ВЕСНА КАПОР, Трнови је венац, оче

 У свим аутобусима. На свим цестама. Испод небеса, Оче. Наше је време.

Сунце греје у пролетњем расипању, светлост не престаје да трепери, бела, тужна, вечна. Сви су часови, небески. И догађа се то, унутра, у нама. Светли и не престаје. Гужва се, и боли. На овој цести, земној, остало је много недодирнутих радости, Оче. Нека се догоди y причи, каже мој муж, све што није стигло да се деси.

Kyпујем ти одело и ципеле. У једној скромној београдској радњи. Нежно осиона.

Велиш, ово ми је за укоп. После, одлазиш на свадбу и свираш усну хармонику, уплићеш ногама тројанац, коло, као да је цео свет у тој малој дрвеној кутији.

И сад, кажу, падала је киша, не сећам се, y том вуненом петролеј кроју, путујеш. И одмараш се. Свако одело је укопно.  

И сваки час. Трнови је венац.

Оче.

Весна Капор, „Венац за оца“ (одломак), Венац за оца (приче), СКЗ, Београд, 2018.

ИВАН С. ТУРГЕЊЕВ, Живе мошти

  

Слика: Милена Павловић Барили 

...Она затвори очи. Ја метнух руку на њене сићушне, хладне прстиће... Она погледа у ме и њени тамни капци, оивичени златастим трепавицама као у старинских статуа, опет се заклопише. После једног тренутка они заблисташе у полутами... Суза их је овлажила.

Као и пре, нисам се мицао.

– Ала сам ја нека! – проговори наједаред Лукерја с неочекиваном снагом, и отворивши широко очи, покуша да смакне с њих сузу. Зар то није срамота? Шта ми је? Одавно ми се то није дешавало... од самог оног дана кад је Пољаков Васја био код мене прошлог пролећа. Док је он са мном седео и разговарао ништа; а чим је отишао – исплакала сам се онако сама! И откуд ми сузе ! Али наше женске сузе се не купују. Господине – додаде Лукерја – имате ваљда марамицу... Немојте се гадити, обришите ми сузе.

Пожурих се да јој учиним по вољи – и оставих јој марамицу. Она је испрва одбијала... шта ће мени, вели, такав поклон? Марамица је била врло проста, али чиста и бела. Затим је узе својим слабим прстима и више их већ није расклапала. Привикнувши се на мрак, у коме смо се обоје налазили, ја сам могао јасно разазнавати њене црте, могао сам чак опазити фину румен која је избијала кроз њено бронзано лице, могао сам пронаћи на том лицу, тако ми се бар чинило, трагове њене некадашње лепоте.

– Ви ме, ето, господине, питасте – проговори опет Лукерја – спавам ли? Спавам, истина, ретко, али сваки пут сањам снове – лепе снове! Никад се не видим болесном: тако сам y снy yвек здрава и млада... Једно је само зло: кад се пробудим – хоћу добро да се протегнем, кад тамо, a ja сва као закована. Какав сам једном чудан сан снила! Хоћете ли да вам га испричам? Е па, слушајте.  – Видим, као, стојим ја у пољу, а унаоколо раж, тако висока, зрела, као златна!„. И, као, са мном неко риђе псетанце, зло као рис – све хоће да ме уједе. И, као, ја имам у рукама срп, и то не прост срп, већ прави правцати месец, баш онакав као кад личи на срп. И као тим истим месецом треба да пожњем сву ту раж до краја. Само ми жега много додијала, и месец ме заслепљује, и обузима ме леност; а унаоколо различак расте, па тако крупан! И сви се окренули мени главицама. И мислим се: набраћу тих различака; Васја је обећао доћи – па ћу прво исплести себи венац; имаћу кад и да жањем. Почнем да берем различке, а они ми се све измичу између прстију, не можеш их задржати! И не могу да исплетем себи венац. А, међутим, чујем неко већ иде к мени, тако близу, и зове: Лушо! Лушо!... Еј, мислим, куку мени – не стигох! Свеједно, метнућу себи на главу овај месец уместо различка. Мећем ја месец, баш као кокошник,[1] и тако одмах сва засијам, цело поље унаоколо обасјам. Кад гле – по самим врховима класова брзо иде к мени али не Васја – већ сам Христос! И како сам познала да је то Христос не умем казати, тако га не сликају – тек он је! Голобрад, висок, млад, сав у белом, само му појас златан пa ми пружа руку. "He бој се, вели, кићена невесто моја, пођи за мном; ти ћеш код мене у Царству небеском коло водити и песме рајске певати." А ја припадох његовој руци! Моје ти псетанце мене за ноге... али се ми ту винусмо! Он напред... Крила му се по целом небу раширила, дугачка, као у галеба а ја за њим! И псетанце мораде да ме се окане. Тек тада сам разумела да је то псетанце моја болест и да у Царству небеском њој већ неће бити места.

