Марија Јефтимијевић Михајловић - „ДУБЉЕ ДНО ДУШИ НО СТРАДАЊУ“ (О метафизичкој и лирској димензији романа "Небо, тако дубоко: писма за Тару" Весне Капор)

 

У времену одсуства људскости, саосећања за патњу и бол другог човека, и литература све чешће бива лишена емпатије – њен свет јесте и даље усмерен на човека, али не и на тенденцију зближавања људи у несрећи, болу, усамљености. И књижевност постаје усамљена, као што је и човек све више сам, у обездуховљеном материјалитету и дехуманизованом свету. Отуда и појављивање једног књижевног дела, које за тему има пре свега – саосећање са патњом другог човека, са његовим најдубљим болом (а постоји ли већи бол од смрти детета?!), представља искорак из уобичајеног и очекиваног што данашња књижевна продукција нуди и, као такво, сведочанство о остацима људскости, односно љубави за другог човека – лепоте која ће „спасити свет“. Другим речима, то значи да такво дело претендује на човека, на људскост и душу, којој је у оваквом свету постало тесно и која је непожељна. Јунг је тврдио да је сва наука у функцији душе – додали бисмо: и литература, и да „свет виси – а нарочито данас – о танкој нити, а ова нит је људска душа“ (Јунг 2008: 51). Чини се да ова тврдња никада није оправданија него данас, када је храброст „показати душу“ и говорити о њој. С тим у вези, непосредно стоји и религиозна функција душе – немогуће је о њој говорити, а не доводити је у везу са Богом. Јер, она је еквивалент бићу Бога. Њена је природа сва од страдања и сва од светлости (вечности) којој стреми. А шта је са човеком, распетим између хтења тела и чежњи духа? Између тела и духа, опрхвана осећањима тела, а тежећи вечности духа, душа се „бескрајно (...) двоуми између релативног и асполутног“, због чега је „сирота“ (Sabato 2005: 73). Ту је корен „зенице трагизма“ човековог, јер је распет као дуга – „једним крајем зароњен је у материју а другим у надматерију“ (Поповић 2005: 152–157)[1]. То је дубоко осећао и песнички узвишено изразио и Момчило Настасијевић стихом: „Дубље дно души но страдању“ („Молитва“), којим би се – у најкраћем – могла описати и „дубина трагедије“ романа Небо, тако дубоко: писма за Тару. 

Овај несвакидашњи роман припада оној врсти литературе која се на известан начин опире тенденцијама савременог романа да се бави човеком спољашњим и његовим односом према свету, јер у средише свог лирско-рефлексивног света ставља душу, односно тежиште њене приповести је на човеку унутрашњем, чија је душа, због смрти јединог детета, расточена између непрестане потребе да се живим сећањем на тренутке радости одржи некаква илузија да физичка смрт није и коначна и, са друге стране, питања о смислу човековог краткотрајног боравка на земљи. Чини се да из та два усмерења проистичу и два главна својства или две димензије овог поетског романа – лирска и метафизичка. Једна од тих димензија роману обезбеђују сиже, фабулу и неку врсту рецепцијске провокативности, док друга нуди атмосферу, метафизичку слутњу, сугестивност и етеризам Црњанског, који је Весни Капор као приповедачу веома близак. 

С друге стране, роман Небо, тако дубоко чини модерним једна друга димензија, а то је, условно речено, преплитање нараторских перспектива и гласова (иако је доминантан мајчин глас), због чега се може посматрати и као полифонијски роман модерног проседеа, у коме су истог интензитета и лирски тонови и медитативни набоји. Али је такође важна и улога приповедача или наратора који, иако од почетка активни актер у причи, на крају постаје неми и дискрени посматрач коме је дато да заокружи ову причу у виду књиге. Његова/њена улога да посредује међу људима, атакујући на њихову успавану свест о заједништву и љубави, није безначајна. Напротив.

          Најпре треба рећи да је ауторка Весна Капор самим избором да приповеда о једној општој, а тако деликатној теми, каква је тема смрти (као једној од највећих и најприсутнијих тема у књижевности уопште) младе особе коју је познавала, била на одређен начин изложена ризику да њено приповедање добије израз патетичности и/или површности. О великим и осетљивим темама не може се говорити „малим“ речима – на то обавезује суштина онога што та тема представља, а то је бол. Бол је духовно биће романа Небо, тако дубоко. Поменутом ризику нарочито иду у прилог одсуство временске дистанце од наведеног трагичног догађаја, као и близина и блискост са мајком преминуле девојке, односно немогућност да се направи некакав физички отклон од епицентра бола и да се о њему пише из сасвим другачије перспективе. То се, међутим, може узети и као храброст ауторке да се о нечему тако сложеном и осетљивом, трагичном, пише не бежећи од онога у шта би та приповест могла да се претвори – у тужбалицу. Напротив. Роман Небо, тако дубоко по свом карактеру и јесте тужбалица, јер је њен садржај углавном везан за неку врсту нарицања, односно мајчиног тужења за сваким тренутком среће проведеним са ћерком Таром, у њеном животу, завршеном са свега деветнаест година. По основном тону, свака тужбалица јесте лирска, па отуда не чуди удео поетског, врло често личног, топлог, емотивног и болног кроз разноврсна имена и надимке којима мајка, али и други актери приче, именују младу Тару Сеницу. Али, улога тужбалице јесте управо то чување спомена на преминулог кроз поменута набрајања. Сећање је, како каже песник Калил Џубран, „облик састајања“, а роман Небо, тако дубоко јесте непрекидно и непрекинуто састајање кроз причу о Тари, о тренуцима из њеног живота.

Осим тога, од потенцијалне опасности патетике, овај роман чува и она антрополошка и метафизичка упитаност, која се попут некаквих уметнутих рефрена, понавља између лирских реминисценција на двонедељне догађаје који су обележили Тарино боловање и коначно смрт, али и реминисценције на најсветлије и најсветије тренутке њеног детињства и младалачког живота. Етеризам Црњанског, склоност да се у видљивом осете и препознају знаци једног другог света – оностраног, који је за човека тајна, као и способност да се знацима такве велике тајне да материјани облик (речима), само су неке од полазних тачака на којима се, између осталог, темеље и квалитети овог романа, као и приповедања Весне Капор.

Три најважнија феномена на којима је заснована метафизичка упитаност о којој је реч, односе се на:

- феномен времена (које је човеку дато),

- феномен слутње и поимања тајне оностраног (односно питања да ли човек може да утиче на ток своје судбине) и

- феномен приче и причања (као вид отпора човекове пролазности и неумитности смрти).  

Колико је време као категорија, која се метафизички, а донекле и философски, проблематизује, присутна у роману и чини једну од његових главних поетичких својстава, јасно је већ по томе што се пролошко поглавље именује као „Пешчани сат сипи“, а почиње реченицом: „Говорићу о времену“. Уопште говорећи, уводни текст (белешка из свеске Таре Сенице, беседа за час српског језика, пролеће, 2018) је читавом роману дао рефлексивну и философску димензију, јер се питање времена појављује и као најважније питање самог романа. Ова белешка има литерарну вредност независно од целине романа, али у контексту којим отвара причу, она чини њено феноменолошко полазиште:

„Говорићу о времену.

Сатови откуцавају. Непрестано. Часови сипе.

