, код којих је најјачи закон – морални закон. Али, то су и њихови антиподи – отпадници друштва и времена у којем живе, дубоко поремећене и неостварене личности које у сукобу са светом око себе и светом у себи постају жртве властитих идеала. Карактеризацију Божовићевих ликова отуда је могуће извршити по неколико различитих основа, узајамно повезаних и условљених, због чега се она може сматрати релативном:

 

-         Колективна (овај тип карактеризације односи се на национлна и колективна портретисања Срба, Арнаута, Бугара, Турака; најмање заступљена али карактеристична по Божовићевом добром познавању националних црта и психоетничких особености карактера). Овом типу карактеризације припада и колективно портретисање одређене групе или слоја друштва, какви су на пример, убоги, богаљи, просјаци, према чијем „занату готованства“ Божовић показује нескривено гађење (репрезентативна приповетка „Битољски богаљи“).

 

-         Индивидуална (најчешће заступљен тип карактеризације која често, али не и изричито, искључује поделу по националној и верској основи, већ је основни критеријум етичко опредељење, те су јунаци и антијунаци у истој мери и Срби и Арнаути, и повлашћени и подређени, и млади и стари, и мушкарци и жене. Али, сви су они подједнако страдалници, како својих идела, тако и своје части, вере, нације, крви, незадовољених и неостварених снова и жеља.

 

-         Посебном типу карактеризације припадали би бивши Срби, потучерњаци, којима  између никад потпуног укидања везе са напуштеном вером и никад потпуним прихватањем од стране новоизабране вере, идентитет бива пољуљан, а тиме и вера у сопствену вредност. Они су двоструки страдалници, чију је драму идентитета и дубоке психолошке растројености  Божовић уткао у слику свеукупног старосрбијанског историјског страдања. Овај тип карактеризације могуће је тумачити и на нивоу колективитета, и на нивоу индивидуалитета у Божовићевим приповеткама.  

 

У приступу колективном, националном и верском портретисању евидентно је Божовићево добро познавање Цвијићевих антропогеографских истраживања, јер наглашава неке групне локалне и регионалне карактерне особине. На то је свакако утицала и чињеница да је Божовић рођен и да је живео са припадницима других народа, стварајући слику о њиховој нарави, природи, навикама, обичајима, али и националним и политичким тежњама. Уопште узев, српска књижевност и припада оном типу литератуте  „с наглашеним осећањем властитог идентитета“ (Деретић, 1996, стр. 124), па је такав случај и са прозом Григорија Божовића. У коначном уметничком обликовању пресудан значај имао његов књижевни таленат и осећај за најфиније нијансе психологије једног народа какви су били Срби или Арнаути. Иако је сматрао да књижевност има задатак да конституише националну односно историјску свест, у чему је врло близак Добрици Ћосићу који је сматрао да историјски роман може да постане књижевни облик колективне стваралачке свести, потрага за изгубљеним индивидуалним и колективним идентитетом (Тодоров, 2013, 141), не можемо се сложити са мишљењем да је Божовић настојао да изгради „идеалну слику Срба“ (Тодоров, 2013, стр. 150). Пре би се могло рећи да је у настојању да прикаже српску борбу за очување егзистенцијалног простора и националног идентитета, реалистички приступ сенчио романтичарским нијансама. Он је имао „тенденција ка идеализацији“ (Бечејски, 2006, стр. 243), због чега се многе његове приповетке могу сврстати у оквире наше романтичарске поетике, која је не само код нас већ и у другим земљама Европе истицала националну функцију књижевности и знатно се ослањала на усмену књижевност (Ахметагић, 2012, стр. 15). Али, Божовићева романтичарска сконост ка националном и епском, никада није умањивала његов приповедачки манир да карактер (не)човека (ма које вере и нације био) реалистички представи, често се упуштајући у дубља психолошка понирања у мрачне дубине човекове природе. Зато је врло спорна тврдња Весне Б. Тодоров да су Срби „изграђени као прави хероји“, док „Албанци и Турци, имају сувише недостатака да би били хероји“ (Тодоров, 2013, 150). Јер, међу Божовићевим Србима има много антихероја (репрезентативан пример Рако Козаревац), као што и међу Арнаутима има много хероја (на пример, Биљал Рустем, Ганић-бег). Основни критеријум којим се Божовић руководи у диференцијацији херој/антихерој јесте етички, односно да ли је Србин или Арнаутин о коме пише човек или нечовек. Јасно је да из тога није сасвим искључена субјективност (узимајући у обзир животе, документарне чињенице из Божовићевог живота), па се његова сентиментална и романтичарска перспектива прелива у осећај за свој народ, а у одабиру историјских догађаја и начину њихове интерпретације кроз текст видимо пишчеву јасну идентификацију са колективном свешћу. Ипак, та нескривена љубав ка свом народу није пресудно утицала на његово виђење арнаутске части која је много пута исказивана у саосећању са српском несрећом али и њиховом поимању српског слободарског и непокоравајућег духа. Бираним речима, Божовић истовремено и одаје признање арнаутском карактеру и указује на различитост и подвојеност од српског живља:

 

„Арнаути су најуљуднији варвари на свету. Непосредни су, верни другови и одани пријатељи. Цене људске величине, али је свака личност исте вредности: колико барјактар толико и обичан голаћ. Крв и једнога и другога вреде само по једну крвничку главу или по дванаест кеса аспра. Није им у души да личност згазе и унизе. (...) Без верске су и народносне мржње. Навикли су на просто опхођење без рогушења и празнога величања: у колико је ко виши по друштвеном положају, по пушци или богатству, у толико је дужан да буде обазривији и понизнији према мањему и слабијему – велики је само Бог и фис!...“

(Божовић, 1926, стр. 54-55)

Међутим, Божовићу је добро познато и шта се крије иза часног Арнаутина, за кога дата реч има вредност самог живота, односно да је вера често само параван иза кога се крију праве освајачке намере. С једне стране, то указује на чињеницу да је Божовић, живећи са њима и крај њих савршено познавао њихову природу, док с друге стране, из сваке забележене мисли о Арнаутима избија опрезност у начину опхођења с њима и стрепња да се у пробуди зла арнаутска крв:

„Човек би се готово заклео да су то јагањци божији, најмекши и најпитомији људи, који никад никому ни зла помислили нису, а камоли убијали из зелене мартинке, не зечене но људе, једновернике и суседе своје, због врло ништавних разлога. А овако: само да стане као прикован од чуда и узвикне – благо овим људима, које вера може да умири и упитоми било и за време молитве, кад ће већ сутра можда, опет крваво гледати низ смртоносно модро гвожђе...“

(Божовић, 1926, стр. 58)

 

Колективну каракатеризацију као тип препознајемо и у Божовићевом представљању једног чудесног, мрачног и тајновитог света битољских богаља. Галерију најразличитијих лица божијих отпадника, духовних и телесних, писац је утемељио на иначе њему мало својственој дескрипцији, како екстериорној, тако и интериорној. Слепи, кљасти, хроми, унакажени, спољне су манифестације духовне наказности, оличење ситних, проданих, до зла покварених и бездушних људи. Тиме је Божовић свој тематски проседе знатно проширио, а слици Старосрбијанаца као искрених бораца за очување националног и верског идентитета, патњама којима су изложени, придодао и пошаст друге врсте – нераднике, паразите, на мукама ионако исцрпљеном телу Човека који у смутним временима настоји да сачува везу са самим собом. Атмосфера која преовлађује у приповеци „Битољски богаљи“ тамна је и мрачна, баш колико и душе ових божијих и људских отпадника, а групна портретисања у знаку су суморних натуралистичких слика. При томе је Божовић показао извесну „уметност завођења“ читаоца, кога омамљује наизглед жалосна свирка ових безбожника. На самом почетку приповетке којом отвара збирку, Божовић даје неколико суштинских запажања о битољским богаљима:

„Ускоро наилази читава врста прилепских слепаца и уопште маћедонских богаља, толико сличних између себе да их је тешко разликовати и подвојити у редове. Један исти богаљско-слепачки језик, речник и музика, равна, жалосна, отужно-бљутава. Одвратни занат готованства и овде је учинио своје. Јер не видиш искренога невољника, који ти смерно а отворено Бога ради (подвукла М.Ј.М.) тражи милостињу да се прехрани, не буди у теби оно сажаљење које увек изазивље право убоштво, него презрење и гађење. Ови божјаци сваким дахом својим гледају да те обману, да те слажу, те да више зараде. Лаж и подла грабљивост крећу њихов одвратни живот.“

(Божовић, 1926, стр. 5-6)

Пажљивим избором речи, какве су: божјаци, смерно, Бога ради, убоштво, сажаљење, име Господње, добро и свето, пој анђела, вера, милостиња, Божовић је слику битољских богаља утемељио на јаком библијском подтексту, односно своју причу о македонским богаљима сагледао кроз призму православне духовности. Тако заснована прича се темељи на борби између добра и зла, при чему је зло распрострањеније и веће, у прилог чему сведочи већина ликова: идиот Тасе Мрсуљче, некадашњи богаташ Нестор Црни, Књаз Јевангелије Николајевич Донгар – трагичан и велики у лудилу својему, и други. Снажну хришћанску потку и доживљај ових духовних богаља као Божијих отпадника, Божовић је индикативно изразио следећим речима:

„...богаљ скрнави име господње и прави безобразне шале за мимопролазницима, смеје се и цери као сатанин пород. А улицом, као на подсмех и покор целом свету и свему што је добро и свето, разлеже се рефрен:

