СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Вече нa океану

 По старој пословици, море учини да заволимо што смо мрзели, и омрзнемо што смо волели. Ja сам био остављен то вече сам на Океану, и било ми je стављено у задатак да учим Океанову кћер смислу стварања.

Te вечери њен отац, Велики Океан, отишао je био у револуцију, да je осети и испита.

Била je мирна ноћ, која je умирала на таласима, и опет васкрсавала, и опет нестајала и понова живела.

— Je ли ти икад пало на памет — питао сам ja Океанову ћерку, колико звезда сија у ноћи. Понеку ноћ има их мање. Где се оне губе?

— Te звезде пију валови, који су жељни нечега одређенога и најзад плавога. Ja сам толико пута молила таласе да поштеде звезде. Мени се чини да je и Ноћ — Океан, и да би Океан требао да има милости према Океану.

Нашто та уништења и та заробљавања? Ha крају крајева све се мора вратити.

Таласи који носе звезде дају звездама покрет и бол — звездама које су непомичне и не разумеју свеопшту променљивост. Да није мора, звезде би светлиле, a после светљења нестале. Море даје звездама занос љуљања, полет ка нечем што само себи иде у сусрет, и као вечитост, вечиту неодређеност светљења у светљењу.

— Ja више волим, рекох, само звездано небо. Ja бих хтео да je под звезданим небом опет неко средишно звездано небо. Ja не могу да издржим када се светлост прелива, место да остане где je; када бежи да би се опет вратила. Ja полудим кад видим како се једне звезде на водама ређају изнад других звезда, друге изнад трећих и хује у једноме ритму који мора да буде освајање. Ja бих хтео да стихија ништа не осваја, пa ни себе саму, да живи, да сија, да се гаси и да умире, и да остаје дух сам у ноћи, сам у дану, сам у бивању, сам у себи. Овако, дух иде у звездама, са нечим, са самим собом. Али са прекренутим и објашњеним, у његовоме путовању пo таласима одговарају дубине новим силаском у нешто мудрије, новом и модријом симфонијом падања у нешто судбоносније дубоко. Ja бих хтео да се сва васељена оствари — у нешто бескрајно разумљиво: у ноћ, у светлост, у таласе, или у мрак или у сунце и у боје. Овако, таласи само носе мрак a нису мрак као што и нису ма шта. Мрак се диже изнад таласа, или сунце побеђује дубине, и дубине односе звезде и валови враћају траке светлости и замршавају сводове бескрајне нечим блиским њиховој удаљености, блиским свакој удаљености.

— Кад би звезде биле само оно што су, и кад би се налазиле само где су, нико никога не би волео, jep би се свуд осећало проклетство, можда, простора. Океан je победио простор, ритмичним узлетима зачарао.

— Ha земљи je живео Бах, који je схватао небеса као сад ja — рекох ja Океановој ћерци.

Знаш ли како je схватао: Између сваке две светле тачке постоји одстојање. To одстојање везује једна линија која je: мисао те две тачке. Између линија постоје друга, све замршенија, али све болније изражљива одстојања. Сва се тако одстојања удружују, линије везују, фигуре продиру — a ипак све je пуно односа, све je обухваћено неким смислом, израженога или идућега у израз, или морајућег продрети у израз.

Бах je створио океан звукова, и страшан, али не од љубавнога спајања, већ страшан општом измереношћу, сазнањем свачије удубљености и узвишења и испупчења и угнућа; океан страшан услед своје самерљивости једнога помоћу другога.

To je наш човечански, математички, бројни, звучни, бојама окићени, сазидан од линија и сплетова, луди и мудри Океан.

Океан твој, Океан са кога ти знаш да идеш у сусрет зорама и сумрацима не крчећи себи никада пут ни кроза шта — тај Океан у стању je сам себе да заборави, сам себе да изгуби и опет нађе, сам себе да не тражи и не сети се да се оствари.

To није наш, људски Океан... Можеш ли ти да разумеш наш Океан? У њему je, у нашем, стално однос, a кад се однос привремено утопи у нечем неиздржљиво и неодољиво дубљем, то je још увек и још ипак само бол, само осећање после пропасти, језа после губљења и мрак понирања и светлост неналажења, умирена светлост, и нешто једнолико a туђе. Ипак je нада: можда ћемо се наћи. Ипак je нада: можда има путева да се сусретнемо ... Твој Океан односи све везе, све споне, сва мудра уплетања, све тихе шуморе, који не улазе у бесне захукталости јер су у њему једно исто.