У живом смо песку. Сваки који је стајао под сунчаним стрелама, упирао је очи у дубину, и тражио одговор. Нема места, где је човек дисао и просипао речи, а да није натопљено сетом или јадом, због знања да је рибарска мрежа, човекова, у коначном, празна.

Ипак, сваки дан, чини се као савршен дар. И увек се, све, заврши осећањем вечности (...) Све почиње жудњом за вечношћу.

Беседити, зар није једина и вечна човекова опесија?

И живот човеков, зар није, тек, трен?“ (5). 

Двојако устројство света, односно поимања човековог времена у њему, креће се овде између антрополошког песимизма и осећаја узалудности сваког човековог напора на земљи, јер је, „рибарска мрежа, човекова, у коначном, празна“ и, с друге стране, изразито хришћанског схватања живота у коме је „сваки дан савршен дар“, те да је Смисао и радост управо у оном осећању вечности, то јест у жудњи за вечношћу, за недостајањем, или у „носталгији за бесконачним“ (Никола Милошевић). Та метафизичка чежња, човеку дата и као дар и као бол, именује читаву књигу, јер је Небо, тако дубоко, „супституција за бескрај, а поглед у њега еквивалентан (...) загледаности у бесконачност човекове душе“ (Гвозденовић 2021: XXVIII–XXIX). Хришћанска религија разликује време од вечности. Вечност је немогуће делити – она је атемпорална, за разлику од појма времена који је везан за конкретан човеков живот и његову земаљску егзистенцију. У том смислу време је „само ʼсјенка вјечностиʼ која омогућује низање ограничених и коначних ствари“ (Томовић 1997: 31). Пошто је време, према хришћанском схватању, створено од Бога, оно нужно има почетак и крај. А циљ времена није ништа друго него да „само себе доврши и утоне у вјечност, односно божанску хармонију“ (Исто). У истом духу треба разумети и речи Тарине речи да она нема више времена, али да га немају ни други; да у сваком датом часу вечност трепери, те да се „у том теснацу, између морања и немања“ морају наћи „праве речи“, „једни за друге“ (6).

Али, како наћи праве речи за празнину, бездан бола настао у души после смрти детета? Које су то речи које би биле толико велике и моћне да испуне небо, тако дубоко које смрт драгог бића оставља за собом? За таквим речима ауторка трага; за њима трагају и сви актери њене приче, а само причање је у функцији превладавања бола људске егзистенције. Средишње поглавље романа Небо, тако дубоко, насловљено као питање: „Шта смо радили тада“, аналогно је тежњи да се реминисценцијама мајке, оца, свештеника, некадашњег момка и саме нараторке, на време проведено са Таром, оствари пуноћа времена односно његово „ситуирање“ у вечност – којом се надвладава пролазност и смртност. Ништа није коначно, ако је преточено у вечност и ништа изгубљено ако је коначно сусретање у неком другом свету оствариво.

„Време је енигма“, каже отац преминуле девојке, а бележи приповедач, оно је „варљиво“, „дубоко“, „глуво“, јер „дани пролазе брзо, дани стоје“: радост је тек трен, живот је само трен, а бол о којем се овде говори је непролазан, то јест вечан. За родитеље, време је једно пре смрти детета, а сасвим друго након његове смрти. Отуда се и сав смисао њиховог живота састоји у одбројавању година и дана до сусрета са њом у некој другој стварности, односно осмишљавањем земаљског времена кроз причу, као супституцији за бесмртност. „Шта смо радили тада“, као потка за причу о Тари, није само питање које обухвата време и догађаје у којима су учествовали њени ближњи непосредно пре њене смрти и након трагичне вести, већ се њиме апострофира важност и трајност тренутака који се никада више неће поновити. Драма срца Тариних најближих и драма тела младог живота које гасне брзо као комета, прати изразита лирска сугестивност приповедача, који од сваке речи о два последња минута родитеља са Таром, ствара читаву вечност. „Цео наш живот промиче кроз тај трен. И ја пружам руку. Дотичемо се, ужлебљујемо прсте, нестаје све око нас, винуте у беспочетно дубоко време“ (прим. М. Ј. М. (38)). И време је дубоко, као и небо, као и људска душа. „Време без тебе не значи ништа, време сећања на тебе значи све“ (70). „Деветнаест година, као трен и као вечност. Немерљиво је време, а срце човечије страшно“ (71). Време је тајна, односно тајна како време преточити у вечност. Чини се да ауторка иде путем те идеје: она „лови тренутке“, ону „дубоку радост трена“ (48) и „слаже их за вечност“ (87). И као да ништа од овога света није трајно и ненарушиво осим сећања:

„Време као тешка наплава празнине, време које се испуњава само безбројним враћањем уназад, у овом стану, белом, густо од силине заустављених часова, недодирнутих, пече и млади се“ (76).  

Дубока радост трена, као еквивалент хришћанској идеји о смислу краткотрајног људског боравка на земљи, издваја се као острво смисла у мору бола људске егзистенције и патње која је човеку дата, али је њено сенчење лирским тоновима тужбалице и метафизичким слутњама о тајни која је већа од човека самог, однос према последњим питањима, дало сасвим неочекивани поетско-философски карактер роману – све је овде прожето најдубљим болом, дубоким као небо, а све у занаку тајне, слуње и упитаности: шта је „с друге стране“? С тим у вези стоји, најпре, особена природа младе Таре Сенице, која као да је – и именом и делима – припадала помало и некој другој, неземној, непојамној димензији. Њена природа је била тајна, као и њена душа, „изван сваког зла“:

„Некакав осећај ванвремености, ширио се око тебе. Око тебе је шуштало неко друго време. Дубље. И сви ти снови које си хитала да осветлиш, у свом веку, односили су те од прашине, од стегâ. Изван сваког зла, дотицала си пролазнике, као магија. Опсењивала. Али, горко стрепела, и плакала, од грубости, од трња, без којег нема века“ (47–48).

Са тајновитом природом Таре Сенице, у блиској је вези и феномен слутње или велике тајне која се надвија над њеним тананим бићем. Највећа загонетка: шта човек може и да ли ишта може да учини не би ли променио ток своје судбине, чита се између редова и у питању: „Шта смо радили тада?“ (да ли смо ишта могли да променимо?) Човек је биће несавршености и по својим сазнајним моћима, и због тога „увек остаје неки неизречени (апофактички) вишак који та питања помера у домен тајне“ (Олах 2017: 8). Тренутак описан у роману као предосећање нечег великог и страшног (у виду умрлице на вратима суседног стана, када се појавило то „нешто“), јавља се као велика и застрашујућа тајна, некакав mysterium tremmendum. Он отвара суштински најважнија питања романа: да ли је човек биће слободе или је његова судбина, као што су тврдили стари грчки филозофи – укрштај две врсте нужности: оне унутрашње (оличене у Хераклитовој мисли да је „карактер човеку судбина“ – а овде јесте реч о једно посебном, младом и чистом бићу, „пријемчивом за све“) и оне спољашње (оличене у Платоновој идеји да кривица лежи у онима који бирају, јер „неће демон вас коцком бирати, него ћете ви изабрати демона“ (према: Милошевић 2003:  379) и да сам Бог није крив). Отуда се ненаметљиво, али врло сугестивно провлачи питање човекове кривице, односно мајчиног питања: шта би било да тог јутра нисмо отвориле врата? Можда то „нешто“ које вреба не би тада ушло и у наш стан и у наше животе. Као реч која рањава, смрт је овде много пута замењена синонимима: „то“, „нешто“, „оно“, „оно нешто“, „страшно“: „Немогуће је затворити врата. Кад дође то нешто. Кажем гласно, плачући. Не можемо да именујемо: смрт“ (41). Између трагичног сазнања да је немогуће зауставити ток судбине или коби која је ушла на врата („нема тих суза које ће променити след“ (88)) и осећаја да у човеку ипак постоји „нека дубока, несазнатна, неразумљива снага вере, из које може да никне чудо“ (40) стоји прича, то „слово о спасоносној речи“ (Свети Сава), као утеха и спомен.

