МАРИЈА САМБРАНО, Човек који спава је попут биљке - минимални дашак живота у максималном облику

Слика: Александр Костецкиј 

 Има неко ко сања. Неко ко је затворен у сан и хоће да изиђе из затвора, ко се не мири с тим да остаје потопљен. Неко ко се плаши да ће остати тако, и коначно успева да отвори пукотину у дебелом слоју који га окружује и раздваја од стварности, од себе, изолује га од сопственог живота. Као да је прва улога живог да чека, да чека, напета и будно, отворено.

Када би будност била одређена само пажњом за оно непосредно, као производ неког бића које се састоји од пребројивих виталних функција, не би постојало сањање.

Не би постојало сањање када би живот од почетка био сан. Када се не бисмо враћали из сна, и када живљење не би било стално буђење, кад људско делање не би било дато кроз узастопна буђења. И када сањање, првобитно, почетно сањање не би већ било неко буђење, немогућност да се трпи обичан сан, самртни сан.

Као да се при сањању пада у првобитно стање живота, и то не само у људски живот, него у живот уопште, који је себи крчио пут кроз остварене снове, остварујући се у сновима, конкретизујући се, дефинишући се у срећним сновима, оним упорним и уобличеним. Као да стваралачка еволуција није процес састављен од дугог ланца снова, од којих други маргинални снови нису успели да се остваре, да се утелове. Као да élan vital није сањање, сањање с тешњом да утелови сан и доведе га до бића пролазећи кроз стварност.

Не би постојало сањање кад би се при уласку у сан субјект потпуно прилагођавао тој својој лежећој, пасивној ситуацији, када би уистину то могао да ради, када та лежећа ситуација не би била супротна животу.

Спавање је враћање. Враћање у ситуацију пре рођења, у утонулост у нешто огромно, мрачно, невидљиве, враћање у почетно слепило, урођено неважење; у дисање, што је примарна функција живог, не изван него унутар нечега. Температура се спушта, срце проређује откуцаје, све функције успоравају ритам и смањују интензитет, ако чак не престају. Као да се организам враћа у архаичну ситуацију из које не може да се пробуди. Као да је стање будности, стање заједничко човеку и животињи које их одваја од биљке, стечено и троши енергију која се сваке ноћи мора стицати. И као да је ноћ првобитно време, мрачно време пре времена из којег избија корен који је у њега још урастао.

Али биљка успева да буде у спољашњем простору, видљива, као да је у неком простору који јој припада. Од њега, од биљног живота, као да смо одвојени неким тананим слојем ваздуха, неким стаклом које нас изолује. И видмо биљке као да су у некој другој средини, као кроз стаклена дна чамаца који укотвљени показују морске дубине. Увек је чудо додирнути биљку, баш као и особу која спава. Није то због непомичности, него напротив, због различитог стања кретања, због неприметног кретања из којег је искључено премештање. Због кретања прихваћеног у сопствени организам које даје представу о кретању бића: биљка и спавач више су слика бића него онај ко је будан.

Слика бића, слика смрти, речено је за сан. Слика онога ко спава, ближе томе да се подудари са собом, ван опасности да сам себе оповргне, да се отуђи кроз делање, да се умножи кроз премештање, да се удвоји у дејству. Слика јединства и само првобитно јединство.

Стварно је јединство онога ко просто спава, и тако је виђен. Виђен као из даљине, као да је његовој слици пришао неки моћан телескоп с друге планете, из другог света или средине. Виђен из даљине коју је немогућно савладати. Не може се бити ближе или даље од онога ко спава, него само на сталном одстојању, ма колико мало оно било, несавладивом, као од мртваца, када би његово присуство било видљиво, или од слике, само слике, фантазма или идола.

Где је заправо онај ко спава? Показује да се могу бити и постојати а не живети заједно. Да се може бити малтене без живота. Он је попут биљке, максимум бића, с минимумом живота. Јер биљка је живи организам који има најмање виталних функција; живи у минимуму, а њено присуство је најтоталније, најближе чистом присуству, најмање скрива оно што јесте, одржава се на дашку живота који је прожима, који је одржава као анђеоску појаву. Минимални дашак живота у максималном облику. Зато, сведена на границу оскудице живота, дуговање живог, нешто где се безмало подударају дуговања и примања, обећање и присуство, где се потрошена енергија потпуно излива у облик који нити је троши, нити задржава.

