Долази
доба свеопштег кроја
Живота
људских, и неспокоја:
Ближи
се топот нечистог соја,
А ти још певаш, Радости
моја.
Мирише
цвеће отровних боја
Где
виртуелно сја параноја
У
врту лажи, нема им броја,
А
ти још певаш, Радости моја.
Почињу
дани великог боја,
Стршљени
против пчелињег роја;
У
тихој молитви нада је твоја
И
зато певаш, Радости моја.
Јер
знаш да светац, из руског строја,
Становник
небеског перивоја,
Говорио
је и грашки гноја
Христос
воскресе, Радости моја.
И
слутиш – то је смисао споја
Молитве
с песмом, и лирског поја
Душе,
у грашки крвавој, која
Још
увек пева, Радости моја.
В.
Вукашиновић, Ветар и дажд, „Православна
реч“, Нови Сад, 2017.