Аристотел је у Поетици записао да је прича (mithos) главни део и душа трагедије, а суштина трагедије је катарза (прочишћење) (Aristotel 2002: 68). Прича се да би се одгодио крај, коначан крај, а и да би се продужио живот кроз причу. Причање нам пружа слику света која има своје законе и тајне, у коме човек причањем продужава своје трајање. Отуда је Небо, тако дубоко не само роман о болу и тајни живота, већ је и прича о причи – метаприча, која је обезбедила вечност и онима који су актери приче и актери бола. Причом се „згушњава време“, „трага за бесмртношћу“, иако срце приповедања увек чине „приче о губитку“. И онда када се, са смрћу јединог детета, губи и сваки смисао боравка у овој стварности, од бесмисла спашава прича – која ће надживети и оног о коме се прича и оног ко причу прича: „...требаш мени. Да причамо ову причу“ (53). Насловом завршног поглавља романа: „Везати видљиво и невидљиво у чвор“ именована је функција, задатак саме приче, њена мистична и митска моћ. Иако се наратор овде сасвим „открива“ и проговара о незахвалној позицији пред којом се нашао („Писала сам, јер нисам знала шта боље; за утеху, за смирење, и вечност“ (86)), прича се намеће као лик у којем ће бити садржане све манифестације живота и успомене на живот које треба сачувати. Причом се надвладава и онај бездан између патње тела и тежњи духа – душа приче отуда је блиска души човека. Од исте материје су њихове грађе. Само се у њима може „осетити срце човеково“. У крајњем, прича једина носи превагу над временом – елеиотовски, време побеђује временом (приповедања), претаче га у вечност.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

 

Гвозденовић (2021): А. Гвозденовић, „Нема реквијема док се сећамо“, предговор у: В. Капор, Небо, тако дубоко, Београд: Српска књижевна задруга, стр. IX–XXIX

Јунг (2008): К. Г. Јунг. Човек и Душа: антологија Јунг, из целокупног дела 1905-1961. одабрала Јоланда Јакоби, Нови Сад: Прометеј.  

Капор (2021): В. Капор, Небо, тако дубоко: писма за Тару, Београд: Српска књижевна задруга.

Милошевић (2003): Н. Милошевић, Књижевност и метафизика. М. Ломпар (прир.), Никола Милошевић: изабрана дела, 4. Београд: Службени лист СЦГ.

Олах (2017): К. Олах, Књижевнотеоријско дело Николе Милошевића. Докторска дисертација. Београд: Филолошки факултет.

Поповић (2005): Ј. Поповић, О духу времена, Београд: Политика – Народна књига.

Томовић (1997): С. Томовић, Филозофија времена. Цетиње: Обод, Подгорица: Унирекс.

Aristotel (2002): Aristotel, O pesničkoj umetnosti, prevod s originala, predgovor i objašnjenja Miloš N. Đurić, Beograd: Dereta.

Sabato (2005): E. Sabato, Pojedinac i univerzum : izabrani eseji, izabrala i prevela sa španskog Aleksandra Mančić, Beograd: B. Kukić – Čačak: Gradac.

 Рад је објављен у часопису Узданица, Јагодина, 2024, XXI/1; стр. 63–71

---

[1] „Из тајанстненог брака материје са духом родио се човек. Бесконачност и с једне и с друге стране. Зато човек личи на страшан сан, бесконачан сан који материја сања у наручју духа. И као сваки сан реалност му је показна, а не логички доказна. Нема граница човек. Границе тела његовог граниче се материјом; а границе материје чиме се граниче? Човек осећа себе човеком, а не зна суштину себе; човек преживљава себе као реалност, а не зна суштину преживљаване реалности. – Не знамо човека. Гледан из тела – дух изгледа подсмех телу; гледано из духа тело изгледа пркос духу. И сама чула надражују дух да прекорачује границе тела. Свуда амбиси; амбиси око сваког чула; амбиси око сваке мисли. Бездна до бездне, бездна над бездном, и нигде непоколебивог тла да несрећни човек чврсто стане. Стално падање, непрестано сурњавање ка неком дну које можда и не постоји; стална вртоглавица... И човек се осећа очајан као да је очајање у њему навршило своје пунолетство“ (Поповић 2005: 152–157).

Горан Лабудовић Шарло - ЈЕДНА ЈЕ ТИШИНА ТИША ОД СВИХ

 

  Искуство пређеног пута чини нас паметнијим, или би тако морало бити, бар код оног дела човечанства које тежи бољем и вишем од понуђене сваковрсне пролазности испуњене општом празнином, без духа или хуманизма. Живети сутра, то није био само слоган, како нам се чинило, то је садашњи човеков живот, после ког долази ново сутра са својим временом, позивницама, обавезама или догађајима.

Уместо да на такве изазове одговори искуством, човек се труди да у тренду тог сутра постави своје перцепције и видике кроз такозвани и-и однос: и волимо и мрзимо, и дивимо се и плашимо, и ћутимо речима и говоримо очима, у том хоризонту свакодневице ком покушавамо да дамо неки смисао. На другој страни, преко пута нас, такорећи, налазе се велики системи: економски, државни, медијски, политички...који човеку нуде другу врсту односа под именом или-или: или ћемо остварити профит или силазимо у губитак, или си на власти или у опозицији, или си на брду или под брдом. Некадашњи шрафови система посматрају нас као резервне делове система, и логично, осећају се као победници. Ми се тешимо да је њихово прошло, они се теше да је добро да ово данас до њих није дошло. Системи су, тако, у огромној предности у односу на људску заједницу и њене вредности. Савремени човек хтео или не хтео, живи у друштву предвиђања, одгонетања, обећавања и најава. Како се ми постављамо? Ми смо пуни очекивања! Очекивања су, јасно, будуће време. Тако би живот свакодневни, живот уопште, живот какав јесте, требало заменити изразом очекивања или још горе, чекање.

          Наша очекивања, чекања и нестрпљења, постала су свакодневица. Међутим, људско биће у неком тренутку схвата улогу и услугу тренда и моде, и прави отклон, покушава да своје лирско издигне, умије и ободри. Враћа се натраг да нађе себе, Бога, човека, хуманисту. Некада је тај повратак гласан, јаван, претеран, некада дискретан, пристојан и одмерен. То зависи од човекове природе.