A једаред, опет, уснила сам – поче она опет – а можда је то било и привиђење – не знам право. Причинило ми се, као лежим ја у овој истој кошари, па ми долазе моји покојни родитељи – таја и наја – и дубоко ми се клањају, а ништа не говоре. И питам их ја: зашто се ви, тајо и најо, мени клањате? Зато, веле, јер пошто се ти на овом свету много мучиш, ниси само своју душу олакшала, већ си и с нас велики терет скинула. И за нас је на оном свету постало много удобније. Са свој им гресима ти си већ свршила; сад наше грехе побеђујеш. И рекавши то родитељи ми се опет поклонише – и изгубише се из вида; само су се зидови видели. Много сам се после домишљала шта је то са мном било. Чак сам и попу на исповести испричала. Само он мисли да то није привиђење, јер се привиђења дешавају само духовнику.

A ево шта сам још сањала – настави Лукерја. – Видим, као, седим ја тако на друму под ракитом, држим издељан штапић, упртача торба ми на леђима и глава марамом повезана – права правцата хаџиница! И, као, имам да идем некуд, далеко – далеко, на хаџилук. И пролазе поред мене све хаџије; иду тихо, као без воље, све на једну страну; лица у свих тужна и један на другог много личе. И видим: између њих се мува и провлачи једна жена, за читаву главу виша од других, и одело на њој особито, као да није наше, није руско. И лице јој такође особито, испосничко, строго. И као сви је се клоне; а она наједаред хоп-цуп па право к мени. Стаде па гледа; а очијој, као у сокола, жуте, крупне и светле пресветле. И питам је ја: "Ко си ти?" А она ми вели: "Ја сам твоја смрт". И уместо да се уплашим, а мени напротив би мило и богзна како, па се крстим! И каже ми та жена, моја смрт: "Жао ми те је, Лукерја, али те не могу узети са собом. Збогом !" Господе, како ми тада би тешко на срцу! "Узми ме", велим ја, "мајчице, рођена, узми!" И смрт се моја окрете к мени, стаде ме укоравати... Разумем ја да ми означује мој сат, али некако неразумљиво, неразговетно... После, вели, Петровског поста... У то се и пробудих... Тако ја чудновате снове сањам!

Лукерја подиже очи увис... замисли се... Heгo, ево шта не ваља: дешава се, цела недеља прође, а ја ниједанпут не заспим. Прошле године пролазила нека госпођа, вилела ме па ми дала стакленце и леком против несанице; рекла да узимам по десет капљица. Много ми је помогло, и ја сам спавала; али сам већ одавно испила то стакленце... Да ли знате какав је то био лек и како бих га набавила? Та госпођа, очевидно, дала је Лукерји опијума. Обећах јој послати такво стакленце и опет не могох се уздржати, а да се гласно не зачудим њеној издржљивости. – Ex, господине! – примети она. Шта ви то говорите? Каква издржљивост? Издржљивост Симеона Столпника је заиста била велика: тридесет година је престајао на стубу! А други угодник се дао закопати у земљу до самих груди, и мрави су му лице јели... А ево шта ми је још причао један црквени појац: била нека земља, и тy земљу освојили Агарјани, и све су житеље мучили и убијали; и, ма колико да су се довијали, никако се они нису могли ослободити. И појави се међу тим житељима нека света девица; узме она велики мач, метне на себе оклоп од два пуда, пође на Агарјане и све их протера преко мора. А тек кад их је протерала, вели им: Сад ме ви спалите, јер је такав био мој завет – да умрем огњеном смрћу за свој народ. И Агарјани је узеше и спалише, а народ се отада заувек ослободи! То је ето подвиг! А шта сам ја!