Сањање је, могло би се рећи, сама суштина живота као човековог делања, живота утолико уколико га неко – човек – живи. Његово делање. Делање које, попут његовог, потиче истовремено од његове пасивности и од онога што је у њему активно – трансцендентно.

Сањају више животиње, можда сањају и друге, биљка би лако могла бити остварен сан ако у себи чува онај скок какав је живот, прелазак и преображај неорганске материје у жив облик – душу – мост какав је увек живот између две стварности, које зато остају сједињене, али се не мешају, служећи, опет, неком вишем јединству, зато што живот тражи служење, преображава оно што јесте ту у слугу. И у том смислу, живот је увек трансценденција, али биљка не иде даље од себе; остаје у себи, савршено утонула у себе, довршена, и зато слика савршенства, стварност.

И као стварност, сан, зато што је успела. Све што постане потпуно стварно лебди као у сну, уздиже се као у тријумфу оствареног сна. Зато што је напетост остала задовољена, укинута. И борба које има када нешто постаје стварно, када се остварује, окончана је. И више нема опасности да се спусти и утоне, као што се дешава стварности која још није, која се оприсућује и долази и измиче; какав је увек живот који се живи. Биљка се показује пред људским погледом као онај живот који више никуд не иде, који не жури ничему, који се враћа себи, живот у савршеном кружењу, самодовољан, који не предлаже други живот. Док животиња, пошто има моћ премештања, уочава шта јој недостаје и шта је оно више чему тежи: власништво и његова дружбеница, оскудица. Као да је нешто ван ње стално привлачи и дозива, као да је почетни сан остао изван.

И животиња која сања већ је она сама и њен сан. Али само човек за себе с правом може тако нешто рећи. У вишој, животињи која сања постоји само мимика дела остварено! И на јави, реплика јаве. Ако ти снови једнако постоје у човеку, они не исцрпљују пространо подручје снова.

Има, несумњиво, као што смо видели, неко путовање људског субјекта у сновима кроз све области његовог живота и до граница његовог живота. Путовање које није само присећање него и истраживање; истраживање граница, осматрање и извиђање, унутрашње уступање, и урањање.

Укупност универзума снова обухвата биће и стварност. Поптуна безвременост, безвременост у којој се појављује атом времена. Безвременост с осећајем временског протицања, с представљањем времена. И специфично суспендовање времена које карактерише појављивање снова фантазама бића. И све то освојено, увијено у представљачку функцију, у начело обликованости сваке ствари, сваке ситуације, од обичне представе која репродукује и подражава, која је мимеза, имитација симболичке слике која обележава сопствену судбину. Чула која превазилазе оквире сваке личности да би напросто, универзално могла бити чула људског живота и онога што он предлаже, онога што је његов предлог. Па и нечега што се надвија над њим. То путовање, истраживање које човек обавља у сновима, више није слика његовог живота, него његов живот у почетном стању. Његов спонтани живот.

Нема ничега тајанственијег у живљењу од тренутака који претходе сну. Рекло би се да се обрнутим редом понављају тренуци рођења. И да се ради о некаквом разрођењу. Нема радикалније ситуације, чак и ако је површно проживљена.

Јер не треба бркати дубоко и неуобичајено, чак ни да се оно дубоко и суштинско појави у слабом облику. Није нужно зарањати у понор да би се било тамо, довољно је окрзнути га. И при свакодневном улажењу у стање сна, човек увек окрзне понор свог рођења, окрзне га у пролазу. Пре него слика смрти, човек који спава слика је непотпуно рођеног, слика некога ко је ту, али још није отворио очи.

Отвори очи, и већ је ту, будан, рођен. Не враћа се из смрти, враћа се из нечега што претходи потпуном животу, из неког преживота на који не може да се ослони, где му се стварност не представља, где само осећа себе, сопствено дисање, откуцаје срца, лагано напињање утробе, где има само нечујан шум своје утробе; напетост која успоставља сваки живот и стискање у себе у јединству које је људско биће, увлачење у себе и плутање у безобалном океану који није стварност, него живот. Онај ко живи утонуо је у живот, без стварности, ако само спава. А између живота и стварности, ако сања. Између живота, само допола плутајући по њему, сањана стварност, присутна преко сна, извлачи га из океана живота; половична стварност, подређена утолико уколико је спољашња ономе неравномерно откривеном – ако такође кажемо да је стварност оно његово, оно што припада том бићу које сања и зове се човек.

Марија Самбрано, Визија и искуство, изабрала и превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2011. 

Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић 

МАРИЈА САМБРАНО, Све је у неком небу...