И наша историја! Бах, то je ваљда средњи век, који je тражио Океан, али није умео да се уокеани, јер je био пијан односима, размерима, везама, које ипак на крају крајева ништа никад не стварају, већ само створено — везују.

Наш средњи век са кулама, стрелама цркава, уговорима сталежа, правилима савеза, заветима одбрана, изјавама Богу на пергаменту, опоменама на сликама и камену, еснафским тражењем апсолута да би и апсолут најзад постао одређен... Све то: само ипак бескрајни грч милиона облика за милионима облика, пут милиона облика.

Наша историја са формулама, егзорцизмима, заклетвама, проклетствима, прокоцкавањем душе, са хијерархијом анђела, са дантеовским безданима, који се ипак мере, и мере помоћу других бездана...

У Твоме Океану — све исто губи се у истоме, и што случајно није још исто, покаже се и траје само дотле док je у стању да не подлегне свеопштем преламању линијскога, промени уобличенога, губљењу себе и налажењу другога.

E тo, шта je код Тебе болно, ужасно, нечовечанско. Ми, људи, још можемо и да се помиримо с тиме да изгубимо себе, с тиме да нестанемо у нечем вечитијем, да погинемо због нечег случајно, али херојски интензивног. Но, ми не можемо ово: да се изгубимо само зато да бисмо се опет нашли. Не можемо тако да умремо да све друго, и сваког другог признамо за свога наследника. Kao што верујемо у смисао нашега живота, тако хоћемо целом дужином мртве наше историје у ропцу да смо фанатици неумрлости наше смрти. Ми хоћемо да продужимо у бескрај, свих фаза, свих периода, и само наше умирање. Ми хоћемо да наша смрт има свој смисао, да je она сама пo себи трагична услед некога њој ствојственог садржаја, ми хоћемо да онај моменат који није чак ни моменат прелаза — буде свечан склад најнепосреднијих екстаза. Тачка пресека, та случајна тачка пресека могућности или немогућих праваца, има да буде сама пo себи нешто дубоко битно.

Ми вечито оживљујемо-доживљујемо нашу смрт, као песник смрт Роландову и Милошеву. Ми бескрајно продужујемо нашу и свачију и сваког света агонију, да бисмо неког убедили у значај агоније као такве, можда и у неправду која се чини живоме када му се одузима живот.

Твој Океан нечовечан je према смрти. Он je не признаје. Он je не продужује. Он прелази преко ње као и преко свега. Све je њему мост, без краja. Eтo, ту je основна разлика нашега стварања. Треба то разумети, да би се разумео човек.

— Ja схватам, рече Океанова кћи. Али Океан није милијарда тачака која се са другом милијардом тачака, болова и радости сусреће или размимоилази. Ja знам, — то je твој Бах. Ипак, ту je број, a не нестанак броја у нечем што језиво осећа излишност бројања.

— Али je мени Маларме причао о Бодлеру. Није увек, и није сваки човеков Океан тачкаста пучина коja добија или губи свест, све сваки појединачно, све тачка no тачку. A кад je у најмузичнијој својој визији, онда се освешћује ритмичним шарама, вулканичним изненадним смелостима, и опет, опет у некој општијој непроменљивости, неуздрхталости, непримљивости осталих и осталога.

Мени je причао Маларме да je Бодлер схватио један други, исто тако непосредни Океан: Камени Океан, живот — камен, живот — некретање. Taj Океан опет je један, и само зато један да би нека, једна душа, могла у њему живети. Ако би Бодлеров свет имао у себи два разна правца простирања, два разна бола и усхита каменитости, каменитошћу — онда би носио и две душе. A једна je душа — Бодлерова, и у једној je васељени, у Бодлеровом камену.

Увек, на исти начин, Бодлер je каменит — и само његова душа у камену, каменом, може да дође до свести. Можда ту има још душа, али су оне урасле у камен и не могу из њега отуђити се.

Бодлер je следио, закаменио, умразио, заокеанио каменитошћу свет духова, и оставио у њему само блудећу своју душу, једину.