Марија Јефтимијевић Михајловић дубоко је свесна наведеног и поезија коју читамо води нас познатим стазама, али на културолошки и филозофски начин. Корак даље. У песми Треба изван круга ићи, песникиња каже:''...разденути, разглобити/ снагом духа саломити/ све гранично, све угласто/ колосално, патуљасто/ све што облик трајни има/ с границама, оковима/ све мерљиво, с изразима...''. У песми Једноставност бележимо ове стихове: ''...Постоји човек...у њему човек...у њему Човек/ у њему Душа савршена као Песма''. У песми Срећа песникиња поручује: ''Ако се сагнеш довољно ниско/ можеш дотаћи бездане своје...''. Када посетимо Места која сањамо дочекаће нас уверљива слика: ''Из њих ће нам се тада/ неко драг и познат од пре рођења/ насмејати и рећи/ сад си Целина''.

          Лирски су одзиви Марије Јефтимијевић Михајловић и уређени као врт. Песникиња нема потребу да истиче присуство и важност Бога или Љубави више неголи то сам Бог и Љубав пожеле, стога сусрећемо тактилне и сталне ритмове и откуцаје: ''...благошћу благу Вест ми саопштаваш: / у почетку беше – Реч, која је Љубав''.

          Драган Лакићевић примећује у рецензији: ''Марија Јефтимијевић Михајловић, као да даје дефиницију своје поезије, певање Неизрецивог. То певање је лично, из сопственог бића и доживљаја света, као 'осећања Бога', али и опште 'мелодија космоса' као хармонија према којој се укупна духовност креће, из које све происходи''.

          Само се воли ћутањем, каже песникиња, док се пре тога, пре такве љубави дешавају разни покрети: нож се у јабуку крто засеца,/ небо громови бучно ломе,/ корак злочинца земљу рањава...Трагаоци за смислом живота посегну кроз поље бесмисла верујући да и туда треба проћи или пролазе јер за друго не знају. Колико је љубави потребно, људске или божанске, разумевања или пажње да сваки човек себе опет пронађе? Марија Јефтимијевић Михајловић има у песмама, рекли би, матерински осећај и филозофски постамент. Жене то умеју и знају. Стих: ''Једна је тишина тиша од свих тишина'' најбоље илуструје књигу ''Храм тишине''. Овај стих има вечност, дотакао је небо и земљу, спојио, повезао и залечио све наше галаме, потере, лутања и очекивања.

Данашњи човек би требао да ослушкује птице или откуцаје сопственог срца. Та тишина упућује даље, на помисао да више пута треба да се запитамо, да ли из нас говори похлепа или доброта. Да ли је данашња похлепа заправо доброта, а дехуманизација суштина постојања. Истина је, имамо овај један живот, али бомбардован са свих страна порукама да ћемо бити гладни и сиромашни, или ћемо порадити на себи па то нећемо бити. Познавао сам много људи који су ходали том стазом и многе одавно нисам срео. Колико год били силни у неком трену, данас су невидљиви. Похлепа и други ужаси су прождрљиви. Песникиња не нуди лек, не вида ране, не носи собом вишње силе, толико пута преметане и протнуте кроз нашу поезију као конац кроз иглу. Пева из животног искуства, лирског, научног, људског.

Лирска потка књиге песама Марије Јефтимијевић Михајловић је први план књиге. Тајна је у другом плану, његовој дубини и сликама, које ће пажљиви читалац дуго памтити.

Траг, часопис за књижевност, уметност и културу, година ХХ, књига ХХ, свеска LXCVII, март 2024, стр. 158-159. 

Јана Алексић – КЊИГА ПРЕФИЊЕНЕ ПОЕТСКЕ ДУХОВНОСТИ (Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, Партенон, Београд, 2023)

Прва збирка песама Марије Јефтимијевић Михајловић тематски је заокружена, брижљиво компонована и осмишљена тако да оцрта кривуљу, уједно и раст духовног осећања који је колико личан толико и општи. Подељена је на циклусе Обасјања, Сновиђења, Озарења, Спознања, са програмски конципираним прологом Реч – Мелодија – Тишина и песмом Срце руже која се налази на повлашћеном епилошком месту као једина песма у циклусу Сагласја.

У пролошком лирско-медитативном запису Марија Јефтимијевић Михајловић своју аутопоетичку мисао или иманентну философију песништва вртложи око неколико кључних појмова, истакнутих и у наслову: реч – мелодија – тишина. Мирјана Бечејски тачно je у предговору књиге приметила да су у питању неосимболистички концептуални топоси који су раније били предмет интерпретативне и херменеутичке пажње ауторке збирке у домену њеног књижевнонаучног рада. Међутим, сентенце у прологу ове књиге упућују на онтогенетски развој поезије, на њене изворишне и исходишне тачке.

Док систематично излаже свој мисаони ток, ауторка се поступно, стратификацијски, расклањајући слој по слој који чини песму, приближава песничкој есенцији, односно почелу. Од најмлађе и материјално најоспољеније, али за поезију и песнички језик конститутивне речи, она долази до мелодије као највише сагласности песниковог унутрашњег ритма са космичким ритмом. Мелодија се дотиче тишине, то јест води у тишину. Та, матерња, мелодија у овој збирци није само унутрашња, тематска, већ и спољашња, формална. Аутопоетички замишљена над мелодијом, Марија Јефтимијевић Михајловић подједнако је усредсређена и на звучни, чулни утисак својих песама, на њихов одјек у уху читаоца. Зато их ваља читати наглас. Песникињини саговорници на плану промишљања порекла и сврхе песничког говора јесу Јохан Георг Хаман и Јохан Готфрид фон Хердер, будући да је за њих поезија потреба човека да изнова артикулише изворну логосност света, као матерњи, изворни језик човека. Њихово гледиште, као и Маријино уосталом, поезију афирмише као духовно узвишенији облик уметности. Хаман верује у првобитно свејединство религије, знања и мита, тврдећи да је читав свет Божји језик, а да је песништво ништа друго доли подражавање Божјег језика. Хердер указује на првобитни синкретизам музике, песме и плеса. Маријине поетске визије нису директно наслоњене на тезе ових мислилаца, али у својим песмама она такође исказује идеју да посредством поезије сазнајемо космос, док је основ света песма која се може певати, јер јој је носећи стуб мелодија, матерња мелодија. Књижевност је отуда одраз божанског стваралаштва, док је поезија уметност непосредно везана за душу – музику душе, јер звуци и језик у поезији имају душу и значење. 

Поетско средиште ове збирке је тишина. Марија конфигурише концепт апсолутне тишине. Он је донекле аналоган Настасијевићевом концепту апсолутне поезије и Малармеовом чисте поезије, с тим што се овде не ради о неком поетичком задатку или програму, већ начину да се именује и проникне у изохимене поезије и да се поопшти искуство тишине које стваралачки акт жели да постигне. Песникиња се ту не задржава на половини доживљаја нити на идеји о уметничком генију из којег све потиче, као у, на пример, романтичарском виђењу стваралаштва. Она иде даље и од месијанског естетизма који у поезији и уметности види супституцију религијског наратива. За њу је поетски чин сублимно искуство продирања у суштину, а та суштина је логосна тишина и доживљај Љубави. У тишини се одвијају спознања суштина. До њих се, међутим, не долази логички, већ интуитивно, доживљајно, каткад и интелигибилно. Тишина не објашњава саму себе, њено значење изједначено је са Богом као највишим обликом љубави. Иако захтева тумачење, она, као неизрецива, скрива се од сваког говора. Боравак у тишини, како, на пример, сматра Жан-Лик Марион, јесте дар који нам је дат и који ми дарујемо Богу. Божје биће присутно је у тишини нашег срца. Чувајући тишину песник постаје гласник божанске тишине. За Марију насушна самоспознаја – која је и богоспознаја – могућа је тек у тишини: „Ходај, корачај, ка себи самом / за речите тишине отвори слух (Мисао). Тишина је дакле обремењена речима, то јест смислом, који је у тишини снажнији и пунији.

У песми Једноставност, која нас мелодијски подсећа на Књигу Проповедникову и на Елиотова Четири квартета, Марија Јефтимијевић Михајловић, разлучујући време говора од времена ћутања, распознаје и два могућа комуникацијска присуства тишине: „постоји тишина за разговор душа / и Душа која говори тишином“. Тако пружа пример савладаног искуства тишине које нуди многа, па и дијалошка преимућства. Песма је објава те тишине. Тишина је услов да се буде у Божјем присуству, али и присуству са ближњим и са самим собом. Човек постаје права слика Божја управо уласком у тишину. Тишином се долази до Бога љубави јер је Божја тишина испуњена љубављу. Зато Марија снагом поетске имагинације пројектује Храм тишине у којем: „Једна је тишина тиша од свих тишина / Мир дубина, мир дубина / Кад напуштају нас сенке и насељавају сунца / Кроз затворене капке отварају се небеса / И тонемо у облаке као у снове”. У храму тишине је могуће ослушнути васељену и отворити наше биће ка светлости. Сходно наслову ове песме и целе збирке, Марија изграђује симболичко стециште најдубљих доживљаја и вертикалног усмерења духовно будног и мудрог песничког субјекта. Он тишину поима као језик будућег века. Тако се и кроз целу збирку провлачи аутопоетичка мисао да поезија настаје онда када песма претходи тишини и следи после ње. Песма продире у тишину, и обратно, чинећи јединствено смисаоно сазвучје. Песма је и залог тишине, место на којем је најбоље можемо чути, слушајући тако и своје срце. Марија на самосвојан начин имплементира Новалисову фрагментарно изложену тезу да је песма моменат дотицаја, садејства песничког, мистичког и религиозног искуства. Међутим, песникиња, очигледно са аутопоeтичким предумишљајем, изневерава наше очекивање, и не саставља молитву као традицијски поетско-реторски жанр који би интегрисао назначене домене простирања поезије.

Поред тишине, један од тежишних појмова збирке, са високом песничком и духовном резонанцом, јесте Љубав. Већ у пролошком запису Марија нам открива да је за њу Љубав прапочело, основ, уједно и исходишна тачка свеколиког стваралаштва. Љубав и тишина су нераскидиве. Из тишине која је способност да се утишају мисли и негативна осећања исходи љубав.

У песмама циклуса Сновиђења, на пример, тематско-мотивски усресређеним на љубав, Марија не пева о платонској или еротској љубави, не пева ни о љубави као агапе. Она пева о љубави која је омнипотентна, а то је љубав свеприсутног Бога. Та љубав је дубоко дијалектична, бар када њено разумевање покушамо да сместимо у оквире мишљења и говора. Али, Марија нам мудро сугерише да је та дијалектика већ препозната у Јеванђељима, и да је она у основи свега. Љубав је онтичка узајамност не искључиво између Бога и песника, него између Бога и универзалног човека. Та љубав је двосмерна и постојана. Дела настала у тој љубави и том медитативном и делатном љубављу остају. То значи да је песнику пружена привилегија да својим стваралачким деловањем у слободи сведочи неисцрпну и безмерну Љубав и да обделава тај врт. За Марију љубав претпоставља излазак из егоцентричног мрака, рушење бедема самољубиве индивидуе и несебично давање себе за живот ближњег.

У песми У светлости љубав је обасјана, у њој се додирују душе. „Од прстију наших – загрљених зрака / рађају се сунца под нашим очима”. Зато нас неретко њене песничке слике и поступак подсећају на циклус песама Далеко у нама Васка Попе. С тим што је код Марије љубав узвишенија јер се у љубави ослушкује вечност, слути светлост, принципи стварања и устројавања света (О космичкој мери ствари) и путује уназад, до почетка (Прарођење). Ћутањем се воли. У песми Легура тишина поново игра улогу кључног сведочанства Љубави који онтички међусобно саусловљени љубавници морају да буду свесни управо зато што њихова љубав има космичке размере.

У том тематском кругу истиче се песма Зрно. Значење Љубави се са узајамног односа једног пара сели у домен љубави Бога према човеку и начин да је човек прими и врати. У моту песме призива се парабола из Јеванђеља по Јовану. Љубав се одиграва према Божјој промисли. Она изискује од човека заборав себе и спремност душе да се отвори. Она је дијалектична, јер убија човека да би га оживела. Егоцентричан и антропоцентричан човек, заробљен својом логиком и мишљу, постаје подложан пропадљивости. Ако се отвори према духовној светлости и топлоти као извору, како вели Преподобни Јустин Ћелијски, „онда живи широким и бесмртним животом, животом божанским”. И тек тада, како Марија химнично истиче у последњем стиху песме, доживљава потпуну радост живљења. Идеју да су Љубав и смрт нераскидиве проналазимо и у песми Легуре: „плес суштина плешу и Љубав и Смрт”. Врхунац тог парадоксалног модуса бивствовања, који је оваплоћен у Речи, јесте богословски устројена песма Мера бивства, што нас враћа на Маријину аутопоетичку замисао. Реч је Љубав „праслика крста на Голготи / ‘самог себе без остатка дати’ – она ће нас поништити / и створити у исти мах / Јер је мера нашег бивства”. С друге стране, налази се мајчина љубав, која је страшнија и надмоћнија од пожара историје који изазивају злехуде разорне силе у песми Уочи дана српског страдања.

У својој збирци песама Марија управо жели да освести импликације боравка у врту Љубави. А он подразумева изоштренији духовни вид. Нешто што наликује поетичком постулату налазимо у песми Чудесно призови која отвара циклус Обасјања и аутопоетичког је усмерења. У њој се у форми императива слаже глаголски каталог онога што јесте примарни позив песничког стваралаштва, долажење до суштине која има различите атрибуте и ознаке до којих језик може да допре. Овде као да се смењују принципи апофатичке и катафатичке теологије, а који су видови разумевања трансцендентног Бога изван људског гносеолошког, спознајног хоризонта. Поезија се бави оним што је појмовно неухватљиво. У томе лежи њена парадоксалност.

На то се надовезује песма Треба изван круга ићи као својеврсни наговор да се начини радикални заокрет или премештање, односно да се живот посматра и живи не рационалистички и егзистенцијалистички сужено, већ из призме трансценденције и есхатологије. Тако се из невидела приземног, спутавајућег хаоса свет доживљава и обликује као космос, што значи уређеност и целисходност. Тај позив, али на онтичком нивоу, нивоу самог бивствовања, јавља се у песми Чежња. Насловом се сугерише да душа чезне за уређеним обликом постојања: „са собом се сусретати / опет Цео с Једним бити / бити Љубав – љубав Бити. // Бити светлост, блистав бити…” Духовни, а тиме и онтички, искорак бића из овосветске маглине прекривене тамном сенком незнања и силама поднебесја изискује се и у песми Божанством такнут из циклуса Озарења. Марија спаја платонистички реалистички концепт о свету идеја са хришћанским поимањем истинског живота у Богу. „Онај ко слути тај је на прагу / живота што се изван граница крије / да живот је овај ходајући земљом / тек сенка оног што се изнад вије.”

Тако долазимо до Маријиног концепта среће: „Ако се сагнеш довољно ниско / можеш дотаћи бездане своје / устремиш ли биће ка небу / видећеш себе и тамо горе”. (Срећа) Силазак у дубину услов је успона, али силазак и успон су два модуса постојања. Уместо дијалектике добра и зла у човеку, на пример, у поезији Новице Тадића, где се песнички субјект из понора властитог бића у отуђеном, урбаном окружењу, обраћа присутном, али дистанцираном Богу, Марија је изабрала укрштај, Костићев укрштај, у које смешта знамење крста као симболичког принципа, упоришта унутрашње разапетости и трвења као начина постојања. Човеково својство је да обитава и у домену чула и у домену духа, и у материјалном и у нематеријалном свету. Њиховим укрштањем и мером тог укрштаја остварује се пунота крстоносне личности: „Укрштај тај – мирна је тачка / у којој почиње мера твог раста / – ка лику Творца у себи самом”. Човек је крстоносац и по томе налик распетом и васкрслом Богу.

Међутим, страсна/страдалничка мера распећа није само лична, већ је и колективна. Песнички субјект Марије тај крстоносни потенцијал проналази у породичној и колективној патњи која се историјски перпетуира. У крстоносном страдању, које је саставни део нашег идентитета, она је у стању да угледа светло васкрсења. Српска заједница страдањем осваја могућност бивствовања с Богом, односно спасења. Али, као што је наговештено у песми Зрно, ни на историјском плану смрти саме по себи нема, из ње исходи живот.

Продорнијим и прозорљивијим духовним видом изводљиво је есхатолошко сагледање историјског усуда. Он је тематско-мотивски разрађен у прве четири песме циклуса Спознања: „То што видиш нису моје очи / прозори су истинскога вида”, оглашава из дубине културног памћења краљица Симонида у песми Дно душе. Њен непостојећи поглед изједначен је са погледом Богородице која у сузама посматра мучење свога Сина. Духовни вид, као у Ракићевој песми, доноси нови живући парадокс. Из ископаних очију на фресци манастира Грачанице које собом носе вековни бол исијава света, распевана светлост, светлост будућег века: „Само један бол је од давнина: / – ископана светлост која пева / са прозора унутрашњег вида / дно је душе – дно зеница мојих”. Унутрашњим видом посматра се историја на простору Косова и Метохије у песми Поглед у време, док је поглед у личну и породичну будућност у песми Сан прадеде Огњана упризорен као сан. Јунак песме, прадеда Огњан, ковчежић са сновима – метафору личне пројекције животне будућности – обременио је историјом проживевши голготу српске војске у Првом светском рату. У овим песмaма породична историја се исписује као палимпсест преко текста колективне историје.

Поглед издалека, с удаљене перспективе, у песми Гледајући у Звечан уједно је поглед унатраг, кроз време. Тај поглед је, дакле, бистрији и уверљивији, њиме се духовно сагледавају историјске и географске особености једног места на Косову и Метохији које имају своје дубинске импликације. Тај покајнички поглед има моћ да у песничкој имагинацији и узнесе град до висина духовних очију ослепљеног краља Стефана Дечанског. Песме у овом циклусу емотивно су веома сугестивне јер их је записао очевидац, онај који је са својим прецима проживео распламсану прошлост и који живи пренапету садашњост, све време покушавајући да јој пружи откривењски и есхатолошки смисао.

Песнички субјект у песмама изнова распознаје свој идентитет и везује га за дуги ланац предака и потомака. То је веома експлицитно дато у песми Чежња векова или у песми Душа. Тако се евоцира цео један традицијски ток српског песништва, почевши од Змаја, преко Ракића, Раичковића, Нога, па до Маријиног савременика Драгана Хамовића. Као и тематско-мотивски, Марија, како смо поменули, и поетички уроњена у традицију. Она одабране утицаје из традиције не скрива, већ их врло прорачунато и свесно излаже и пружа читаоцу да их препозна. Индикативна су стога њена дијалошки постављена мота појединих песама.

Егзистенцијални лиризам ове збирке заснива се на проналажењу смисла у осећању и вери који је резултат не усвајања доктрина, већ личног усхођења душе и (само)спознаје. Зато је песнички субјект у стању да пронађе хармонију смисла и лепоте. Управо из тога извире употреба лексике. Због тога изгледа да на тематском и реторичком плану обилује општим местима духовно-религијске поезије. Могуће је, међутим, да је песникиња желела да постигне нешто друго. Тематско-мотивским и семантичким варирањем топоса Лепоте, Правде, Добра, Царства Божјег, Васељене, Космоса, тишине, Љубави у овим песмама одражава се новосентименталистички порив да се изнова, пуним устима, изговоре и новим значењем испуне ове категорије, како би им се вратила њихова примарна узвишеност. То су оне речи које, према Михаилу Епштејну, након појмовно-терминолошке израбљености, пражњења а потом и потискивања у XX веку и морају изнова да задобију своју изворност и употребљивост. Несумњиво да је овај Маријин наум повезан и са хришћанским уверењем о општој цикличности, а тиме и о нашем доживљају животних међаша које именујемо никако другачије до овим топосима. На том уверењу се заснива Маријин лирски сентиментализам, а он није подложан идеолошким злоупотребама или малициозним интерпретацијама.

Храм тишине је збирка песама које проговарају сентециозно, нутрином срца и речима са универзалним зрачењем. Тим речима забележено је сведочанство о томе да у нашем свету, ако се сагледа духовним видом, прелива се смисао. Зато је ово ретка књига префињене поетске духовности у нашој савременој књижевности која је испуњена толиким обиљем наде и светлости. И то је не чини архаичном, напротив. Захваљујући том доживљају стварности она надраста и иде изван пословичне епохалне утучености која се затвара у оквире своје епохе и у њој окончава.

 

Кораци, свеска 1–3, 2024.

https://koraci.net/2024/04/јана-алексићкњига-префињене-поетске/

Драган Лакићевић, ПЕВАЊЕ НЕИЗРЕЦИВОГ (Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, "Партенон", Београд, 2023)

 

         

Критичар и истраживач српске поезије и прозе, као и прозе и поезије у преводу на српски језик, Марија Јефтимијевић Михајловић уводи читаоца своје песничке књиге, под насловом Храм тишине, у личну лирску космологију – аутопоетичким записом, прологом о речи као инструменту израза бића – „његовог унутрашњег ритма са ритмом космоса“. Тај ритам, који се налази и у основи песничког говора, у стању је да артикулише тишину –  као „мелодију космоса“  којој стреми песничка реч, а која је – каже песникиња – „песниково најдубље ’осећање Бога’“. И још даље, и још дубље, она дочарава „тачку бића у ком пева Неизрециво, као божанска стваралачка искра, као Логос“.

          Марија Јефтимијевић Михајловић, као да даје дефиницију своје поезије: певање Неизрецивог. То певање је лично: из сопственог бића и доживљаја света, као „осећања Бога“; али и опште: „мелодија космоса“ као хармонија према којој се укупна духовност креће, из које све происходи. Ако је осећање лично, а мелодија општа, онда поезија спаја и сједињује та два феномена бића у песничку реч и значење.

          Филозофија поезије као аутопоетика продужава се у самој поезији Марије Јефтимијевић Михајловић – већ у првим, реторским аутоимперативима: „Чудесно призови“: изреци, проникни, зађи, докучи... Све су то синоними рефлексивног певања – потраге за значењем и смислом, на начине језичко-мисаоног продора у „васиону песниковог бића“  и за „мелодијом која је старија од речи“ (како стоји у уводном упутству песника – песнику, самом себи.

          Императиви певања чине бескрајни низ: разна значења сливају се у једно, флуидно и вишеструко, сложено. Притом је динамична императивна реч дорекни изразито битна, а пар замисли и надмисли изузетно изазован за разумевање песничког мисаоног процеса. Песнички дорећи један је од израза постизања савршенства или целине (хармоније), а замислити и надмислити је схватање песничког мишљења као вишег степена филозофско-поетског процеса.

          Ритамски низ императива, али и предмета певања продужава се из уводне аутопоетике о мелодији и прелазе у неухватљиви низ апстрактних појмова које изриче, прониче, сновиди, призива... поезија, а који чине посебни регистар: неизрециво, недокучиво, незамисливо, неслућено. Док то све докучи, песнички поступак (или субјект) мора да разгради, раствори, напусти, разобличи, разодене... низ или регистар конкретнијих али не мање сложених појмова и облика постојања песничког језика и света: остварено, именовано, научено, очекивано, чудесно – и једно и друго „из дубина, из ништина, из искона и суштина“. Концентрација и свеобухватност израза песничког процеса сугерише емотивну енергију и обиље значења.

          Из програма задатог у уводном прозном и уводном песничком поглављу о „призивању чудесног“ песникиња Јефтимијевић Михајловић пева и „разматра“ све што се налази у ракурсу њене поетике и лирике. Тако је „програмска“  песма „Треба изван круга ићи...“, у римованим осмерцима којима се мелодија појачава и „Неизрециво пева“ дословније од аутоналога „треба“. Издвојена поента „Безграничје Домом звати“ могла би се схватити као поставка о „мелодији космоса“ и „растакање индивидуалних искустава у опште“... Ако бисмо, пак, апстраховали програмски ниво песме, она би изразито музикално изражавала стање духа и трепет бића као тематско-мотивски круг који песничка „надмисао“ превазлази.

          Као прва песма са задатом темом, могла би се означити „Душа“. Сва од песничких слика, превасходно метафора и личних доживљаја, песма дочарава душу као сложену – вишебојну и вишеслојну оркестрацију бића у дослуху са чулима сензибилног субјекта: пре свих, слух и бол. Унутар те оркестрације, као на сликарском платну, ређају се садржаји живота и смрти, човекове природе и судбине. Лирски пејзажи су од духовне грађе. Доживљај је на почетку лични (почиње првим лицем), а на крају општи: душа је млада и вечна, Патња и Песма.  

          Посебно важан тематски круг песама чине мотиви груписни у циклусу „Обасјања“. Обасјања су друго име за лирску аутопоетику У њима песнички поглед обасјава видове и облике одабраних апстрактних појмова, као што су једноставност, чежња, срећа, љубав. Ти појмови су својства лирског субјекта, али их он дочарава са дистанце, као опште предмете свог осећања и певања. Заједнички именитељ им је „савршенство“ – једноставности, чежње, среће, љубави...

          Предметног света у тим песмама као да нема. Њихов главни садржалац је, опет, душа, а душа се, као таква, чини савршеном као многе друге форме које нас окружују – једноставне до савршенства: круг, кап, суза, песма. И те форме чине круг, концентричан са кругом мање апстрактним, али довољно флуидним и неухватљивим: светлост, рука, нежност, сета. У средишту тог круга, у исто време, песник насељава празнину, тишину и дубину у којој се ипак обликује Смисао, такође надстваран и специфичан, одређен тек метафорама „пребивалиште огња и дом пламена“. Негде у тој дубини светлости постоји Човек, са својим захтевним идејама, за којима иде песник по пределима свести и сна, слика и имагинације, верујући да се тај човеков „облик и одраз“  уклапају у савршенство  свих других савршености, од елементарних (круг, кап, песма) до укупне „нежности света“ коју песма открива у симболима: гнезду, грани, птици и небу. Као што светлост открива мисаону дијалектику света од првих елемената до птице у небу, тако гради лирску дијалектику Човека са Душом „савршеном као песма“. 

          Чежња да се буде и да се у себи огледне, лирски субјект исказује низом императивних инфинитива којима се предочава чежња за другим видом савршенства: „Бити светлост, блистав бити...“ Бити светлост и блистати садржи низ потреба или узлета ка визуелним и моралним моделима постојања али и понашања и мишљења. Филозофска нијанса у песми „Чежња“ доминира у односу на лирске слике и нијансе: светлост, суза, искра...

          Лирска ткања и разматрања о срећи и љубави почињу призивањем интонације и синтаксе правила или искустава са законитостима: можеш и мораш: „можеш дотаћи бездане своје“, „Љубав те прво мора убити“. „Срећом“ доминира вера, „Зрном“ љубави доминира емотивност. Лирска мисаоност интонира музику и слике ових песама. Музичке слике и лирске имагинације преплићу се и спајају у фино ткање језика.

          У циклусу „Сновиђења“ песничка имагинација дочарава даље и дубље просторе. Ти простори имају елементе и оквире слике, а у сликама су, као сновиђења, мисли и уточишта смисла. Као када у класичној поезији речито говори тишина, тако у Маријиној песми, у суштини тишине може постојати „мир дубина“. „Тишина тиша од свих тишина“ у овој поезији представља храм, а храм је биће. Храм тишине је храм сна: спајања и поистовећења, где је лирски субјект једино у стању да у себи препозна и открије себе. То се постиже заносом и уласком у мир дубине: „Кроз затворене капке отварају се небеса / И тонемо у облаке као у снове“. Посебни живот и свет за којим чезне субјект претпоставља у малом личном храму, као и у васељени-одаји коју види као „црквицу нашу небеску“. Кад затрепери ум, у тренутку „између два откуцаја“ може се остварити песнички сан – пољубити Светлост: достићи метафизички циљ љубави.

          Песме овог круга су казивања о љубави. Љубав је у исто време својство човека и Бог сам. Главни јунак је Смисао, у ком се огледају добро и лепота. Смисао открива тајну и „уме рукама обујмити бескрај“. Тајна света је тајна љубави: „Тајну над тајнама Тајном откључаваш“.Тајна над тајнама је реч, реч над речима је Љубав.Тајна љубави постоји у светлости. Светлост је Љубав, Љубав рађа Светлост. Тајна је друго име Љубави, загонетка језика. Струјање васионе и небеска музика дотакну се струна и дођу у слух или сан Љубави. Те процесе ослушкује чуло песника и региструје ауторка.

          Љубав је чудо – сматра један глас ове поезије, у песми „Порекло чуда“. Порекло израза љубави у овим песмама је делом, а у песми „Порекло чуда“ знатно више, у мотивима и језику усмене поезије, са реквизитима астралног  живота и света. Појава вила и небеских тела, са кладенцима и чаробним кључевима додирује се са бојама и чудесима природе као „постојбине срца“.

          Егзистенцијална и љубавна лирика преовлађује у другом делу овог циклуса. Егзистенцијално је пре свега мисаоно, а љубавно је претежно метафизичко. Средства и слике светлости и таме, симболика крви, орфичке и космичке асоцијације приближавају ове песме нијансама и сазвучјаима Миљковића и Попе, пре свега замасима стиха и риме (са првим, „Легура“) и интонацијом и генитивним метафорама (са другим, „О космичкој мери ствари“).

          Тајна постојања налази се у песмама циклуса „Озарења“. „Чежња векова“ је облик осећања и интензитета са несвакидашњом временском димензијом. Смењују се треће и друго лице: треће је више рефлексивно, друго је више љубавно. Две најлепше песме „Божанством такнут...“ и „Мисао“ имају по четири катрена са неједнаком римом, али са хармонијом коју ствара пре свега лирска синтакса, потом цезуре у неједнаким дужинама стиха. Мисаоност лична, у првој, разликује се у емотивној мисаоности у другој песми. У обема констраст таме и светлости представљају равнотежу реторици и музици симбола који певају.

          Јадна од највећих тајни је чежња. Чежња је принцип живота и Љубави. Човек се рађа са чежњом – поезија чезне. Један од кључева већине песама могао би бити у поетичкој песми „Језик љубави“  – о разумевању речи и поезије на једној, а светлости и слике на другој страни. То је песма о Тајни – човека, космоса и поезије. Као да је Тајна узрок и разлог постојања – и поезије, и космоса, и човека:

                    Тајна је највиши облик спознања

                    Знање које у слави живи

                    Онима што ћутећи у буци света

                    Говоре свештеним језиком љубави

          Тим језиком говори поезија Марије Јефтимијевић Михајловић. Том језику, такође, обраћа се песник у песми „Мисао“:

                    Кажи, изреци, слогом посложи

                    понорнице бића најтиши шум.

                    Опевај, препевај, у Песму преточи

                    Речи што ломе кости и ум...

          Није ли управо то циљ првобитне аутопоетике. Није ли то мисао о стварању. „Мисао којој висина је дом“ јесте мисао коју на много начина  и облика варира поезија ове збирке.

          Циклус „Спознања“ почиње необичном песмом-медаљом. Као монолог и исповест, говори је Симонида, опевана фреска из Грачанице, историјска жена краља Милутина, изузетна национално-уметничка икона. Говори је у епском десетерцу који овој песми даје трагични интензитет, мелодијском и музичком интонацијом, аналогно тематском садржају судбине и прототипа и српске жене уопште.

          Из лика и судбине средњовековне и свевремене жене-жртве говори песник. Марија Јефтимијевић Михајловић говори из лика и судбине жене која истовремено постоји у српској историји и у српској култури, највише на фрески, и управо на фрески она нема очи. У озарењу Видовдана, који ће тек доћи као круна српског постојања, видом ког нема, владарка Симонида (жена и дете) вида – лечи ране „свих живота“. И ране песника, које су у срцу, односно у суштини поезије. Димензије осећања и евокације јединствене традиције, наша песникиња уздиже на виши, универзални план и песма прелази у мисаону димензију: „Само један бол је од давнина“ и у метафизичку метафору као поенту: „ископана светлост која пева / са прозора унутрашњег вида / дно је душе – дно зеница мојих“. У дну душе налази се унутрашњи вид. Име Симонида је име једне судбине – удеса једног народа.

          Маријина Симонида друкчија је од лирске фреске других песника, поготово најбоље – Ракићеве. Заслуга Симониде је у том различитом песничком доживљају и књижевном животу древне уметности.

          Из погледа у доба и дух Симониде наша ауторка прелази на „Поглед у време“. То време је, у ствари, простор са епохама Србије. Када се отвори (прошло) време, тада меморија песника пред собом има низ слика, велики филм трајања и постојања – читави космос живота, историје и географије Косова и Метохије:

        

                    – Каравани промичу кроз градове

                    Видим тезге, сувенире, арабеске

                    Миришу слике на тамјан и воштанице

                    Безгласно плачу зидови и фреске...

 Следе низови имена – градова и манастира, поворке слика и симбола. Све се то креће и у самој песми. Избор тих слика и симбола је такође уметност – емотивни и „спознајни“ нивои које сугерише и дочарава песма савременог аутора. Као да је цео онај аутопоетички оквир „Обасјања“ био отварање и припрема простора за реконструкцију реаговања на прошлост народа и његове сензибилности, а сензибилност је у полифоној меморији као виду културе.

          У „Спознања“ спадају  временски ближи и личнији доживљаји и односи, мада су културно-историјски слојеви у исто време грађа песниковог бића и оквир језика. Као сажета породична песничка приповетка, с елементима домаће иконе (иконе у кућној и личној меморији), као да на кућном зиду, у бојама памћења и сензибилности зрачи лик прадеде, али не као фотографија или као портрет, него као сан. Сан је рам за лик и рам за огледало у том лику. „Сан прадеде Огњана“ је родословна лирска реминисценција на предмете и појмове које на судбински пут и вечно опредељење носи један од српских војника новијег доба. Његов одлазак у рат сасвим је у косовском духу. Сат којим се мери време историје и појединачног живота/одсуства и ковчежић „бременит од историје“ и снова човека и народа, сваког прадеде који је био или замишљао себе у „ноћима преко Албаније“. И ова песма из циклуса „Спознања“ садржи елементе фреске.

          После имресивне разгледнице „Гледајући у Звечан“, коју лирски субјект шаље из будућности у прошлост, из свакодневног живота у вечно време, долази песма датирана 17. марта 2004, на још један „дан свесрпског страдања“. У дан кад су гореле светиње, све оно у чему постојимо вековима, прво лице песме „спознало“ је „две ствари“: две истине, две песничке поенте. Тичу се Мајке –  оне која нас је родила и оне која је родила Спаситеља света.

          На крају ковчежића са преградама ове песникиње, где се ређају аутопоетички, језичко-музички, лично-емотивни, и спознајно-историјски мотиви, од којих се сваки циклус и свака песма завршавају својом каденцом – долази епилошка медаља од два језичка акорда, под насловом „Срце руже“. Издвојене као целина „Сагласје“, ове две строфе доводе у сагласје светлосне и унутрашње ритмове, појмове – стања и осећања у чијем се окриљу остварују песме Марије Јефтимијевић Михајловић. Тим појмовима песник се враћа аутопоетици: из тих стања, сновиђења и озарења настају речи и мисли, слика и музика ове поезије.

                    Обасјања, обасјања

                    Магновења и спознања

                    Нити светло, нити тама

                    Океани чистог стања

                    Сновиђења, озарења

                    Отрежњења, освешћења –

                    Насред груди ружа цвета

                    Усред руже срце света

          У осмерачком ритму, са тактовима и нотама аналогним пулсу песника, ружа у срцу, или срце у ружи, јесте метфора песме или песничког доживљаја света и његовог израза у песничком тексту и српском језику.