 Небеса су многа. Небо у једнини је апстракција која безмало ничему не служи. Један од оних појмова с којима не знамо шта бисмо почели, пошто је исцрпљена клица осећања која им припада, јер они нису толико одговор на чежњу за знањем колико на жеђ или глад за надом, па чак и за чулима, пошто кроз њих проналазе и храну и прочишћење.

Жељених небеса је много, али пошто су небеса, она су кружна и концентрична. Без средишта не би била небеса. А такво средиште може бити само опште. Она дакле чине тоталну сферу. Али код небеса која нису сувише дубоко у сфери, може бити раскинута зависност круга од средишта, средишта које ће показати – у одговарајућем осећању – даје компактно, неповредиво. И онда, за онога у коме се тако нешто деси, отвара се празнина кроз коју се незадрживо строваљује, без икакве заштите.

Јер обично се дешава да, ако је неко заточеник неког неба и ако се тако и осећа, као заточеник, он кружи тражећи излаз. Тада настаје пакао. Иде ка површини која представља границу круга, у најбољем случају, и тада се може родити сазнање, оно које се јавља на самим ободима празнине.

Али у другим случајевима спушта се на само дно тога неба тамнице, пада у утробу неба и то је пакао. Тамо где у једно–средиште нема приступа јер није створен простор, а нема ни времена. Постаје опседнут, није више само заточеник.

И у тој ситуацији може настати известан процеп у којем се простор-време отвара, шири, даје. Али та је област најмањње небеска и најмање паклена. Бежи из пакла како би се докопао простора-времена, и ништа више. Ништа више за сада.

И покушава да стигне на површину, да се успне ка њој. И стално поново пада у утробу како би изнова утврдио лишеност од простора-времена. После се воде излију, отварају се реке, и воде нас, напола небеске а напола паклене, односе. Воде: небо-пакао.

Онај ко зна био је поверен водама. „Дух је лебдео над водама“, а дух се нужно спушта у пакао у пратњи светлости, пошто је он сама светлост. И онај коме се деси да осети те воде на крају ће видети ствари под водом, у води: живе. Вода небо–пакао јесте живот. И само на њој, већ беживотној, на предсказаној ивици светова, долази се до сазнања.

Јер све је у неком небу. Нема пакла који није утроба неког неба.

2

Прво небо које ће осветлити нашу ноћ јесте неизбежно сама ноћ. Ноћно небо које, зато што је ноћно, одговара тами где почива наше биће. Али ноћ је пролазна тама која води ка свитању. На срећу, ноћ нас наводи да осетимо како у њој има још нечега осим што раздваја дан од дана. Ноћ је увек једна те иста ноћ, па чак и оних хиљаду ноћи из бесконачне приче морају се шћућурити, завршити у једној јединој ноћи; божанство.

И ноћно небо, макар било и потпуно црно, јесте прво небо ка којем се диже поглед и којем се упућује крик што се више никада не враћа, како се то дешава и пред огледалом дана. Нема одраза светлости на мрачном ноћном небу, нема одраженог светла. Нема намере. Има само непосредованог присуства. Осетљивом виду увек набијеном представљањем ноћ супротставља чисту непосредованост, тоталну чистоту у којој се биће и небиће још нису разлучили. Као неко присуство без лика које сведочио првим водама од пре постања, и под њима, живот планете даје дах. И човек, његово посебно створење, предаје се у сну – као дах живота у самој ноћи. У тој ноћи у којој памћење покренуто маштом прича и препричава свој изум: у ноћи која спаја прву у и последњу, у ноћи бића у којој се храбри, у забораву, у сну без сања и то чистије него на мирној јави, на водама, баца спасеног од пакла представљања и повести. И тако ослобођено повести, биће које је остало само са дахом буди се полако ка ономе што му је одузето и што је остало далеко и неприступачно. И подстакнуто непосредношћу присуства ноћи која је истовремено његова, његова прва ноћ, полако се буди ка сусрету са ониме одреченим или изгубљеним што му је било одузето од памтивека самом смрћу. Није се у смрт упутио онај ко се само храбри у ноћи свога бића, него ка ономе што се не зна, ка ономе што се није искусило и што се можда и не може искусити, пошто о томе и не може бити вести, јер ма како нејасна та вест била, она би га оцртала, одредила, прилагодила. То је ништа, речено је. Али то није ни ништа, нити његова супротност – биће или живот? – него све оно што издише не умирући.