За душа, мале,

За Господ, мале...“

(Божовић, 1926, стр. 8)

Наспрам зла стоји добро, које иако у мањини, држи на својим плећима читаву тежину света. Мрачним лицима битољских богаља (где се тама поистовећује са хтонским, демонским), Божовић је супротставио два лика просјака Арапина, чија лица светле. Светлост је еманација божанског, духовног и указује на хришћанске врлине ове двојице Божијих угодника. Док је код других „сасвим потамнео лик божји и човечји“, јер су тамни и споља и изнутра, па „кроз ту таму гледа на свет“, идентификујући свој мрачан поглед на свет на све људе око себе, дотле појава двојице арапских просјака има карактер пројављивања Божијег лика и Божије промисли. Они су „скромне несрећне појаве, које не мрзе људе, напротив желе им бољу, много бољу срећу, но што је и сами по вољи судбине имају“ (Божовић, 1926, стр. 15). Њихову духовну чистоту симболизују и њихове беле доламе, а њихова песма наликује поју анђела – она уздиже од земље, чини да је то призив пустињскога пророка, мистичнога богоискатеља. Њихова песма је молитва (чиста и искрена), јер „призива онога ко је највиши да му објасни све, да га сједини с том бескрајношћу и величином“ (Божовић, 1926, стр. 15). Захвалност коју показују према уделиоцима равна је чину просветљења: они добијају неке тајанствене очи, што се у хришћанској естетици може назвати унутрашњим виђењем или гледањем очима душе, јер се наочиглед свих дешава чудо – уделилац постаје благосиљан, односно враћен је на пут спасења:

„Дупло си ти њима захвалан што ти уделише много скупљу милостињу: што ти изазваше веру у добро људско срце, и неизмерно зашалиш што ниси у стању да и њих учиниш срећним“

 (Божовић, 1926, стр. 16)

Наведена хришћанска перспектива и дубока духовна утемељеност на којима ова приповетка почива, експлицитно сугерише Божовићев антрополошки оптимизам и његову веру у човека. Истовремено, приповетка „Битољски богаљи“ сасвим потире мишљење оних критичара који су сматрали да је вера у Божовићевој прози чисто културолошког убеђења (Јашовић, 2009). Напротив, вера је за њега основ идентитета што је показао у бројним приповеткама.[1]

Један такав репрезентативан лик (који према напред наведеној класификацији припада типу индивидуалне карактеризације) јесте Злате из Слатине из истоимене приповетке, чија је борба за очување националног и верског идентитета симбол свеопште борбе против немилосрдних окупаторских тежњи. Иако је добро познавао менталитет својих саплеменига и суграђана и имао изванредан таленат да етнопсихолошки окарактерише одређену националну, верску или културолошку скупину, Божовић је далеко био успешнији у појединачном портретисању, јер је градећи један лик градио препознатљив тип јунака своје прозе, чији психолошки склоп и животна филозофија постају општи образац понашања већине њихових књижевних јунака.

Појам карактера се у књижевности најчешће употребљава или у претежно етичком или у претежно психолошком смислу. Први аспект је онај у којем карактер има психолошки смисао, означавајући скуп релативно константних психичких особина неког појединца. То је карактер изразите индивидуалности код којег „нема никакве могућности да се карактер помијеша с типом човјека, темпераментом, или човјеком као представником неке друштвене професије, класе, сталежа или сл.“ (Солар, 1980, стр. 133). У другом, етичком смислу, карактер означава битне особине појединца „с обзиром на неки одређени сустав вриједности“ (Солар, 1980, стр. 133). Иако се ова два аспекта ретко могу сасвим разделити, јасно је да код Божовића доминира други, етички аспект с ког се може тумачити карактер, из чега експлицитно произилази да његов јунак нема изразиту индивидуалност, већ је пре тип јунака, јер је његово деловање условљено друштвеним и историјским околностима и изгледа као продужетак епске традиције о јунаку прометејске издржљивости и несаломиве воље.

Злате из Слатине је тип изразитог јунака свеукупне Божовићеве прозе, јер је његово страдање симбол свеукупног страдања за жртвовања за веру и нацију, које чини пишчеву круцијалну тематску нит. Он припада типу „христоликих  јунака“ (Ахметагић, 2012, стр. 23), чија је величина у достојанству и жртвовању, односно онај који свој живот подређује вишем циљу – спасењу целе заједнице. Он је сложен, али статичан лик, јер се у његовом деловању има само доследности и оданости највишем циљу, а то је – ни за шта и ни по коју цену не изневерити најдубље лично, остати веран ономе суштинском, оном што чини његов идентитет, а то су вера и нација. Злате је двострука жртва, Турака да им ода Бугаре, и бугарских настојања да га учине припадником своје нације и вере. Избор између две могућности: да буде мртав Србин или жив Бугарин, могуће је схватити као реактуализацију косовског мита (Ахметагић, 2012, стр. 31) и Лазарево опредељење за Царство небеско. Схвативши своју смрт не само као једини излаз, већ као једини прави избор којим доноси добро својој породици и својим Поречанима, Злате постаје парадигматска оса на којој је Божовић изградио свој тип изразитог јунака:

„...Уосталом, једном се мре. За пример целом Поречу његова смрт још може донети добра. Што је најглавније – она ће ископати дубоку провалу између Сиљана, између целе његове породице и бугарштине. Они онда, само по себи разуме се, дужни су бити добри Срби и мрзети људе који њега буду убили.“

(Божовић, 1926, стр. 129)

         Снажна есхатолошка перспектива, према којој се Златетова смрт тумачи као спасење, не само његово лично, већ и спасење целе његове породице и читавог српског  Сиљана, и дубока веза за духовношћу и вером, нарочито је појачана Златетовом жељом да му се живом одржи опело. Самртничко задовољство које је очитује на његовом лицу док, са крстом у рукама, слуша своје опело, отвара хоризонт тумачења Божовићеве приповетке сличан оном у „Битољским богаљима“, али знатно интензивнијег, указујући на чврсту везу са православном духовношћу. Златетово опело је чудесна свечаност, узвишена и трагична истовремено, јер његова смрт неће значити страдање него спасење. Ту светковину опела будућем страдалнику-спаситељу, дубоко осећа и митрополит:

„Он никад није тако осетио близину Бога мученога, па га, као да је пред њим, мољаше за овога праведника, који ће за кратко време понети свој тешки крст уз уву језовиту Голготу.“

(Божовић, 1926, стр. 132)

Златетова смрт на празник Благовести симболична је слика Христовог страдања ради спасења људског рода. Његова смиреност којом дочекује џелата Јаковчетова и одлазак у смрт со Господа напред, муке које потом подноси, дају могућност читања ове Божовићеве приповетке у хрићанском контексту, јер је вера, још једном то потврђује, основ идентитета.

На другој страни, Божовић је градио тип изразитог антијунака и ту је смелије и директније него код јунака, улазио у срж њихове психологије, у њихову поремећену и често параноидну нарав. Овде се, за разлику од типичног јунака, може говорити о карактеру који има изразиту самосвојност и индивидуалност, односно о карактеру у психолошком смислу, који није типски већ индивидуални. Сходно томе, Божовићевог изразитог јунака могли би довести у везу са, у историји и теорији књижевности познатом концепцијом лика као хероја (концепција која начелно припада епу), док се Божовићев антијунак може довести у везу са концепцијом лика као карактера у ужем смислу речи (концепција која начелно припада роману у традицији од Сервантесовог Дон Кихота до најновијих романа у којима карактер подлеже „својеврсном растварању у сплет дезинтегрираних животних функција тек на неодређен начин везаних за појединца)“ (Солар, 1980, стр. 136-137). Из овога произилази и двострука рецепција Божовићевог дела, она традиционална, епска, ближа усменој него уметничкој књижевности, и она савремена, која у антијунаку или негативном јунаку (термин који потиче од Николе Милошевића (Милошевић, 1990)), Божовића открива као модерног приповедача који има талента за продоре у највеће тајне људске природе.

Таква изразита индивидуалност, карактер без премца у психолошком, а не етичком контексту, јесте патолошки лажов Рако Козаревац из истоимене приповетке. За разлику од већине Божовићевих јунака, који наглашено припадају типу статичног лика, овај антијунак јесте изразито динамичан лик, јер се под утицајем животних околности његов лик толико трансформише да на крају постаје потпуно другачији. Његова изванредна ђаволска природа, у којој се добро и зло обличје непрестанце крвнички носе јесте оквир у који Божовић смешта причу о необичној природи човека егоцентрика и егоманијака, који кроји судбину читавом селу. Тумачењу његовог лика отуда је могуће прићи модерним, психолошким и интердисциплинарним приступом. Рако Козаревац има карактеристичну црту лажова која његове ситне лажи и преваре доводи до параноидне идеје о наводном турском нападу на село ради одмазде, због измишљеног злочина које је починио. Ако је лик у књижевном делу жив не онолико колико личи на људе у животу, већ „колико је увјерљив, односно колико је могућ у свијету у којем се креће“ (Лешић, 2010, стр. 406), онда је Божовићев Рако Козаревац најживљи лик његове прозе. Његов психолошки склоп преступника сасвим одступа од типичног јунака који је преовлађујући у Божовићевом приповедачком опусу и због тога је сугестивнији и уверљивији. Из Ракове прве лажи: „Ја убих човјека... Турчина...“ (Божовић, 1926, стр. 176) расте његова мегаломанска представа о себи као човеку који ће нешто велико учинити за свој народ, макар то била сеоба пред лажном турском одмаздом. Сугестивност и комплексност низа лажи којом Рако успева да убеди своје саплеменике да се усред ноћи заједно са малом децом потуцају по шуми, показује Божовићев таленат за оне најтање нијансе људске психе које са етиком немају никакве везе, али имају дубоко људским – а то је жеља за моћи. Јер, „многи је литерарни преступник обликован тако да у читаоцу изазове утисак изузетне духовне сложености и рафинираности“ (Милошевић, 1990, стр. 11), што потврђује и лик Рака Козаревца. Своје осећање кривице због животног неуспеха, неугледности и осуде околине као нерадника, преваранта, човека без ауторитета, Рако пројектује најпре на брата Миљка, а потом на читаво село Козарево, у чему лежи основни мотив његове освете. Животна филозофија Рака Козаревца садржана је у једној реченици: Боље једном пијевац, но кокош до вијека, чиме се указује на примат личног изнад колективног, односно личне славе над несрећом колектива. Његова изопачена свест види победу у акцији коју је изазвао и страху које је у људе усадио (Барем ће се причати за наше колено... Причаће се, Господа ми Бога, за Рака Козаревца...) због чега сама приповетка отвара нову могућност читања ове реалистичке прозе као модерне која се бави најдубљим проблемима човекове психе:

„И ево учиних што сам пожелио. Распраших цијело село, те сте сад сви ви сиротиња као и ја. А ви никад не би могли повјеровати да ја могу овако нешто учинити. Па, ето, виђесте својим очима.“

 

(Божовић, 1926, стр. 181)

Посебан, разуђен и продубљен тематски циклус о „некадашњим Србима“, Србима који су се потурчили, тражећи спас у исламу, доноси понирање у дубину човекове психологије и уметничко уобличавање распетости човекове свести и савести. Тај Божовићев човек је прототип истинског „роба незаробљеног“ и у себи и у свету око себе; он је дубоко расцепљена личност, који је у потрази за новим идентитетом стигао до пола пута и који је сударању и антагонизму различитих етничких, националних, личних и историјских циљева у Старој Србији на размеђи 19. и 20. века, изгубио ослонац, заклон и оријентир (Јевтовић 2, 1996, стр. 74). Тај срамни чин на миросаном телу Божовићевог човека јесте она фундаментална тачка која располућује национално, верско и етичко биће тог изгубљеног човека, који више не налази ослонца ни у времену ни у простору. Бежећи од смрти и настојећи да сачувају живот деци, ови дојучерашњи Срби прихватили су исламско име, ислам и све вредности ове вере, али је у њима остао онај „миросани крст“, а око њих рођаци, српски гробови и цркве, да их непрестано разапињу између два света.

Тај дубоки расцеп Божовићу је послужио као полазна тачка у приказивању унутрашње најинтимније психолошке драме – драме људи без идентитета. У сталној борби да побегну од својих корена, да раскрсте и забораве, с једне стране, и да се докажу у новој вери, дојучерашњим непријатељима, од којих никада у потпуности неће бити прихваћени, с друге стране – они се растачу и ломе. Тако прича о потучерњацима у суштини постаје прича о страдању људи које су изгубили корене у вери и могућност пута ка Богу и спасењу (у вертикалној равни) и везу, блискост, љубав својих рођака, саплеменика, сународника (у хоризонталној равни). Отуда значај приповедака о потучерњацима није у квантитету (иако је неспорна њихова бројност), већ у квалитету – у томе што се неке странице ових приповедака сврставају у сам врх Божовићевог књижевног стваралашва.

Два репрезентативна лика потучерњака Божовић је представио у приповеткама „Љута неман“ и „Кад мртви прозборе“ – у лику Симе Лековца и Биљала Рустема. Иако у основи имају исто полазиште – драму о човеку не на свом месту, позиција са којих је та драма представљена је сасвим различита. Заједничко им је, између осталог, и то што се приповедач опредељује да ликове и радњу ситуира уочи великих верских празника, Божића односно Бајрама, и тако додатно драмски оснажи атмосферу изгубљености у вери, оној остављеној и оној новоприхваћеној. Обојица су индивидуализоване личности и не припадају типу Божовићевог јунака. Синан Лековац, дојучерашњи Сима, је дубоко трагична личност коме прихваћена исламска вера не доноси душевни мир, јер зна да је на себе ударио жиг потурковића и да му од тога нема спаса. Бадње вече и породично окружење у дому, где све мирише на тамјан и молитву Христу и где га дочекују браћа и мајка који нису напустили хришћанску веру, постаје полигон за Синаново обрачунавање са самим собом – оним бившим, Симом и овим садашњим, Синаном. Између та два Синана стоје презир Срба и равнодушност Турака, с којима он не уме да се носи и због чега утеху проналази у пићу. Тај пијани Синан који не припада нигде, најдубље изражава свој губитаг идентитета:

 „- Мати, ништа несам!... Ни штета Христосу, ни хајер Мухамеду, враг да ме изеде кад сам се родија!“  

 

(Божовић, 1926, стр. 38)

Сасвим другачијег душевног склопа јесте Биљал Рустем који се не стиди  српског порекла, а уз то је и манастирски војвода. Његово идентификовање са исламском вером и обичајима је далеко испред Синановог, и не чини од њега трагичну личност попут Синана, али чињеница да упркос томе што су му ближи преци већ били Турци, у кући чува гусле и распростире сламу на задушни петак (аналогија са православним обичајем распростирања сламе на Бадње вече) говори о извесној духовној подвојености с којом живи. У свечаном тренутку уочи Бајрама, када се мухамеданци сећају покојника и за њих читају молитву, Биљал Рустем говори хоџи имена својих предака (Рустем Алија, Али Сокол, Сокол Драгаш), а онда на запрепашћење хоџе дозива мајку да му даље говори имена предака, јер се боји да не погреши. У тој бојазни да не погреши и тако се огреши о своје претке, садржана је драма његовог идентитета, коју успева да превазиђе ставом да је Бог један и да сви на крају Њему припадамо, без обзира у којој вери  били:

„- Каури-некаури, Татари или Манџуке, тек моји су они, дали су ме на овај свет, и ја сам, шућур, у веру... правој, те сам дужан да се за њихову душу молим Богу. А он је један и све душе иду к њему.“

 

(Божовић, 1926, стр. 62)

Божовић, дакле, није само сликар Старе Србије и душе српског југа; он продире у тајне човекове природе, у њене крајности, слојевитости и подвојености. Отуда проучавање процеса карактеризације и психологизације његових ликова у новом поетичком кључу може донекле изменити слику о Божовићу као писцу који је искључиво посвећен националној и родољубивој тематици. Јер, комплесност психолошког профилисања појединих личности пружа могућност читања појединих приповедака као изразито модерних, а Божовића као модерног приповедача традиоционалистичке провенијенције. Треба нарочито нагласити да су Божовићеви карактери које глача најизразитији код његових антијунака, док су јунаци типови хероја које је систематично, промишљено и можда мање успешно уметнички дорадио. Ова констатација се сасвим подудара са поделом Божовићевих приповедака које је начинио К. Љумовић, према којој у прву, далеко бројнију групу, спадају оне чије је ткиво изаткано од националних идеја и националног оптимизма, док другој припадају оне које су лишене тенденције и светлих ореола (Јевтовић, 2004, стр. 37).

Божовићева приповетка показује се као начин израза борбе појединца са светом, а карактер његовог књижевног јунака или антијунака својеврстан је аспект с којег таква борба може бити схваћена.  

 

Литература

 

Ахметагић, Ј. (2012). Невидљиво збивање: Православна духовност у прози Григорија Божовића. Лепосавић: Институт за српску културу.

Барац, А. (2004). „Јак уметнички инстинкт“. У: М. Јевтовић (избор и предг.), Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (стр. 50-52). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу/Приштина – Филозофски факултет.

Бечејски, М. (2006). „Културно-историјски споменици у путописној прози Григорија Божовића“, У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића (стр. 243-256). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет – Стари Колашин.

Божовић, Г. (1926). Приповетке. Београд: Српска књижевна задруга.

Георгијевић, К. Г. (2004). „Слике и снажни портрети“. У: М. Јевтовић (избор и предг.), Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (стр. 82-87). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу/Приштина – Филозофски факултет.

Деретић, Ј. (1996). Пут српске књижевности: идентитет, границе, тежње. Београд: Српска књижевна задруга.

Јашовић, П. (2009). Нацрт експлицитне поетике Григорија Божовића. Баштина (св. 26), стр. 93-114.

Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића. Књига 1. Зубин Поток – Приштина: Стари Колашин – Нови свет – Институт за српску културу.

Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића. Књига 2. Зубин Поток – Приштина: Стари Колашин – Нови свет – Институт за српску културу.

Јевтовић, М. (2004). „Критика и писац (Григорије Божовић и међуратна књижевна критика“. У: М. Јевтовић (избор и предг.), Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (стр. 9-43). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу/Приштина – Филозофски факултет.

Лешић, З. (2010). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник.

Милошевић, Н. (1990). Негативни јунак. Београд: Белетра.

Николајевић Б. (2004). „Недокучива душа нашега југа“. У: М. Јевтовић (избор и предг.), Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (стр. 65-67). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу/Приштина – Филозофски факултет.

Солар, М. (1980). Идеја и прича: Аспекти теорије прозе. Загреб: Знање.

Солар, М. (2012). Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља. Београд: Службени гласник.

Тодоров, В. Б. (2013), Историја, мит и ремитизација српског идентитета у прози Григорија Божовића. Philologia Mediana V (5),  стр. 141-153. 