Зачудих се ја ту сам у себи докле је, и у каквом облику, допрла легенда о Јованки Орлеанки и, поћутавши мало, упитах Лукерју: колико јој је година?

– Двадесет осам... или девет... Тридесет неће бити. А нашто да их и бројим, те године! А ево шта ћу вам још рећи...  

Лукерја се наједанпут некако потмуло накашља, јекну...

–        Tи много говориш приметих јој ја – то ти може шкодити.

– Заиста прошапта она једва чујно – нашем разговору је крај; што би, би! Сад, кад ви одете, наћутаћу се до миле воље. Бар ми је души лакнуло...

Стадох се опраштати од ње, понових јој своје обећање да ћу јој послати лек, замолих је да још једаред добро промисли и каже ми да ли јој је шта потребно.

Ништа ми није потребно; свим сам задовољна, хвала Богу изговори она с највећим напрезањем, али од срца. – Нека Бог да свима здравље! Него кад бисте ви, господине, саветовали вашој мами – овдашњи су сељаци сиромашни да им бар мало смањи оброк! Немају довољно земље за све што им треба. Они би се за вас Богу молили. .. А мени ништа не треба – свим сам задовољна.

Дадох Лукерји реч да ћу јој испунити молбу, и пођох већ према вратима... кад ме она опет позва.

– Сећате ли се, господине рече она, и нешто чудно заигра у њеним очима и на уснама – какву сам косу имала? Сећате ли се – до самих колена! Дуго се нисам могла одлучити... Таква коса! Али куд бих је могла чешљати? У оваквом стању! Па сам је зато одсекла... Да... Но, опростите, господине! Више не могу...

Тог истог дана, пре него што сам пошао у лов, разговарао сам о Лукерји са салашким пандуром. Од њега сам дознао да су њу y селу звали "Живе мошти", да, уосталом, она ником не досађује; нико је није чуо да гунђа нити да се жали. "Она ништа не тражи, а напротив – за све је захвална; мирна премирна, мора се признати. Бог ју је убио", тако је закључио пандур, "мора бити због греха; али ми се y то не мешамо. Нека је! " После неколико недеља сазнадох да је Лукерја преминула. Смрт је ипак дошла по њу... Hе баш "после Петрова поста". Причали су да је на сам дан смрти непрестано чула звона, иако се од Алексејевке до цркве рачуна више од пет врста, а био је радни дан. Уосталом, Лукерја је говорила да звоњење није долазило од цркве већ „озго“. По свој прилици, није смела казати: с неба.

И. С. Тургењев, „Живе мошти“ (одломак), Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 1036–1039.   

---

[1] Народни женски украс на глави у облику дијадеме.

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Свест о животу је изнад живота, познавање закона среће је – изнад среће („Сан смешног човека“)

М. Врубељ, Шест крилатих серафима (1904)

...Казао сам да сам заспао неприметно и чак као да сам и даље размишљао о истим питањима. Одједном ми се приснило да узимам револвер и, седећи, нишаним право у срце – y срце, а не у главу; а раније сам одлучио да обавезно пуцам у главу, и то у десну слепоочницу. Пошто сам уперио цев у груди, причекао сам секунду или две, и одј едном су се моја свећа, сто и зид преда мном покренули, зањихали. Брзо сам опалио.

У сну ви понекад падате са висине, или вас кољу, или туку, али никада не осећате бол, осим ако се доиста некако сами повредите у кревету, тада ћете осетити бол и готово увек се пробудите од бола. Тако је било и у мом сну: нисам осетио бол, али ми се учинило да се од пуцња све у мени срушило, све одједном угасило и око мене све постало страхотно црно. Као да сам ослепео и онемео, и лежим на нечем тврдом, испружен, наузнак, ништа не видим и не могу учинити ни најмањи покрет. Око мене се крећу и вичу, грми басом капетан, вришти газдарица одједном опет прекид: мене већ носе у затвореном мртвачком сандуку. И ја осећам како се њише сандук и размишљам о томе, и одједном ме, први пут, фрапира мисао да сам, ето, умро, коначно умро, знам то и не сумњам, не видим и не крећем се, али осећам и размишљам. Међутим, брзо се мирим са тим и, по обичају, као у сну, примам стварност без поговора.

Исто, мене закопавају у земљу. Сви одлазе и ја остајем сам, апсолутно сам. Не мичем се. Када сам раније, на јави, замишљао како ће ме сахранити y гроб, увек сам са гробом повезивао само осећај влаге и хладноће. Тако сам и сада осетио да ми је веома хладно, нарочито врховима прстију на ногама, али ништа више нисам осетио. Лежао сам, и чудно ништа нисам очекивао, сматрајући да мртвац нема шта да чека. Али било је влажно. Не знам колико је времена прошло – сат, неколико дана, или много дана. И одједном на моје лево затворено око канула je кап воде која је процурила кроз кров сандука; за њом, минут касније – друга, затим кроз минут – трећа, тако даље, и тако даље, стално после једног минута. Дубоки гнев је одједном плануо y мом срцу, и ја сам одједном осетио у њему физички бол. "To je моја рана" – помислио сам – "то је пуцањ, тамо је куршум..." А кап је капала сваког минута и право на моје склопљено око. И ја сам одједном повикао, не гласом, јер сам био мртав и нем, већ свим својим бићем, господару свега што се дешавало са мном:

– Ма ко да си, али ако постојиш и ако постоји нешто разумније од овога што се сада дешава, онда му дозволи да буде и овде. Ако ми се светиш за моје неразумно самоубиство ругобом и бесмислом даљег битисања, онда знај да се никакво мучење, које би ме задесило, не може мерити са презиром који ћу немо осећати у току милиона година мучеништва!

Завапио сам и ућутао. Готово цели минут трајало је дубоко ћутање, чак је још једна кап канула, али ја сам знао, безгранично сам и непоколебљиво веровао и знао да ће се одмах обавезно све променити. И гле, изненада се створио мој гроб. Истина, не знам да ли је био отворен и раскопан, али мене је зграбило неко тајанствено, незнано биће и ми смо се одједном нашли у васиони. Одједном сам прегледао: била је дубока ноћ, и још никад, никад није било такве таме! Летели смо у простору већ далеко од Земље. Нисам ништа питао оног који ме је носио чекао сам и био поносан. Уверавао сам себе да се не плашим, и обамирао од усхићења при помисли да се не бојим. Не сећам се колико смо времена летели и не могу ни да замислим: све се одвијало тако, као увек у сну, када прескачеш простор и време, законе постојања и разума, и заустављаш се само на тачкама за којима срце чезне и снева. Сећам се да сам одједном угледао у тами једну малену звезду. "Је ли то Сиријус?" нисам издржао и упитао сам неочекивано, јер нисам хтео ни о чему да питам. "Не, то је она иста звезда коју си видео међу облацима, када си се враћао кући", одговорило је биће које ме је носило. Знао сам да је имало људски лик.  

Чудна ствар, нисам волео то биће, чак сам осећао према њему дубоку одвратност. Очекивао сам апсолутно непостој ање и зато сам пуцао у срце. И ето, ја сам y рукама бића, које, наравно, није људско, али које постоји, живи: "А, значи, постоји и загробни живот!" помислио сам са чудном лакомисленошћу сна, али суштина мог срца била је са мном y свој својој дубини: "Ако треба поново постојати" помислио сам, и "живети опет по нечијој неприкосновеној вољи, онда нећу да ме победе и понизе!" – "Ти знаш да се бојим тебе, и зато ме презиреш", рекао сам изненада свом сапутнику; нисам се могао уздржати од понижавајућег питања, y коме је било признање, и осетио сам y свом срцу понижење, као убод игле. Он није одговорио на моје питање, али ја сам одједном осетио да ме не презиру и да ме не исмевају, да ме чак не сажаљевају, и да наш пут има непознат и тајанствен циљ, који се тиче само мене.  

Страх је растао у мом срцу. Али са мукама нешто је тихо прелазило од мог ћутљивог сапутника на мене, и као да је продирале y мене. Летели смо у мрачном и непознатом простору. Одавно већ нисам видео сазвежђа позната мојим очима. Знао сам да постоје у небеском пространству такве звезде чија светлост стиже на Земљу тек за хиљаде и милионе година. Можда смо прелетали та пространства. У страшној тузи која је мучила моје срце очекивао сам нешто. И одједном, потресло ме једно познато осећање и снажно ме мамило некуд: изненада сам угледао наше Сунце!