Мора бити да ништа не узнемирава самоћу онога ко се предао ноћи без светлости и било каквог сјаја која се онда уздиже над њим као храм, као небо. Само тада, када бистрина и смиреност његовог бића буду налик самој ноћи, када заборави на самога себе, будног, на онога себе кога шаље чулима што му служе доносећи му вести о блиском и о далеком и што још само кроз то расцепљују јединство у које се склонио, свету стварност без имена; када је одложено оружје, могло би се рећи, оно којим он стално маше не дајући себи предаха чак ни у сновима – опажање зарад идентификовања које одмах затим следи. То је идентификовање које чак успева да покаже далеко, жељено јединство у виду „другог“. Јер осећа – обично онај ко бди – да га стварност напада и да се од ње мора ослободити, оцртавајући је, и пре свега чинећи је схватљивом. И креће да хвата, да лови пре и изнад свега, одричући се сваке комуникације, гурајући од себе то прво присуство. Присуство без којег ниједно присуство не би постојало, ниједна стварност не би имала лице, нити би иједна истина могла да се назре, па тако ни да се тражи.

И тако, питање о стварима и њиховом бићу излеће из човека који мисли а да није примио, колико му је то могућно, саопштење које одашиљу ствари, зато што су се пребрзо пробудиле из тог мира, из тог заборава на небу мрачне ноћи, непосредном небу присуства без имена и одређења.

А са сваког непосредног неба пада се, изнова и опет, па и са истога неба, јер ниједно од њих не прихвата у потпуности стање земље. И место на које се пада, доњи свет – доњи свет је свако место које је подређено неком небу открива се, опет, као место на којем се не може остати непомично, као место неподношљиво активног сагоревања које може бити и море пламена када се тамо горе, на одговарајућем небу, назре неко светло. Светло, јер небеса теже да постану апстрактна, пошто их привлачи једно: њихово средиште. И тако на њима појединачно биће тежи да измакне самоме себи: тежи да заборави своје тело и своју сенку – ону сенку бића – а нарочито да пошаље далеко од себе своју намеру да постоји. Живот и постојање стапају се у ономе кога прими неко небо. При паду у подземни свет живот и постојање му се, напротив, бркају, и једно од њих на крају се кобно намеће ономе другом. Јер живот се гуши ако му се наметне постојање, а постојање бива разоружано ако је живот тај који се уздигне над њиме. Опасност за живот представља гушење под тежином постојања или утапање у првобитно море, такође. Постојање, међутим, у опасности губи своје оружје, јер је њему пре свега потребно да продре, да се уздигне у безграничној побуни „у дефанзиви“.

И то је тако када је оно што се намеће живот у паклу неизбежног поновног пада у ватру, у њено буктање. Дисању је потребна извесна разводњена ватра, у зависности од броја и мере. Јер живот на сваком свом ступњу везан је за ритам – што захтева одговарајући простор, и своје време. И дешава се да му је у том паклу живота или већ одузето, или да га још није сустигло па живо биће пати у паклу стога што је живо сред исконске ватре без простора за дисање оно што му је прво било дато, без икакве муке, док је било горе, на свом непосредованом небу – његово станиште.

Када се срећно даде простор живоме бићу, већ према његовом стању, он му напоредо са дисањем омогућава и виђење. А када на несрећу остане изгубљено, напуштено, неспособно да види, остаје у пустињи. То што се заједно јављају дисање и виђење – и то не као пука могућност него одмах, на делу – већ представља неко високо, чисто небо.

И живот мора бити, увек би морао бити онај ко срећно тријумфује када живо биће падне са својих непосредованих небеса. Живот са свим својим пакленим опасностима које га прате када изнова проклија. Јер живот клија увек навише, тражи висине. А постојање улеће, макар и немало непријатеља, као нека дивља и схематска пропозиција, као нека схема која у том тренутку прети живом бићу неком врсtом растеловљења, насилно га одвајајући од његовог неба уз које се оно приљубило па се чак са њиме и стопила, губећи се у забораву на себе. Али када изнова падне, ако живот однесе победу, згушњава се око пламена који се изнова рађа, пламена који храни и одржава оно телесно, и у тами живота опет неће потпуно изгубити то своје небеско луталаштво. Неће се у њему потпуно угасити онај одсјај извесне небеске телесности.

Незадрживо клија живот из својих поновљених паклова у висине, на позив својих мрачних непосредованих небеса која ће се једнога дана прелити у светлост, рањена свитањем. Свитањем које ће и само бити утроба, небеска утроба.

Марија Самбрано, Визија и искуство, изабрала и превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2011. 

Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић