НИКОЛАЈ В. ГОГОЉ, Како саветовати друге

(Писмо Ш-ву)[1]

Учећи друге, учиш и себе.[2] У толиким мојим страдањима и тешкоћама, којима су придошле још и тешке душевне патње, био сам принуђен да водим тако интензивну преписку, какву никада до тада нисам водио. Као за инат, готово сви људи са којима сам близак имали су у то време унутрарње потресе и преживљавања. И сви су се, по неком инстинкту, обраћали мени за савет и помоћ. Ту сам упознао блиско сродство људских душа међу собом. Само треба сам добро да пострадаш, и сви страдалници ће ти постати блиски, и скоро да ћеш знати шта им треба рећи. И не само то; сам ум се избистри: постану ти позната до тада скривена стања и попришта борбе људске, и  буде ти јасно шта је коме од њих потребно. У последње време дешавало ми се чак да добијам писма од људи мени скоро потпуно непознатих, и да на њих одговарам онако како то раније нисам умео. А ја, уосталом, нимало нисам умнији од других људи. Познајем људе који су неколико пута умнији и образованији од мене, који су у стању да дају савете неупоредиво корисније од мојих; али они то не раде, чак ни не знају како то да чине. Велики је Бог који нас уразумљује! А чиме нас уразумљује? Па истим оним болом од којега ми бежимо и хоћемо да му умакнемо. Страдањем и болом одређено нам је да задобијемо зрна мудрости коју не можемо наћи у књигама. Ко је, међутим, већ задобио и једно од тих зрна, тај већ нема права да га крије од других. То зрно није твоје, него Божије власништво. Бог га је начинио у теби; сви дарови Божији дају нам се да бисмо ми помоћу њих служили браћи нашој: Бог је заповедио да сваког тренутка учимо један другог. И тако, не заустављај се, подучавај и пружај савете! Али ако хоћеш да ти то истовремено донесе неку корист, чини онако како ја мислим да треба, и како сам надаље одредио себи да чиним увек: сваки савет и поука, ма какве да некоме дам, макар и човеку на најнижем ступњу образовања, са којим ничега заједничког не можеш да имаш, примени у исто време и на себе, и исто то што си му посаветовао, посаветуј и себи самом; исти онај прекор који си упутио другоме, упути и себи самом. Веруј, све се враћа теби, и ја чак ни не знам постоји ли неки прекор којим не би требало себе да прекориш ако само пажљиво погледаш на себе. Сеци двосеклим мачем! Ако ти се деси да се расрдиш било на кога, расрди се истовремено и на себе самог, макар и зато што ти се десило да се расрдиш на другога. Чини то непрестано! Ни у ком случају не скидај поглед са себе сама. Увек имај за предмет себе, пре свих других. У том случају буди егоиста! Егоизам такође није лоша особина; људима је било дозвољено да му придају такво скверно тумачење, а у темељима егоизма лежала је сушта истина. Позабави се најпре собом, а онда другима, буди најпре сам душом чист, а онда се већ старај да други буду чистији.

1846.

Николај В. Гогољ, Преписка са пријатељима, превели: др Ксенија Кончаревић и Дејан Лучић, Пролог, Београд, 2004, стр. 114-116.

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com 

---

[1] Писмо је навероватније упућено Шевирјову.

[2] Упор. Посланицу Св. Апостола Павла Римљанима, 2.21

НИКОЛАЈ В. ГОГОЉ, Постоји страшна, необорива препрека - надменост

Не, не слaви данашњи човек светли празник (Васкрсење) онако како би требало. Постоји страшна, постоји необорива препрека, а име јој је надменост. За њу су знали и ранији векови; то је била више дечија надменост, надменост због своје физичке снаге, надменост због иметка, због порекла и сталежа, али она није достизала онај застрашујући духовни раст, у коме се сада показала. Она се сада појавила у два вида. Први је, надменост због властите честитости.

Обрадовано тиме што је у много чему постало боље од својих предака, човечанство овога века се заљубило у своју честитост и лепоту. Нико се не стиди да се јавно хвали својим духовном лепотом и да се сматра бољим од других. Треба само пажљивије погледати с каквом витешком племенитшћу иступа сад свако од нас и како немилосрдно и оштро суди о другоме. Треба само ослушнути оне изговоре којима се човек оправдава зато што, чак ни у дан светлог Васкрсења, није загрлио свога брата. Без имало стида, чак и не трепнувиши срцем он каже: „Не могу да загрлим тог човека: он ми је одвратан, он је подао у души, он је себе окаљао најнечистијим делом; нећу га пустити чак ни у предворје; не желим чак ни да дишем ваздух који он удише; поћи ћу заобилазним путем, да га обиђем и не сретнем. Не могу да живим са подлим и ниским људима — зар да таквог човека као брата загрлим?“ Авај! Заборавио је јадни човек XIX века да у том дану нема ни подлих ни ниских људи, већ да су сви људи између себе браћа из исте породице и да се сваки човек зове управо братом. Све је он намах и у моменту заборави: заборавио је да су га можда управо зато окружили ниски и подли људи, да би, гледајући у њих, и себе погледао и у себи самоме потражио управо оно од чега се код других људи уплашио. Заборавио је да је можда и сам, а да то чак није ни приметио, на сваком кораку учинио исто подло дело само у другом облику — које није извргнуто јавној срамоти, али се ипак може означити пословицом: Иста палачинка, само на туђем тањиру. Све је он заобравио. Заборавио је да се можда управо зато намножило толико подлих и мизерних људи, јер је он сурово и нељудски одгурнуо најбоље и најдивније, и тиме их приморао да се још више разгневе. Као да је лако отрпети потцењивање! Бог зна, можда неко није ни био рођен као непоштен човек, можда је његова јадна душа не могавши да се бори противу греха молила за помоћ и била спремна да изљуби руке и ноге ономе ко би је, подстакнут душевном самилости, задржао на ивици понора. Можда би само кап љубави била довољна да га врати на прави пут. Као да је путем љубави тешко допрети до његовог срца. Као да му је толико огрубело срце, да никаква осећања нису у њему могла да се покрену онда када је и разбојник захвалан за љубав, када и звер памти руку која је милује! Али човек  XIX века је заборавио на све и гура од себе брата као што богаташ тера краставог просјака са свог велелепног прага. Њега се не тичу само патње; само да он не види гној просјакових рана. Он чак не жели ни да чује просјакову исповест, бојећи се да му њих не запахне смрдљиви дах несрећникових уста, поносан на мирис своје чистоте. Зар да такав човек слави празник небеске љубави?

Постоји друга врста надмености, још јача од прве, а то је надменост ума. Никада до сада она није достигла такву снагу као у XIX веку. Она се осећа у страху сваког човека да га не сматрају за глупака. Све ће поднети човек овога века: поднеће и име лопова, подлаца, назови га како год хоћеш и то ће истрпети – само неће поднети ако га назову глупаком. Дозволиће да се свему подсмехну само неће дозволити да се подсмехну његовом уму. Његов ум је за њега светиња. Због најмањег подсмеха његовом уму у стању ја истог тренутка удаљи свог брата на пристојну раздаљину и да му, не трепнувши, просвира метак у чело. Ничему и ни у шта он не верује; само верује у свој ум. Оно што његов ум не види за њега не постоји. Заборавио је чак да се ум развија када се усавршавају моралне снаге у човеку, а да стагнира па чак и назадује, када се оне не развијају. Заборавио је да ниједан човек не поседује све видове ума, да други човек може да види управо ону страну ствари коју он није у стању и да, самим тим, може да зна оно што он не може. Он у то не верује, а оно што сам не види за њега је лаж. Ни сенка хришћанске смерности неће га окрзнути, због надмености његовог ума. Он ће у све сумњати: у срце човека кога је познавао неколико година, у истину, у Бога, али неће посумњати у свој ум. Свађе и препирке нису се заподенуле због неких битних ствари, већ због личне мржње – не нису се заподенуле чулне страсти, већ страсти ума; почели су да се лично сукобљавају због различитог мишљења, због неслагања у замишљеном свету. Већ су се створиле целе партије које мрзе једна другу, и које то чине иако нису имале никакве личне контакте. Запањујуће је да у исто време док људи почињу да мисле да су образовањем унеколико искоренили пакост у свету, она у свет долази с друге стране – путем ума; на крилима новинских листова, као скакавци који све уништавају, она са свих страна напада на људске душе. Више се ни сам ум не чује. Већ и паметни људи почињу да лажу противно личном убеђењу, само да не би пропустили противничкој партији и зато што им понос не дозвољава да признају грешку, па се уместо ума свуда укоренила чиста пакост.

Зар да човек таквог века уме да заволи и осети хришћанску љубав према човеку? Зар он да буде испуњен том светлом простодушношћу и анђеоским детињством, које све људе обједињује у једну породицу? Зар да он осети миомирис нашег небеског братства? Зар да он слави тај дан? Нестао је чак и онај спољни добродушни израз ранијих искрених векова у којима је изгледало да је човек ближи човеку. Затро га је надмени ум XIX века.

1847.

Николај В. Гогољ, ИЗАБРАНА ДЕЛА (Одабрана места из преписке с пријатељима, стр. 665-667), Издавачка књижарница Зорана Стојановића, С. Карловци-Н. Сад, 2012.

Превела: Милана Радић Дугоњић

Преузето с блога Александра Мирковића: 
https://srodstvopoizboru.wordpress.com

НИКОЛАЈ В. ГОГОЉ, Ум није наш највећи дар

 Пријатељу мој! Рачунај да си свакако ђак односно ученик. Не мисли да си одвише стар за учење, да су ти снаге достигле пуну зрелост и развијеност, да су ти карактер и душа већ уобличили и да не могу да буду бољи. За хришћанина нема краја учењу: он је вечити ученик, све до самог гроба. Устаљеним природним током развоја човек достиже пуну интелектуалну развијеност до тридесете године. Од тридесет до четрдесете напредује како-тако а после тог периода у њему се ништа не покреће и све што ради не само што није боље, него је чак слабије и неизраженије од претходног. Али за хришћанина то не важи; тамо где је за друге граница савршенства, за њега оно ту тек почиње. Најспособнији и најталентованији људи, преваливши четрдесету, почињу да заглупљују, посустају и малаксавају. Погледај све филозофе и највеће светске геније: њихово најбоље време трајало је само док су били у пуној снази; после тога бивали су све сенилнији а у старости су чак подетињили. Сети се само Канта који је последњих година потпуно изгубио памћење и умро као дете. А погледај животе свих светаца: приметићеш да су они, упоредо с тим акко су старили и приближавали се смрти, јачали разумом и духовном снагом. Чак и они међу њима, које природа није обдарила никаквим блиставим талентом и који су читавог живота сматран за обичне, па чак и неинтелигентне, задивљавали су после умношћу својих беседа. Откуда то? Отуда што је у њима увек било оне покретачке снаге, коју обично има сваки човек само у годинама младости, када пред собом види подвиге за које га чекају свеопште похвале, када му се привиђају ружичасти хоризонти, тако примамљиви за младиће. Ишчезне ли пред њим хоризонт и подвизи, ишчезава и његова покретачка снага. А пред хришћанином вечно блистају хоризонти и он види вечне подвиге. Он жуди за животном битком као младић; он има против чега да се бори где да делује, јер му се поглед на себе сама стално просветљава и открива му у њему самоме нове недостатке против који треба поћи у нове битке. Због тога све његове снаге не само што не могу да малаксају и онемоћају, већ, напротив, стално јачају: жеља да буде бољи и заслужи похвале на небесима подстаћи ће га тако како то не може ни највећег славољупца најнезаситија славољубивост. Ето због чега хришћанин иде напред онда када други  заостају, и због чега је, што даље иде, све паметнији.

Ум није наш највећи дар. Његова функција је управо редарска: он може да доведе у ред и да распореди на своје место све оно што већ поседујемо. Ум сам не покреће напред све док се у нама не покрену друге способности од којих он постаје трезвенији. Апстрактнимм читањем, размишљањем и непрекидним слушањем научних студија приморашећ га само да незнатно крене напред; понекад га то чак и спутава, ометајући његов самосталан развој. Ум је, међутим, у неупоредиво већој зависности од душевних стања: чим букне страст, он одмах поступа слепо и глупо; ако је пак душа смирена и у њој не кипти никаква страст, он се и сам разбистрава и поступа разборито. Разум је неупоредиво већи дар, али се он стиче управо победама над страстима. Њега су поседовали само они који нису запоставили своје духовно васпитање.Али ни разум не даје човеку потпуну могућност да иде напред. Постоји још већа способност: њено име је мудрост и њу нам може дати само Христос. Она се никоме од нас не даје рођењем, нико је од нас не наслеђује, већ је дело највеће небеске мислост. Онај ко већ поседује и ум и разум може је стећи само ако се моли, ако даноноћно моли Бога за њу, уздигавиш душу своју до највеће доброте и очистивши из себе све до беспрекорне чистоте, како би могао да прими ту небеску гошћу, јер се она плаши огњишта у коме душевно домаћинство није у реду и у коме нема потпуне хармоније. Али ако она уђе у дом, тада за човека почиње небески живот и он поима ту дивну драж да буде ученик. Онда он од свега учи; цео свет му је учитељ, чак и најбезначајни човек. Из најједноставнијег савета он ће извући сву његову мудрост; најнеразумнија ствар окренуће према њему своју мудру страну и сва ће се васељена пред њим зауставити као отворена књига за учење: више од свих црпеће он из ње благо, јер ће боље од свих знати да је ученик. Али ако му се ма и за тренутак учини да је његово учење завршено, да више није ученик и увреди га нечије учење и поучављње, мудрост ће му одмах бити одузета и остаће у мраку као цар Соломон у својим последњим данима.

1846.

Николај В. Гогољ, ИЗАБРАНА ДЕЛА (Одабрана места из преписке с пријатељима, стр. 631-632), Издавачка књижарница Зорана Стојановића, С. Карловци-Н. Сад, 2012.

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

НИКОЛАЈ В. ГОГОЉ, Уметност је помирење са животом

 

 Писмо В. А. Жуковском, Напуљ, 1948

 Хтео бих проговрити о томе, о чему само са тобом могу говорити: о нашој милој уметности, за коју живим и због које сада учим, попут школарца. Пошто ми предстоји путовање у Јерусалим, желим да ти се исповедим; коме ћу ако нећу теби? Јер је књижевност заузела скоро цео мој живот, и ту се налазе моји главни греси.

…

Није мој посао да одлучујем у којој мери сам песник; знам само то, да сам пре него што сам схватио значај и циљ уметности, ја сам већ осећао проницљивошћу читаве своје душе, да она мора бити света. И скоро да је од времена нашег првог сусрета, она већ постала главно и прво у мом животу, а све остало другостепено. Чинило ми се да већ више не треба да се везујем никаквим другим везама на земљи, ни породичним животом, ни животом грађанина службеника, и да је књижевно поприште такође служба.

…

Већ одавно ме заносила мисао о великом делу у коме би се приказало све што постоји у руском човеку, и добро и лоше, где би се пред нама изразитије открила својства наше руске природе. Ја сам видео и схватио појединачно многе делове, но целовит план никако није могао да се преда мном разјасни и формира у таквој снази, да бих га ја могао прихватити и почети са писањем. … Са великим напорима некако сам успео да објавим први део „Мртвих душа“, да би затим увидео на њој, колико сам још био далеко од онога чему са тежио. После тога поново ме обузело безблагодатно стање. Изгризло се перо, раздражили се нерви и силе – и ништа није испадалао. Ја сам мислио да се способност писања просто удаљила од мене. И одједном су болести тешка душевна стања одвукли мој разум од свега, чак и од саме помисли о уметности, и обратили ме опет томе ка чему сам имао склоност и раније, пре него што сам и постао писац: ка унутрашњем посматрању човека и душе човечије. О, колико се дубље пред тобом открива то познање, када се започиње од своје сопствене душе! На том путу се и нехотице сретнеш ближе са Оним, Који је Једини од свих који до сада беху на земљи, показао у Себи пуно познање људске душе; чак ако би свет и одбацио Његову божанственост, то већ ову последњу особину никако није у стању оповргнути, осим у случају да је не само слеп, него просто глуп. Тим оштрим заокретом који није дошао од моје воље, него сам био наведен да провирим дубље у душу уопште и сазнам да постоје њени виши степени и појаве. Од тада је почела да се буди стваралачка способност; живи ликови почињу јасно да израњају из магле; стичем осећај да ће рад кренути, да ће чак и језик бити правилан, а слог да ће ојачати.

…

Издавање књиге „Преписка с пријатељима“ са којом (од радости што се перо расписало) сам тако пожурио, не размисливши да пре него што донесе било какву корист, може да збуни многе, било је корисно мени самоме. На тој књизи ја сам увидео где и у чему сам упао у претеривање, у које у епохи садашњег прелазног стања друштва упада скоро сваки човек који иде испред других. Без обзира на пристрасне осуде те књиге и њихову несагласност, у резултату се саслушао општи глас, који ми је указао место и границе која ја као писац не смем да прекорачим. У ствари, није мој посао да поучавам проповедима. Уметност је и без тога већ поука. Мој је посао да говорим живим ликовим, а не расуђивањима. Ја треба да ставим живот лицем какав он јесте, а не да расуђујем о животу. То је очигледна истина. Но питање је да ли сам ја могао без те велике заобилазнице постати достојан уметнички стваралац? Да ли бих ја могао изложити живот у таквој његовој дубини, да би он пружио поуку? Како приказати људе ако пре не сазнаш шта је то људска душа? Писац, само ако је он обдарен стваралачком силом да ствара сопствене ликове, треба пре свега да се васпита као човек и грађанин своје земље, а тек потом да се ухвати за перо! Иначе, неће све бити потаман. Каква је корист поразити срамотног и порочног излажући га свима на поглед, ако није јасан у теби самом идеал предивног човека, њему супротног? Како излагати недостатке и недостојност људску, ако ниси самом себи поставио питање: у чему је људска врлина? И ако ниси себи дао на то било какав задовољавајући одговор. Како исмејавати изузетке, ако још добро ниси схватио та правила из којих јавно извлачиш изузетке? То ће значити рушење старе куће, пре него што се стекне могућност да се на њеном месту изгради нова. Но, уметност није у рушењу. У уметности се крије семе стварања, а не рушења. То се увек осећало, чак и у она времена кад је све било неуко. Уз звуке Орфејеве лире градили су се градови. Без обзира на још увек непрочишћене све појмове друштва о уметности, сви ипак говоре: „Уметност је измирење са животом.“ То је истина. Истински стваралачка уметност има у себи нешто умирујуће и помирљиво. За време читања је задовољна: ништа не тражи, ништа не жели, не покреће у срцу порив негодовања према брату, него у себи шири јелеј свепраштајуће љубави према њему. И уопште не стреми ка проницању туђег рада, него на созерцању самог себе. Ако песникова творевина нема у себи то својство, онда је она само један благородни, ватрени занос, плод привременог стања аутора. Оно ће остати као феномен који завређује пажњу, но не можеш га назвати уметничким делом. Тако и треба! Уметност је помирење са животом!

Уметност је уношење хармоничности и поретка у душу, а не конфузије и нереда. Уметност нам мора приказивати на тај начин људе наше земље, да би свако од нас осетио да су то живи  људи, створени и преузети из тог истог тела из кога смо и ми. Уметност мора да нам изложи све наше храбре и племените особине народне (не искључујући чак ни оне, које нису од свих примећене и оцењене тако тачно због недостатка простора за слободан развој), како би их свако осетио у себи самом и загрејао се јако жељом да равзије и однегује у самом себи то, што је тамо занемарено и заборављено. Уметност треба да изложи све наше лоше народне особине и својства, тако да њихове трагове свако од нас нађе пре свега у себи самом и помисли како што пре са самог себе збацити све што помрачује племенитост наше природе. Тек тада и на тај начин делујући, уметност испуњава своје назначење и уноси поредак и хармонију у друштво!

ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ, приредио и превео РАНКО ГОЈКОВИЋ, Бернар, С. Бановци-Београд, 2017 (одломак, стр. 132-137)

Преузето са блога Александра Мирковића:

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

НИКОЛАЈ В. ГОГОЉ, О благодарности

 Ко је добио много способности и снага, тај треба много, много да благодари Богу, читав живот тога човека треба да се претвори у једну благодарну Химну, а осећања да се излију у једну предивну песму непрекидне захваланости. Непрекидно благодарење предивно узвисује душу. Оно у њу уноси мир, гипкост и тишину, а срце се неприметно раствара у свепраштајућој, свеобухватној љубави чак и према својим непријатељима.

Ко је добио много способности и много снага, тај мора много и да се стара о привођењу свега што има у себи у стање хармоније. Боље му је не показивати своје предности све док све у њему не дође у пуну међусобну сагласност и док свака сила не стане на своје законито место. У супротном, он ће открити само неравнине свога карактера. Он сам ће постати познат по дрској самоуверености, привући ће на себе мржњу уместо љубави и са своје стране ће се такође озлоједити на људе.

Да ли је срећан онај који има небеско својство да се свиђа свима урођеном предивном јасноћом душе, урођеном дечијом незлобивошћу и том очаравајућом прелешћу урођеног угодног обраћања са свима, које тако блиско привлачи ка себи срца свих, тако да се сваком чини као да је он свима најближи род.

Но, неколкко пута је срећнији онај ко је, победивши у себи све незадрживе тежње, стекао ту љупку дечију једноставност и неизрециву очараност анђелског обраћања са људима, које није имала у почетку пред свима узвишена природа. Неупоредиво више добра и среће он може донети у свету него онај ко је то добио од рођења и његов утицај на људе је неупоредиво моћнији и шири.

О Боже! Како је тешко борити се са собом, са непокорним, незадрживим нашим тежњама, како је слаба наша воља док није стекла чврстину! Овде се можемо сетити да наш живот треба да буде непрекидна песма непрекидног благодарења Богу. Благодарити, благодарити, губити се у благодарности – то је нужно направити својом храном, пићем, постојањем, животом. Непрекидно благодарење високо узвисује душу, а срце раствара у свепраштајућој љубави према свима. Оно нам даје вишу силу над нашим силама и  производи то што нам постаје лака битка и победа над страстима и постаје могућно стицање анђеоске љубави према људима.

ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ, приредио и превео РАНКО ГОЈКОВИЋ, Бернар, С. Бановци-Београд, 2017 (стр. 153)

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com