Знао сам да то не може бити наше сунце, које је родило нашу земљу, да смо бескрајно удаљени од нашег Сунца, али сам однекуд свим својим бићем осетио да је то апсолутно исто такво Сунце као и наше, његово понављање и двојник! Слатко осећање привлачности измамило је одушевљење у мојој души: завичајна сила света, оног у коме сам се родио, одјекнула је у мом срцу и васкрсла га, ја сам осетио живот, ранији живот, први пут после смрти и гроба.

Али ако је то Сунце, ако је то сасвим такво Сунце као што је наше повикао сам – Где је онда Земља? – Мој сапутник показа ми малену звезду, која је сијала у тами смарагдним сјајем. Летели смо право ка њој.

– Зap су могућа таква понављања у васиони, зар је такав закон природе?... И ако је то тамо Земља, је ли она исто онаква Земља као што је наша... сасвим онако несрећна и сиромашна, али драга и вечно вољена, која, као и наша, изазива исто онакву болну љубав и у најнезахвалнијој својој деци?... викао сам, потресен неодољивом и одушевљеном љубављу према завичајној, старој Земљи, коју сам напустио. Лик јадне девојчице коју сам увредио пролетео је преда мном.

– Све ћеш видети – одговорио је мој сапутник и нека туга се осетила у његовим речима.

Али ми смо се брзо ближили планети. Она је расла пред мојим очима, ја сам већ назирао океан, обрис Европе, и одједном је у мом срцу плануло осећање велике, свете љубоморе: "Како може постојати слично понављање и ради чега? Ја волим, ја могу волети само ону Земљу коју сам напустио, на којој су остали млазеви моје крви, када сам, незахвалник, пуцао у срце и угасио свој живот. Али никада; никада нисам престао да волим ту Земљу, и чак оне ноћи, растајући се са њом, можда сам је волео болније и снажније него икад раније. Има ли мука на овој новој Земљи? На нашој Земљи ми истински можемо волети једино са мукама и само у мукама! Ми другачије не умемо да волимо и не знамо за другачију љубав. Ја хоћу муке да бих волео. Ја хоћу, ја сам жељан, овог тренутка да љубим, да обливам сузама само ону Земљу коју сам напустио, и нећу, не прихватам живот ни на каквој другој!"...

Али сапутник ме је већ оставио.

Одједном, сасвим неприметно, стао сам на ту другу Земљу, у јаркој светлости сунчаног дана, дивног као рај. Стајао сам, мислим, на једном од оних острва која на нашој Земљи чине Грчки архипелаг, или негде на обали копна близу овог архипелага. O, све је било исто онако као код нас, само је све било озарено неким празником и великом, светом, најзад оствареном победом.. Нежно смарагдно море тихо је запљускивало обале и љубило их са љубављу, очевидном, видљивом и готово свесном. Високо, дивно дрвеће расло је у свој раскоши својих боја, а безбројни њихови листићи уверен сам – поздрављали су ме својим тихим, нежним шумором, и као да су изговарали неке речи љубави. Бујна трава се пресијавала јарким и мирисним бојама. Јата птица су летела у ваздуху и, не бојећи се мене, слетеле ми на рамена, на руке, и радосно ме миловале својим драгим, дрхтавим крилцима.

И најзад сам упознао људе ове срећне земље. Они су ми пришли, окружили ме и љубили. O, како су били дивни, деца сунца, деца свог сунца! Никада на нашој земљи нисам видео такву лепоту у човеку. Једино би се y нашој деци, у најмлађим годинама њихова узраста, могао наћи далеки и слаби одсјај ове лепоте. Очи ових срећних људи сијале су ведрим сјајем. Њихова лица била су озарена разумом и неким сазнањем пуним спокоја, али та лица била су весела. У гласовима и речима ових људи одјекивала је детиња радост.

О, ја сам одмах, од првог погледа њихових лица, схватио све, све! То је била земља неоскрнављена грехом, на њој су живели безгрешни људи, живели су у онаквом рају у каквом су живели, по предању целог света, наши прародитељи који су погрешили, само са том разликом што је овде цела земља била рај. Радосно се осмехујући, ови људи су се окупљали око мене и миловали ме. Одвели су ме к себи и свако је желео да ме умири. О, они ме ништа нису питали, али као да су већ све знали, тако ми се чинило, и желели су да што пре уклоне патњу са мог лица.