Цветковић, Н. (2006). „Поетички и језичко.стилски аспекти у фолклорним фрагментима Григорија Божовића“. У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића (стр. 133-144). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет – Стари Колашин.

Текст је објављен у књизи: Знамења и значења: огледи о српској књижвности Косова и Метохије, Институт за српску културу - Приштина, 2018, стр. 127-146. 

---

[1] Библијским подтекстом Божовићеве прозе и смислом православља у његовом делу посебно се бавила Јасмина Ахметагић у студији Невидљиво збивање: Православна духовност у прози Григорија Божовића (Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2012)

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Слика српског страдања у приповедачкој прози Григорија Божовића

О ратним збивањима 1914-1918. остала су бројна и разноврсна књижевна сведочанства, у периодици, књигама и рукописима, кроз уметничке и документарне жанрове, како већ осведочених тако и анонимних писаца, на фронту колико и ван њега, „у распону од римованог александринца до народних десетераца, од ратне пропаганде до антиратног дефетизма, од обнове косовског мита до окретања Октобарској револуцији“ (Андоновска 2014: 2), али је чињеница и то да се „још није, бар на духовном плану, одмерила сва дубина и ширина потреса“ (Настасијевић 1991: 212). Још је Растко Петровић говорио да литература о Великом рату, поред књижевне има и документарну и посебно – човечанску вредност. Међутим, летопис ратне литературе не обухвата само она остварења у којима се непосредно тематизује рат, већ и она која обухватају проблематику живота и писања под окупацијом. Само представљање рата у литератури значи и отварање питања односа књижевности и историје, при чему се може приметити да „историја у односу на књижевност није била нешто спољашње, чијим се елементима књижевност може слободно служити, мењати, преобличавати, подвргавати их властитим циљевима и тежњама, својој унутарњој природи“, већ „чинилац унутар система, који у књижевне творевине уноси обележја своје властите природе, а пре свега нефикционалност, претензију на чињеничну истинитост“ (Деретић 1983: 18).

         Књижевно дело Григорија Божовића (1880-1945) кога чине приповетке, путописи, публицистика, хроника, нераздвојно је од његове друштвенополитичке делатности и његовог ангажмана националног радника, те га је готово немогуће тумачити изван историјског контекста. Рођен и одрастао у Ибарском Колашину, васпитаван у духу јуначке народне песме, легенде и мита, који су били у колективној свести Колашинаца, Божовић се одмах по завршетку московске Духовне академије 1905. године вратио у Србију и започео свој просветно-педагошки рад који је имао и карактер политичког ангажмана.[1] У време када се вратио са школовања у Русији, врховни национални циљ српске државе било је ослобођење свете српске земље и Старе Србије. У општем превирању у већ расточеној феудалној империји Отоманског царства и историјских процеса на тлу Балкана, национално-ослободилачки рат Србије против већ посрнуле Турске и коначно ослобођење јужних крајева практично су само чекали повод. „Спољна политика српске владе увелико је радила на остварењу тога националног циља, а свештеници, учитељи и наставници, које је школовала, упућивала у своје школе у Старој Србији и плаћала као службенике Министарства иностраних дела, били су ослонац националне свести и носиоци њене националне политике“ (Јевтовић 1, 1996: 35). Тако се Божовић уочи Балканских ратова нашао на месту наставника Српске гимназије у Битољу (1907-1909), а уочи Првог светског рата на месту наставника у Богословско-учитељској школи у Призрену (1909-1913). Због бирократских спорова са управом Богословко-учитељсксе школе, Божовић је 1913. године разрешен дужности наставника и постављен на место секретара призренске општине (претпоставља се да је због кратковидости био ослобођен војне обавезе током опште мобилизације), где је остао до новембарске окупације Призрена 1915. године. Са повлачењем српске војске и Божовић је кренуо из Призрена, али се уместо планираног придруживања „каквој наоружаној поворци кроз Ругово“, нашао у родној Придворици у Ибарском Колашину. Заједно са оцем и десетак угледнијих, школованих Колашинаца, Григорије Божовић је одведен у Мађарску и заточен у логору у Нежидеру (према: Јевтовић 1, 1996: 58-59).

Међутим, иако није попут својих савременика (Винавера, Нушића, Диса, Бојића, Р. Петровића, Д. Васића, С. Кракова) био учесник Велике албанске голготе 1915. године (нити је тај велики догађај из српске историје посредно или непосредно нашао место у његовој прози), Божовић је, активно учествујући у националној борби нашег народа под Турцима у Јужној Србији и Македонији и касније, након ослобођења од Турака а у време аустроугарске окупације, преживљавао многе страхоте и био сведок националног удеса, што се дубоко одразило на његово стваралаштво. Из тога произилази и општи закључак критике да су његове приповетке мање приповетке а више прави мали епови, који „као да нису из реалног света, већ као да су опсервирани кроз народну песму, кроз причу...“ (Љумовић 2004: 129). Чињеница да је свуда „искрено служио и радио у духу државне идеје Србије, дангубећи често од правих својих послова“ (према Јевтовић 1, 1996: 43), открива, с једне стране, да се иза његовог просветног ангажмана увек крио политички задатак националног циља, а с друге стране сведочи везу његових „правих послова“, дакле просветног и књижевног рада, са природом послова које је обављао као национални и политички радник; дакле прожимање историјских токова кроз које је пролазио као посматрач или као актер у збивањима, и његовог књижевног стваралаштва је фундаментално и од суштинске важности за тумачење његове поетике, по чему Божовић свакако није јединствен већ се уклапа у оне токове књижевности која историји дугује неке од својих највећих домета, али и многе своје недостатке.[2] Његову приповетку свакако не можемо назвати ратном, али је можемо сматрати значајном и релевантном за истраживану тему због саме чињенице да је настајала из пишчевог непосредног животног искуства током ратних година, што условљава и већу зависност од историје и мању књижевноестетску дистанцу према историјским збивањима, јер је пре свега условљена личним, па тек онда литерарним искуством.[3] У томе треба тражити и узроке највећих слабости његових приповедака, јер руководећи се речима Милана Богдановића, „увек је будућност била та која је опевала славу прошлих времена“, будући да „победилац и побеђени нису у стању да то ураде зато што их лична патња, лични доживљај сувише обузима“ (према: Јоковић 1994: 11). Уопште узев, Божовићев приповедачки опус представља окосницу великих историјских збивања на подручју Старе Србије и Косова и Метохије у првим деценијама прошлог века, те се у ширем књижевноисторијском контексту може сматрати значајном и за истраживање теме Великог рата у књижевности.  Божовић се према историји односио као према наслеђу које има већ утврђени вредносни систем. За њега је историја била „скуп вриједности које у облику легенде, мита или `опсесивне метафоре` подстичу нашу духовну будност и наша морална осјећања“ (Ковач 1991: 14).

         Однос према историји који је Григорије Божовић показао у свом приповедачком делу, била је и главна јабука раздора у књижевној јавности прве половине 20. века. Од тренутка када је ступио на књижевну сцену 1904. године, Божовића је пратила необична пажња књижевне јавности, како из круга традиционалиста, тако и из круга авангардиста, како међу књижевним критичарима и историчарима књижевности, тако и међу писцима. Ту заинтересованост Божовић је дуговао не само мајсторству у грађењу приповетке и богатству лексике као свом стилском и поeтичком обележју, већ пре свега тематици својих приповедака, животном миљеу и свету који је сликао. То је свет који је „од косовског пораза начинио свој завет и своју опкладу са историјом“, како је Б. Михајловић рекао поводом Ћосићевог Времена смрти (Михајловић 1979: 282). Божовић је Стару Србију сликао онако како је видео: као конгломерат нација и вера, обичаја и морала, традиције и културе, апсолутне обесправљености православне раје и апсолутне надређености мухамеданаца (Јевтовић 2004: 12). Друштво огрезло у анархију и насиље сваке врсте, с једне стране, и отпор и достојанство обесправљене српске раје, с друге стране, та склоност ка идеализацији, као да су раздвојили и саму књижевну јавност да се према Божовићевом делу односе двојако. Док с једне стране имамо афирмативне оцене критичара о Божовићевом изванредном приповедачком дару да читаоце упозна са лепотама, славом и јадом свога „крвавога и ропскога југа“ (Винавер 2004), дотле је другима та његова „расна љубав“ и пристрасност сметала, због чега су сматрали да је мање уметник, а више дословни описивач лица и догађаја (Кашанин 2004); да доба у којем пише „више припада народној песми но нама“, те да су по тону његове приповетке „у апсолутној дисхармонији са данашњим књижевним временом“ (Богдановић, 2004). Томе је знатно доприносила и чињеница да је већ у времену када је изашла друга Божовићева збирка Приповетке (1924), она била анахрона, јер се тада увелико огласила авангардна генерација писаца са својом поетиком. То је време када су већ из штампе изашли Дневник о Чарнојевићу (1921) Милоша Црњанског, Сапутници (1913) и Писма из Норвешке (1914) Исидоре Секулић, приповетке Иве Андрића (1924). Григорије Божовић са својом поетиком која се стилски налазила између романтизма и реализма, „остаје романтичар после романтизма и реалиста након реализма, стран својој књижевној генерацији и по страни од ње“ (Ахметагић 2012: 17). 

Међутим, временска дистанца од читавог једног века, као и историјске чињенице о животу и смрти Григорија Божовића, који је стрељан као антикомуниста и „велики Србин“ 1945, због чега је његово дело из идеолошких разлога било недоступно јавности читавих пола века, све до краја прошлог века и одлуке о рехабилитацији 2008, умногоме су промениле однос према овом значајном књижевнику, који је по речима Јована Скерлића, „проширио српску књижевну географију“. Он је у српску књижевност увео мало познат свет старосрбијанских обичаја и културе, психологије њених становника, кроз ужасну и стравичну борбу за голу егзистенцију, али и духовни интегритет, борбу до самоуништења коју је проживљавао српски народ под турском влашћу и под репресијом својих комшија – Албанаца. Приповедачке теме његових прозе рађале су се из „емотивне замишљености“ (Бахтин) над оним друштвеним и историјским процесима у којима је и сам Божовић био активни учесник, из његове поетске и историјске свести везане за судбину српског народа у тешким временима окупације, односно из саживљености са егзистенцијалном и духовном ситуацијом у којој се налазиo његов савременик.[4]

Истовремено, период од сто година јесте период који може изоштрити осећај за књижевну и естетску валоризацију, јер је време мајсторско решето, како Његош каже, те његово просејавање могу преживети само истинске вредности. Тако се данас, у новом читању и реактуелизацији Божовићевог дела у коме доминира документарни поступак (јер грађу узимао из стварног живота, догађаје, имена људи и топониме), могу препознати и елементи модерне поетике на нивоу психологије ликова, али и библијски подтекст и дубока веза са православном духовношћу, на шта се посебно скреће пажња у новијим истраживањима његовог дела. У књижевној критици Божовић је познат као епски приповедач, а његове приповетке као новелистички продужетак наше народне песме. Писао је приповетку најпре као „оваплоћењу историјске судбине свога националног колективитета, а потом као појединцу у анахроничном, распаљеном и изокренутом друштвеном контексту, и по томе је веома усамљен међу писцима српске приповетке до краја прве половине овога века“ (Јевтовић 2, 1996: 142-143). При томе је у првом типу приповедака евидентнији вискок степен идеализације и типизације ликова, док се у другом типу Божовић више окреће индивидуалним карактерима и нетипичним ситуацијама, и у њима показује знатно више уметничке домете.

         Сликар Старе Србије у свом богатом приповедачком опусу, насталом у периоду од 1904. до 1944. године, дао је слику страдања Срба у тешким годинама покушаја ослобођења од турске власти и свирепости Арнаута у покушају етничког чишћења и исламизације српског живља на Косову и Метохији, али и године аустријско-немачко-бугарске окупације Србије. Божовићеве странице јесу чисте натуралистичке слике поробљеничког живота, опоре и сурове, јер су утемељене на документарној грађи због чега она (приповетка) постаје сведочанство страдања и голготе кроз коју су Срби пролазили бранећи свој национални и верски идентитет. Божовићева приповетка се у том контексту може тумачити као парабола о трагичном успећу националног духа и његових моралних својстава над светом историјске стварности. Она није ни сеоска ни градска, већ је то приповетка о конкретном историјском времену и конкретном историјском простору, али је реалност коју Божовић слика у функцији неког вишег моралног закона, изазовне тежње да „буде што бити не може“; реалност која се супротставља силама које је надилазе и поричу. Божовићев јунак не прихвата статус жртве чак ни када је побеђен. Ако се и жртвује, он је морални победник, јер се жртвује за виши морални циљ. Отуда онај страсни, трагизмом храњен патос као доминантно стваралачко и поетско гесло овог косовскометохијског приповедача.

Човекова слобода се у том смислу јавља као највиша духовна вредност. Чак и када је цена слободе превискока, чињеница да човек има могућност да достојанствено тај избор направи, чини његово постојање смисленим, што отвара могућност сагледавања Божовићеве прозе у светлу тумачења основних егзистенцијалних и онтолошких питања. Време у његовој прози мери се степеном човековог отпора против безличног трајања, због чега свака његова одлука поприма карактер судбоносног избора. Избор који чине Божовићеви јунаци: Злате („боље мртав Србин него жив Бугарин“), или Сталета Кијевљанин (боље мртав у Дреници него жив у Шумадији), или Пера Симић (боље мртав јунак него жив кукавица), Мојсило Ковачевић (старац који чува живот Турчина у сопственој кући, иако су му од турске руке страдала четворица синова), Вујана (пркосна мајка убијеног младића која не показује жалост пред убицама сина), само су неки од бројних примера како је Божовић личним драмама дао опсег колективних трагедија. Његов јунак/јунакиња није пасивни посматрач већ активни учесник у историјским збивањима, јер има могућност избора, јер је борац за темељне претпоставке властитог идентитета. Ако до губитка идентитета и дође (том темом се Божовић бавио у бројним репрезентативним приповеткама: „Љута неман“, „Као јерарх“, „Кад мртви прозборе“, „Доста је, ако је и за крст“ и другим), његове консеквенце су далекосежне, јер је идентитет израз целовитости личности, а губитак једног – личног, народног или општељудског има последице на све остале. Божовићев јунак прави оне изборе који су у дубокој сагласности са његовом духовном и националном основом бића. На тај начин, он и његова историјска ситуација постаје део колективног памћења које је трајније и од историје и од живота. Божовић је дао архетипске слике народне душе која је у годинама „тешких искушења“, показала најизразитије своје особине: „доброта срца, саучешће са туђом невољом, осећање правде, љубав према отаџбини, воља за слободом, бистрина ума, жива машта, воља за шалом и досетљивост, али и његова страсност и плаховитост“ (Поповић 2001: 140). Најнепосреднији израз српске душе дат је у народном песништву, па отуда следи и онај познати закључак о Божовићевом стваралаштву као продужетку српског усменог песништва.

Тематски и мотивски избор који је Божовић направио само је далеки одсјај историјских догађаја који попут митског искуства испуњавају наше сећање вечно живим сликама величине и пада, вере и страдања, наде и страха. Култ верности, честитости, поштења, дужности према земљи, јесу елементи мита – заветног предања Лазареве (или Косовске) жртве (куповином „небеског за земаљско царство“), који чини медијални део укупне српске митологије. Друштвена клима у којој Божовић пише и из које апстрахује идеју страдања таква је да сужава простор за рационално и хладнокрвно расуђивање и отвара простор за емоционалну егзалзацију и поједностављену интерпретацију стварности. То поједностављивање тада условљава одбацивање свих сувишних концепција и ослања се на основне и најснажније психолошке и културолошке моделе и типове (Недељковић 2006). У томе треба тражити и разлоге Божовићевог егзалираног надахнућа националном митологијом, која у временима историјских страдања и прекретница постаје духовна матрица.

Проблем Косова и Косовског мита представља централни сегмент српског националног идентитета и културе Срба. Вечно живо биће косовског мита суштаствено се очитовало у лику Божовићевог јунака/страдалника Златета. Ова се приповетка, уз репрезентативну „Љута неман“, може сматрати Божовићевим најбољим уметничким остварењем, у којима је проблем очувања идентитета и најдубље етичко промишљање о смислу жртвовања, утемељено на библијском подтексту и косовској митологији, што их декларише као дела снажне кореспонденције са православном духовношћу. Јер, питање жртве је кључно место хришћанства, добровољне, самовољне, појединачне, херојске, мученичке... Злате (етимологија имена указује да је од моралног злата) је двострука жртва, Турака да им ода Бугаре, и бугарских настојања да га учине припадником своје нације и вере. Избор између две могућности: да буде мртав Србин или жив Бугарин, могуће је схватити као реактуализацију косовског мита (Ахметагић 2012: 31) и Лазарево опредељење за Царство небеско.[5] Будући да упућује на на нешто активно, динамично, савремено, конструисано (историја која се понавља, жртвовање као хришћански подтекст приче, страдање и голгота као архетипски, митски образац), могуће је говорити о процесу митологизације у овој можда и најбољој Божовићевој приповеци. За Божовића, мит је живо ткиво историје; у његовом обнављању и цикличном понављању кроз савремене историјске догађаје, препознајемо и онај знак једнакости које је и Берђајев стављао између историје и мита (Берђајев 2001: 27).[6]

Злате бива изложен стравичним мучењима. Његов пут се поистовећује са путем ка Голготи, која се неизоставно мора завршити васкрсењем. Златетово страдање је метафора вере у ускрснуће Србије, чиме се апострофира њена потенцијална способност трансцеденције, односно, имплицитно сугерише да пут којим иде Србија јесте онај пут којим је ишао и Исус. Отуда избор који Злате прави (добровољна смрт) доноси коначни мир, јер ће у његовом страдању бити искупљено сво будуће страдање његове породице и мештана Пореча (земаљко за небеско Царство):

„... али му на лицу опет играше самртнички задовољан осмех, јер беше потпуно свестан свега што се зби, а нарочито својега држања, које му тако слатко пиркаше у сломљену душу, у бридне ране (...) он беше неизмерно собом задовољан што остаде човек, што се избави несреће да буде предавник и шпијун, да преда крштене некрштеним зликовцима, који би их изудили очас ма тисућу делова као гладни вуци јагњад“

(Божовић 1926: 114),

чиме се непосредно успоставља корелација са стихом народне поезије „Боље ти је, сине, погинути, него своју огрешити душу“.

Схвативши своју смрт не само као једини излаз, већ као једини прави избор којим доноси добро својој породици и својим Поречанима, Злате постаје митолошка парадигма, детерминанта за свако будуће поколење. Његова етика и његова људска чврстина обликују се у сукобу немерљивих сила и човековог гласа који у беспућима историје вером побеђује очај:

„...Уосталом, једном се мре. За пример целом Поречу његова смрт још може донети добра. Што је најглавније – она ће ископати дубоку провалу између Сиљана, између целе његове породице и бугарштине. Они онда, само по себи разуме се, дужни су бити добри Срби и мрзети људе који њега буду убили.“

(Божовић 1926: 129)

Готово сваки лик ове приповетке значењски обједињује страдалнике за истину који симболизују отпор неправди. Слика мучења труднице од стране Турака, посебно Енвер-бега, коме „пламен из уста куљаше од љутине“ што она, упркос претњама, ћутањем прикрива Бугаре, врло је блиска нашој епској песми у коме се мучење као искушење савладава зарад вишег циља:  

„-  Кај сет, мори кучко?

Овдека никој нема.

Кућата ћа ти запалам!

Ако...

На парчиња ћа те сечам!

Заподедај...

Душа ћа ти извадам!

Повели...

Грево на своја глава да го имаш, - рече Енвер и затражи од војника конопац, који су они привикли имати уз себе.“

(Божовић 1926: 115-116)

Жртвовање нерођеног детета кулминативни је моменат приповетке у коме се супстанцијално сажимају највише вредности којима Божовићев јунак тежи, а то су правда, истина, понос и част. Мучење којем бива изложена ова Божовићева јунакиња парадигматски осликава мучење сваког човека чији је живот улог за виши и смисленији циљ, па се тако ова приповетка уклапа у ону духовну вертикалу српске књижевности започету још народним песмама о Косовском боју, преко романтичарског духа слободе у делима Змаја, Његоша, Лазе Костића или књижевности 20. века, од песништва Ракића и Дучића, Диса и Пандуровића до романа Добрице Ћосића, Драгослава Михаиловића и других, код којих доминира нека врста прометејске етике, где се трагика људског положаја у историји стално исказује као драма појединца о борби и жртвовању. Епски замах и дубина психолошке заснованости којом одише слика мучења у приповеци „Злате из Слатине“ такви су да приповетку декларишу као Божовићев највиши уметнички домет, али је истовремено метафора свеукупног српског страдања.[7] Измучена жена која је од мука и страха и родила и полудила, која у рукама држи присилно рођено мртво новорођенче и помућене свести помиње „Маћедонију“, слободу, борце, Турке, није ништа друго до Србија сама, „вечно њихало обешено о небо“ (Јеротић 1999). Митски карактер овој слици даје смисао жртве и жртвовања, вера у исправност сопственог чина и вера у оправданост борбе. Ова јунакиња у себи носи обележја бића које се уздиже својом људском ситуацијом и пркоси фаталним силама разарања. Зато кроз главног јунака Златета, Божовић пројиција аутопоетичко виђење српског страдања и српске историје:

„И његова душа се поклони пред овим измученим створом који надјача силне Турке. Њему одмах пред очи изиђе слика свеколике његове рођене земље, која би већ одавно требала да се цери овим махнитим црвеним смехом као ова велика жена. Он поче да лије топле сузе, не за собом, не за овом јадницом, но за ужасном судбином овога краја, који је и своје рођене крви жедан, па је пролива и пије, пије ненасито...“

(Божовић 1926: 117) 

Божовићев јунак носи непоколебљиву моралну чврстину. Атавистичка везаност његовог јунака Сталете Кијевљанина за земљу и сене предака израз су митске свести о јединству бића и његове природне средине, појединца и колективне представе о континуитету наслеђа и традиције. То је она дубока мрачна сила која човека везује за живот и која му служи као мера опстанка:

„- Видиш да Бог не да да се одавде кренем... Везала ме судбина железним веригама..."

(Божовић, 1926, стр. 49)

Непристајање на одлазак у централну Србију упркос молбама пријатља Арнаутина, упркос чињеници да своју породицу ставља у положај жртвеног јагњета које ишчекује сигурну смрт, крвна освета која узима маха на две завађене стране: Сталетине и арнаутске, у којој страдају сва четворица његове браће и многе арнаутске главе, пројектују Сталетин једини смисао – да истрајава и умре на тлу са којег је поникао (у Његошевом духу: „Кад се мрије, међ својима нек се мрије!“). Божовићев јунак следи ону кобну линију српске историје што се, како каже Андрић, креће између клања и орања, што потврђује речима „...тако је од Косова“ (Божовић 1926: 52). Његова смрт била би смисленија од сваког живота у прогонству, јер обезбеђује трајање у времену, у легенди. Зато је и употреба имперфекта у закључним реченицама многих приповедака у функцији тог истог продужетка трајања у времену:

„Јер, ваистину, беше Стал-Кијева...“

(Божовић 1926: 52).

         Овде треба посебно нагласити значај две приповетке Григорија Божовића, које  на врло занимљив начин представљају литерарни документ о специфичним догађајима у вези са Великим ратом, јер доносе упечатљиво и потресно сведочанство о понашању Албанаца током аустријско-немачко-бугарске агресије. Приповетка „Две жене“ у крајњим архетипским сликама установљава женски принцип као метафизичко начело постојања традиционално најдоследније заједнице. Односно, у недоследности њеној дешава се расцеп из кога извире вечито женство као препородитељ будућег живота. Догађаји који се одвијају на маргинама великих историјских збивања, каква је смрт Јаблана Касала у овој Божовићевој приповеци, „чим је аустријска најезда запловила преко Косова“ (Божовић 1935: 61), такође се уклапају у свеопшту слику страдања српског народа током Великог рата, јер су последица крупних ратних збивања.

         Ратна атмосфера и свеопшта пометеност народа, исељавања, прогонства, мучења, смрти, мењају и људску свест, па се установљене и утемељене вредности губе, а на снагу ступа морална и свака друга врста деструкције. Чувено чојство Арбанаса, њихова „чврста беса“ исказана у спремности да заштите слабијег од себе, нарочито комшије, у несрећним (ратним) условима изостаје. Атмосфера рата руши и изневерава традицију, укида идентитет (колективни и лични), па је у тим условима останак у бићу упитан, а у овој приповеци он се дешава само на нивоу материнства. После повлачења из похода на одбрану Београда, између Јаблана Касала и Арнаутина Арслана рађа се побратимство. Водећи га кроз арнаутска села, Арслан себи обећава да ће га чувати „као брата“ све док „буде суђено да се поврати Србија“, јер је „вера божја; она тврда арнаутска, јака као дин турски“ (Божовић 1935: 62). Међутим, рат установљава нова правила – њиховим увођењем престају да важе сва претходна, па се и сада дешава „нешто јаче од свеколикога тога зарицања“ (Исто, 62). Арнаутски прваци доносе ново правило („бесу“), тајну а обавезну за све: да ни један Арнаутин не сме сакрити ни једнога Србина, „био он сусед, кум или побратим; био он добар као праведник“ (Исто, 62-63). За Арслана и његову чврсту веру не постоје правила изнад оног најдубљег моралног закона у себи – сачувати живот побратима, али за његове сународнике све се подређује општој ратној атмосфери декаденције у којој не важе никакве моралне норме, а нарочито оне које се односе на заштиту Другог. Тако се Ја поставља као императив, док се Ми (чак ни на нивоу традиције, колективитета) растаче и губи. Арслан бива преварен од својих најближих, арнаутског првака, а свога стрица Каримана Кошутана, и заједно са Јабланом бива премештен у воденицу, због наводног бољег чувања побратимовог живота. Као у народној песми, жртвован може бити само онај ко је правоверан, а то значи чиста срца и отворен према људима и Богу. Арслан носи Гојкову судбину јер верује најближима – његов побратим Србин бива преко ноћи убијен, као што млада Гојковица постаје жртвом Гојкове чврсте вере у братску реч. Дата реч нема више чврстину моралног закона, као што српски живот нема вредност већу од проклетога накота: „...један Србин на свету мање – то је обична ствар, дори и за онога аустријскога генерала у граду, за којега причају да је Србин и поповић поврх тога“ (Исто, 61-62).

         Рат изобличава људско лице, али и карактер – укида идентитет, а губитак једног идентитета има реперкусије на све остале. Место Јабланове смрти (воденица) постаје позорница на којој се, у сажетом догађају везаном за Јабланову смрт, одвијају историјска арнаутско-српска обрачунавања. Време садашње се тако потире у корист историјског, садашњи догађај у корист прошлих. А из древних слојева узиже се Мајка, та Божовићева Велика Богиња, која синовљеву смрт не оплакује како не би непријатељу дала повода за радост, него је „стегла своја лепа старачка уста и из све снаге узмахнула да је не би страшан догађај поткосио. Из пркоса, онога што је кроз векове пламтео само кроз ређа тврда срца.“ (Исто, 64). Материнство се овде јавља као последња одбрана бића које губи лични идентитет у метежу ратних збивања. Мајка и јесте централни архетипски образац страдања, јер се суштина мајке, материнство, најчешће потврђује страдањем. Није ли прва архетипска мајка човечанства, Марија, Христова мајка, у чијем кругу су све страдајуће, обичне мајке?! (Шутић 2009, 187). Божовићева Мајка, мајка мртвог Јаблана Касала, стара и поносита Вујана, личну трагедију уздиже до нивоа узвишене трагедије архетипске мајке:

„Она мушки приђе и назва Арнаутима бога. Мајка. (наше подвлачење, прим. М.Ј.М.) Али и једна чудна жена, чија је цела појава јасно проговорила: `чујте и видите – нећете ми се наслађивати!..` Па се наднесе над мртвога сина и махну руком да га открије. Мртав Јаблан као да бејаше заспао. Лепотан мајци као и за живота. Преко њених усана олако али снажно пређе поносан мајчин осмех. Није јој се син уплашио ни кад му је зрно срце разносило. `О, добро, сине, добро!.. Само да се Арнаути не сладе!..` Онда повика:

 -      У, ђецо, напокон вам било!... Умукните! Не срамите ми мртва јунака! Видите ли како је диван и како се љути на ту вашу слабићку кукњаву! Натраг, умукните једном од Косова!...“

 (Божовић 1935: 64-65)

Мајка је страдалница ма које вере била, па се узвишено значење њеног позива оне која рађа проширује и на жену Каримана убице, која у болу старе Вујане идентификује свој мајчински идентитет. Са мајчински болом за изгубљеним сином и нагоном да мртво тело сахрани, који су притискали и Антигонину душу, стара Арнауткиња се поистовећује до потпуног препознавања. У њеној реакцији на Вујадинин бол за мртвим сином, сједињени су достојанство античке трагике и хришћанска есхатолошка противтежа насиљу, архетипска утеха и лекција злу у људском лику:

„- О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога Јаблана!.. Да бог да мајка ни једнига ког куће не затекла ако је ово лаж!.. А разумем те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!.. О, о, да није урока, боже!.. Нека је просто, где се чује и где се не чује: нека је просто!..“

(Божовић 1935: 66)

Рат руши све успостављене системе, а у овој приповеци јединство једино остаје очувано у материнству као последњој одбрани бића. Традиција бива изневерена (погажена арнауста чврста реч, као и поступак старе Арнауткиње која се, противно традиционалним законима, излаже и прати мртвога српског јунака и теши његову мајку), али њена суштина остаје сачувана у најдубљим слојевима Бића које рађа – бол једне и срамота дрге естетски су обједињени у заједничкој жељи да се не „увреде векови“ који су у њиховој крви „утврдили реч за оваква догађања“ (Божовић 1935: 68).

         Приповетка „Кад се царства мијењају...“ на недвосмислен начин даје потресне слике рата кроз причу о попу Буњаку и његовом понашању у новоствореним условима аустро-немачке окупације, када и дојучерашњи побратими и пријатељи Арбанаси отказују традиционално гостопримство. Ово је једна од ретких Божовићевих приповедака у којој се, као закриљена слика, појављује суморна атмосфера повлачења српске војске и пустош коју су освајачи оставили за собом:

„Мртва јесења киша са одвратном лапавицом сипала је изједна, подло и нејуначки, уједначено и женски јогунасто као да су је најмили непријатељи за новце, па је нарочито припремили и научили да освету изводи лагано, како би смрт овога који одступа била тежа, мучнија и каљавија. Рекао би да је бегунцу пресуђено, по заслузи и неумитној коби да не умире лопшом смрћу: Као да су се здоговорили и тврдо затекли Аустријанци, Арнаути и месец Новембар. Да овако прође овај свима њима мрски бјегунац. (...) Са урвина Проклетија и Жљебова учестано одјекиваху брдске батерије, а унаоколо по Косову и Метохији праскаху пушчани плотуни. Знадијаше поп шта ово значи. Тамо, западно, изнемогла војска чинила је последње напоре да продре у Васојевиће. А овамо на север све до верига које ивиче опевано поље, навалили повлашћени и ободрени разбојници на православна села, па робе, грабе, пале и убијају. Поп ослушкиваше како се врста плотун за плотуном, најпре по пограничним селима његова Колашина према Дреници, а затим све дубље ка Митровици и Вучитрну. Као да су се људи тврдо одлучили да још ове ноћи истребе ово недавно ослобођено раје...“

(Божовић 1940: 202-203)

Одређење времена као прекретнице на којој се „царства мијењају“, јесте импликација ратног вихора и његових далекосежних последица које се дешавају на свим нивоима, посебно на нивоу бића. Поп Буњак није више само мирољубиви свештеник који живи у љубави, побратимству и кумству са својим сународницима; у општем метежу бежења пред непријатељем, он се у покушају да се прикључи српској војсци у повлачењу, претвара у ратника који убија „гомилу уморних и изнемоглих Бавараца“ („Поклао их за тили часак као јагњад, па свикао жене из села, те их брзо затрпали по потоцима“ (Божовић 1940: 205)). Ратни метеж не транформише само њега, већ и његове дојучерашње пријатеље, који се у складу са новим ратним околностима понашају непријатељски. Његов побратим, арбанашки вођа Бацо Хаџић, не пружа му очекивану добродошлицу и гостопримство, јер су у његову кулу већ примљени „нови победници“, савезници Немаца, који осећају дубоку и нескривену мржњу према православном свештенику. Храброст попа Буњака да у кући пуној непријатеља каже како и њихово царство неће трајати довека („Ако ти је дошла Аустрија, није ти се вратио султан...“ (Божовић 1940: 207), не пролази без последица. Али, ту се дешава неочекивани обрт: његов живот не чува побратим за кога све вредности престају да важе са почетком рата, већ његове снахе „чијој је деци поп кумовао, осећајући сав бол и срамоту за овакав дочек кума и побратима, заклонише га леђима и осташе код вратница све дотле докле он не умаче кроз густу тмину...“ (Божовић 1940: 210). Тако се и у овој, као и у приповеци Две жене, иако надругачији начин, женски принцип јавља као принцип очувања бића у времену када оно кида најдубље везе са собом.

Међутим, треба истаћи да Божовићеви страдалници нису само Срби и нису страдалници само јунаци. Очајање, баш као и храброст, има своју оправданост и легитимност пред толиким несрећама и мучењима којима је изложен српски народ. Очајање као израз човекове потпуне изгубљености у матици времена (историје) углавном захвата људе лишене вере, односно оне који су добљовољно или преваром веру променили. У том смислу може се говорити о духовном страдању Срба који су се под присилом различитих околности потурчили да би спас од свакодневног страдања пронашли у исламу и његовој надмоћи над православном рајом. Страдање којем су изложени ови дојучерашњи Срби је дубље и далекосежније, јер лишено хероике, достојанства и етике, ствара дубоки расцеп у самом бићу, ону андрићевску црну пругу коју је осећао и Мехмед-паша Соколовић и сви његови преци и потомци изгубљеног идентитета. Чак и када нису изложени мучењима која потичу извана, њихово биће прогоне и муче они остаци напуштене вере које узалуд настоје да оставе за собом. О томе је, различитим поводима и о многим књижевним делима писано много. Између осталог, занимљиво је виђење Ненада Кебаре који у тексту „Идентитет народа у митолошко-символичној основи књижевности и покушај његове промене“, пише: „Њихова одлука, која јесте била личне природе, сав биолошки род и заједницу која од њих настаје лишава мита и идентитета, као и историје пре тог чина“ (Кебара 2012: 586). Ако су Божовићеви бивши јунаци и „везали чалму“ и „одрекли се крштеног имена“, они нису успели да се избаве из сопственог ропства, чији су кључеви у најдубљим деловима свести, онима који чине основу идентитета и на којима почива свеколики смисао бивствовања.

Дубоки трагизам потурчених Божовићевих Срба одређен је двоструким системом мотивације – унутрашњим или психолошким и спољашњим, односно друштвеним. Разапети на том судбинском размеђу – између српске осуде и турског неповерења, као спољашњим чиниоцима трагике, с једне стране, и оног унутрашњег, интимног осећања изневеравања и издаје себе, с друге, Божовићеви потучерњаци се сламају под теретом свести и савести и постају жртве начињеног избора. Тако се још једном потврђује да је слобода, пре свега слобода избора, као темељ Божовићеве књижевне и животне визије, она највиша вредност коју човек може досегнути, а његово право на избор јесте идентификација његове човечности. Ова идеја је сасвим у духу Русоове мисли да је одрицање од слободе одрицање сваког својства човека, односно „одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим делима“ (Русо 1993: 31).

Избор који је начинио Божовићев Симеон Лековац поставши Синадин бин Мухамед постаје покретач психолошке драме о потрази за изгубљеним идентитетом, оним делом себе који носимо рођењем, потрага за дубоким, архетипским слојевима бића којима смо везани за духовни поредак. Синаново страдање се показује као коначно, јер укида везу не само са коренима, породицом и најближима, већ и са самим собом. Отуда је он најтрагичнији Божовићев јунак, који напустивши правосавље и прешавши у ислам, постаје човек не на свом месту, казано речником Шкловског, а сам процес исламизације се показује као далекосежно страдање, јер урушава човека и споља и изнутра. Такав је и Божовићев Завиша Раковац, који постаје жртва одлуке о преласку у ислам и пре него што је нову веру примио. Он бива удављен од свога кума кога није успео да убеди у оправданост напуштања православне вере, због мучења које деценијама трпе он и његова породица („Имао је и довише поноса да буде вјечни рајетин и премало снаге да подноси све оно што је уобичајено поробљеном Србину“ (Божовић 1940: 103)). Између та два страдања – изгубљеног поноса и свакодневног понижавања, он се опредељује за исто тако недостојну одлуку да постане Турчин. Међутим, ова се одлука сматрала срамном, јер се косила са основним етичким принципом чојства и доследности у вери и трпљењу. Туда и она нескривена благост приповедачева према чину убиства кума – која се не уклапа у епску традицију неговања традиције, будући да сеубиство кума сматра највећим грехом („Опрости, Боже, и Свети Јоване!... Не мени, но мојем кољену!...“ (Божовић 1940: 109).

Реч је, дакле, о страдању које превазилази границе индивидуалног: у појединачним сликама страдања својих јунака, Божовић је дао парадигматску осу националног и духовног страдања Срба са простора Косова и Метохије, односно Старе Србије и Македоније, с краја 19. и почетка 20. века. То страдање се одвија паралелно са дешавањима на фронтовима Првог светског рата, па чини посредан део литературе о њему. Слике страдања добијају епску снагу и значење легенде, јер индивидуална судбина прераста у судбину колектива, а индивудуални циљеви прерастају у величање општељудских вредности. У тој трагичној визији величина постаје израз страдања. Божовићеве јунаке одликује она врста духовног аристократизма, који по речима Јована Цвијића, представља саму срж српског народног бића. Тај народни аристократизам развио се у специфичним историјским условима, а пун и снажан израз нашао је у епској поезији (према: Радуловић 1998: 16). 

У том смислу мање се може говорити о актуелизацији, пре свега Косовског мита као процесу на којем почива епско ткиво Божовићеве прозе. Теме старадња, спасења, избављења, части, пркоса, отпора, прогонства и исељења, као митске основе ове прозе граде слику голготе српског страдања, где се смрт најчешће јавља као једина права могућност и једини прави избор. Божовић је изградио оне ликове и оне догађаје чија порука наставља да траје и кад заборавимо историјске оквире у којима су они настали. Иако бира догађаје и личности из стварне историје, Божовић их приказује тако да уз сву историјску аутентичност носе обележја моралних и психолошких истина које превазилазе границе тренутног и локалног. Божовићеве жртве се и у смрти дозивају, сведочећи о трајности животних сила. У страдању свог народа Божовић је видео елементе оних вредности којима догађају надмашују историју и служе као извор човековог моралног одређења у нестабилном поретку света. Легенда тако надраста историју, чиме се потврђује стара Аристотелова мисао да је уметност стварнија историја од историје.

 Рад је објављен у зборнику Век српске голготе (1915-2015), I-III, Књига II Књижевност и језик, Тематски зборник међународног значаја, Филозофски факултет Косовска Митровица, главни и одговорни уредник тематског зборника проф. др Урош Шуваковић, Косовска Митровица, 2016, стр. 93-113.

Извори

Божовић, Г. (1926). Приповетке. Београд: Српска књижевна задруга.

Божовић, Г. (1935). Тешка искушења. Београд: Наша књига.

Божовић, Г. (1940). Приповетке. Београд: Српска књижевна задруга.

         Божовић, Г. (1940). Неизмишљени ликови. Београд: Геца Кон Д.Д.

          

Литература

         Андоновска, Б. (2014). „То је онај рат где сам пао и ја“. У: Српска књижевност и Велики рат. Београд: Библиотека града Београда, стр. 2-3.

         Ахметагић, Ј. (2012). Невидљиво збивање: Православна духовност у прози Григорија Божовића. Лепосавић: Институт за српску културу – Приштина /Лепосавић.

         Берђајев, Н. (1991). Смисао историје: Оглед филозофије човекове судбине, Београд: Дерета.

         Богдановић, М. В. (2004). „Време гусала је прошло“. У: Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (избор и предговор др Миленко Јевтовић). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет, стр. 62-64.

Винавер, С. (2004). „Са крвавога и жалнога југа“. У: Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (избор и предговор др Миленко Јевтовић). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет, стр. 47-49.

         Деретић, Ј. (1983). Историја српске књижевности. Београд: Нолит.

Јеротић, В. (1999). Вера и нација. Београд: Ars libri.

Јоковић, М. (1994). Имагинација историје: проблем историјске и књижевноестетске дистанце у српском роману о Првом светском рату, Београд: Просвета.

Кашанин, М. (2004). „Стварност и занос“. У: Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (избор и предговор др Миленко Јевтовић). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет, стр. 95-96.

Кебара, Н. (2012). „Идентитет народа у митолошко-символичној основи књижевности и покушај његове примене“. У: Наука и идентитет, Зборник радова, књ. 6/1, Пале: Филозофски факултет, стр. 577-588.

Ковач, Н. (1991). Простори романа. Приштина – Београд: Јединство – Просвета.

Љумовић, К. (2004). „Стално у ставу и гуслара и песника – приповетке Григорија Божовића“. У: Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (избор и предговор др Миленко Јевтовић). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет, стр. 128-144.

Михајловић, Б. Михиз (1979). „Над последњом реченицом Времена смрти“. У: Савременик, (октобар), стр. 282.

Настасијевић, М. (1991). „Између прератне и поратне је провалија“, 1, у: Момчило Настасијевић, Есеји-белешке-мисли, Сабрана дела Момчила Настасијевића, књига IV. Горњи Милановац – Београд: Дечје новине – Српска књижевна задруга.

Недељковић, С. (2006). „Мит, религија и национални идентитет: Митологизација у Србији у време националне кризе“. У: Етноантрополошки проблеми. Год. 1, св. 1 (2006), стр. 155-179.

Николајевић Б. (2004). „Недокучива душа нашега југа“. У: М. Јевтовић (избор и предг.), Григорије Божовић у међуратној књижевној критици. Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу/Приштина – Филозофски факултет, стр. 65-67.

Поповић, Б. (2001). „О души српскога народа каква се огледа у његовој књижевности и уметности“, У: Листићи и други чланци, Сабрана дела Богдана Поповића, књига VI. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Радуловић, М. (1998). Роман Добрице Ћосића. Београд: Народна књига – Алфа – Институт за књижевност и уметност.

Русо, Ж. Ж. (1993). Друштвени уговор: о пореклу и основима неједнакости међу људима – расправа о наукама и уметностима. Београд: Филип Вишњић.

Солар, М. (1980). Идеја и прича: Аспекти теорије прозе. Загреб: Знање.

Шутић, М. (2009). „Мајка: мала естетика страдања и патњи“, у: Подрхтавање смисла: Теоријско-естетичка истраживања. Београд: Службени гласник.

---

[1] Божовић је био истакнути члан Српске демократске лиге коју су Срби у Старој Србији основали са циљем да уједине Србе у свим крајевима под Турском  (иако се Лига формално крила иза имена културно-просветене организације).

[2] У Историји српске књижевности Јован Деретић је тим поводом записао: „Специфичност српске књижевности као лотературе малог, често угрожаваног народа, састоји се у томе што је у њој историја ретко кад допуштала да се отргне од извора, да се ослободи своје основне, националне, друштвене, прагматичке функције и да пође путем властитог уметничког самоостваривања, што је она стално изнова проживљавала грчеве рађања и несигурност почетка. Том сталном рвању са историјом, она дугује неке од својих највећих домета, али и многе своје велике поразе“ (Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983, стр. 18.

[3] О проблему историјске и књижевноестетске дистанце у српском роману о Првом светском рату Мирољуб Јоковић пише: „Зависност књижевности од историје у историјском ходу се различито испољавала: Одмах после историјских догађаја уочава се да је зависност непосреднија и чвршћа. Она није уочљива само на нивоу значења и тематског интересовања, она је видљива и у облицима изражавања, на нивоу стила, прозног поступка, концепције књижевног јунака и виђења историјског догађаја. Што се више удаљавамо од краја историјских догађаја, зависност је све мање уочљива, ауторска тачка гледишта је све објективнија, облици књижевног израза све су сложенији и разноврснији, а стилско богатство разуђеније. Оно што је посебно интересантно односи се на проблем разумевањаисторијског догађаја: са повећањем временске дистанце повећава се и степен разумевања његове комплексности, сама структура историјског догађаја далеко је ваљаније и поузданије сагледана“ (Мирољуб Јоковић, Имагинација историје: проблем историјске и књижевноестетске дистанце у српском роману о Првом светском рату – европски контекст, Просвета, Београд, 1994, стр. 7-8).

[4] По темама из македонског народног живота, Божовићу је веома близак његов савременик Анђелко Крстић (1871-1952). Он је суму своје приповедачке уметности дао у свом једином роману Трајан, који представља хронику живота у Македонији у периоду око четрдесетак година, од краја 70-их година до после Првог светског рата.

[5] Занимљиво је да један мање успео роман Божовићевог савременика и сарадника Бранимира Ћосића носи наслов Два царства (1928), где се главни јунак Срба Мијушковић опредељује између два царства земаљског и небеског (два начина живота или животне филозофије), али у сасвим другачијим, мирнодопским условима. Морални конфликт који проживљава овај јунак дат је кроз мото народне песме:

Боже мили, што ћу и како ћу

Коме ћу се приволети царству.

[6] Берђајев пише да „мит није нешто измишљено већ стварност, која се разликује од такозване објективне емпиријске чињенице. Мит у народном памћењу је сачувано причање о догађајима који су се збили у прошлости, он савлађује границе спољашње објективне фактичности и открива фактичност идеалну, субјективну“ (Николај Берђајев, Смисао историје: Оглед филозофије човекове судбине, Београд, Дерета, 1991, стр. 27).

[7] У прилог томе говори и чињеница да је амерички историчар књижевности Р. Итон објавио 1927. године у Њујорку антологију модерне европске приповетке (у којој је представио двадесет и две европске националне књижевности) и у свој  антологијски избор „Најбоље континенталне приче“ уврстио Божовићеву приповетку „Злате из Слатине“, па се тако име српског писца нашло из имена светских писаца какви су Т. Ман, Р. Ролан, М. Горки, Ц. Цвајг и других. (према: М. Јевтовић, Личност и књижевно дело Григорија Божовића, 1, стр. 11)