(...)

Било је већ јутро, то јест још није свануло, али било је око шест сати. Пробудио сам се у истој фотељи, свећа је потпуно догорела, код капетана су спавали, и у целом нашем стану била је ретка тишина. Пре свега, скочио сам изузетно зачуђен; никада се мени ништа слично није догађало, чак ни такве ситнице: још никада, на пример, нисам заспао тако у фотељи. И одједном, док сам стајао и долазио к себи – угледао сам пред собом свој револвер, готов, напуњен – али ја сам га оног тренутка одгурнуо од себе! О, сада хоћу живота, живота! Подигао сам руке и обратио се вечној Истини; нисам се обратио, већ заплакао: одушевљење, неизмерно усхићење обузимало је цело моје биће. Да, живота и – проповеди! За проповед сам се одлучио тог тренутка и, наравно, за сав живот! Идем да проповедам, желим да проповедам – а шта? Истину, јер сам је видео, видео сам је својим очима, видео сву њену славу!

И ето, ја отада и проповедам! Поред тога – волим све, а оне што ме исмевају више него све остале. Зашто је то тако – не знам и не могу да објасним, али нека тако и буде. Они кажу да ја већ сада грешим, наиме, ако већ и сада тако грешим, шта ће тек бити даље? То је сушта истина: ја грешим и можда ће касније бити још горе. И наравно, погрешићу неколико пута док не нађем начин како да проповедам, то јест којим речима и каквим делима, зато што је то веома тешко извршити. Ја и сада видим све јасно као дан, али чујте: ко не греши?!

А ипак сви иду ка једном те истом циљу, бар сви теже једном те истом – од мудраца до последњег разбојника – само разним путевима. То је стара истина, али ево шта је у њој ново: ја не могу много погрешити! Зато што сам видео истину, видео сам и знам да људи могу бити дивни и срећни, не губећи способност да живе на земљи. Ја нећу и не могу веровати да је зло нормално човеково стање. А ето, они сви ову моју веру и исмевају. Али како да не верујем: ја сам видео истину – нисам је открио умом, већ видео, видео, и њен живи лик испунио је моју душу заувек.

Видео сам истину у тако потпуној целовитости и не могу веровати да ње не може бити у људи. Дакле, како ћу погрешити? Наравно, застранићу, чак и неколико пута, и можда ћу, чак, говорити туђим речима, али не дуго: живи лик оног што сам видео биће увек са мном, и увек ће ме исправити и упутити. О, ја сам крепак и свеж, и идем, идем, макар трајало – хиљаду година.

Ја сам хтео, знате, у почетку, чак, да сакријем да сам све њих искварио, али то је била грешка – ето, прва грешка! Али истина ми је дошапнула да лажем, сачувала ме и указала ми пут. Али како да остваримо рај – не знам, зато то не умем да објасним речима. После сна, изгубио сам речи. Бар главне, најпотребније речи. Али не мари: ја ћу поћи и непрестано ћу говорити, неуморно, зато што сам ипак својим очима видео, иако не умем да испричам шта сам видео. Али то исмевачи и не разумеју: „Сањао“, кажу, „бунило, халуцинација.“ Ех! Зар је то мудрост? А они се поносе! Сан! Шта је сан? А зар наш живот није сан? Рећи ћу и више: нека, нека се то никада не оствари, и нека не буде раја на земљи (јер ја то разумем!) – ја ћу ипак проповедати.

А међутим, то је тако једноставно: за један дан, за један сат би се све уредило! Главно је – воли друге као себе, ето шта је главно, и то је све, више ништа не треба: одмах ћеш наћи начин да се све организује и среди. Па ипак, ово је само – стара истина коју су билион пута понављали и читали, али се није укоренила на земљи!  „Свест о животу је изнад живота, познавање закона среће је – изнад среће“, ево са чиме се треба борити!

И борићу се. Ако само сви буду хтели, одмах ће се све средити. А ону девојчицу сам нашао... И поћи ћу да проповедам! Поћи ћу!  

Ф. М. Достојевски, „Сан смешног човека“, Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 437–445.