— И ту није, рекох ћерци Океана, нашла нашa историја океанскост којој je тежио наш 19. век. Ипак Бодлер — признаје и призива у Океану (пa макар и од самог некрета састављеном Океану) — један покрет. Он призива себе, ради давања смисла своме Свему. Haш 19. век хтео je да нас однесе океански, али да се увек, на свима таласима вију заставе 19. века. Kao у Сплину Бодлеровом, где je смисао сам Бодлер, тако и ту, на врху свега смисла, вије се црна застава, Бодлерова застава.

19. век хтео je да нас претвори у Океан, али да његова повесница не потоне, не раствори се чак ни у себи (јер je све имало бити Он — 19. век).

19. век није хтео да жртвује себе ни себи самом, као што je пророковао Шопенхауер и саветовао своје богове Вагнер.

— Када помислим, рече ћерка Океана, на оно што нисам разумела у грађи светова, у основи светова — можда, можда je Достојевски бар, Океан, Океан ближи, у непосредности, у јединству, у самоизгубљености.

— Знаш, рекох, како je стварао Достојевски: дух, који све пробруји, све доживи, на свима врховима пролебди, у свима дубинама процвили и нађе се тек у једном једином у нечем, у ма чем, али нађе се. Признајеш дакле њега за блискога себи?

— He, не признајем. To стварање није Океан. Значи: кад je био у дубинама; значи, када се спуштао у низине, он je још увек носио, не објављујући то никоме, оно основно, оно мутно, оно судбоносно, што je давао тек после — у случајном, давао у неочекиваном, у првом, у пролазном, у на путу нађеном. Још увек значи то — сакривање, недавање, неизношење, несветљење, неослобођавање, незаборављање, и још увек значи то: не бити један, бити милијарда и један. A одбацити милијарду и остати само један, горче je, скромније, огромније, пожртвованије, једноставније, океанскије ... Океан не може бити: он само и неко други. Чим нађе неке односе — Твој дух њима дода и себе — je ли? a Океан не проналази односе — шта ће му односи? Он je однос у односима, укопан у њима, укукан у њима, уекстазиран у њима, у оно што су они.

— Ja Теби, рекох ћерци Океана, не могу објаснити смисао тог стварања. Ти си само стварање и Ти ке тражиш случаје, случајности смисла; Ти не схваташ да нешто мора имати смисла да би постало и нестало. Како да Ти објасним такав случајно постали смисао? Када се са површина модрих диме црвене зоре, a у дубини се отвара провалија да све зоре прими, зоре које се пењу у вис? . . . Je ли то нешто коначно? . . .

... У томе je протекло вече. Нисам објаснио ћерци Океана смисао наших случајних, историјских океана.

Стари Океан вратио се из револуције туробан, са бурама у срцу.

Ha земљи он није нашао сроднога себи. И у револуцији, он je — како причаше — видео само оно што не може да схвати Океан: пожаре којима je горела прошлост — и није се, авај! улазило у прошлост друкчије но преко пожара.

A хтео je стари Океан да и сама прошлост приђе будућности, двоструко тим приласком тад животворној . . . И причао ми je каква би имала бити та океанска револуција . . .

A ja — пo старој пословици, да се у близини мора омрзне што се досад волело — пошто сам увек волео море — омрзнух море — моју чежњу — и сањао сам о све извијенијим линијама простора, и о нечему што би било финије но музика, a блудеће, блудеће, све свесније, све страсније после сваког удаљења, куда га никад нико не може стићи . . . и да вечито и још иде и још вечито вечитије иде напред.

Kao да je вечност не у себи него у нечем још даљем!

С. Винавер, Чувари света, Српска књижевност у сто књига, књига 88, Нови Сад – Београд, 1971, стр. 43-49.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Кинеска мудрост (Исписана на затвореним капијама једне Књижевне установе)

(Читати језиво и свечано. Музика: Лист)

Капије су Пакла отворене сваком

Зато Ти не буди наметљив и лаком!

Све ти је узалуд, пишче јадни–сетан,

Не гурај се овде ниси пунолетан!

Никада не рони у вирове река

Који много рони, томе нема лека.

Не пењи се никад уз планину стрму

Јер ћеш изгубити свог живота крму.

О, не блуди никад кроз равнице благе

Равнице нам пију срж душевне снаге.

Не блуди, не рони, не срљај, не ходи

Остави се копна, не веруј ни води.

Бој се именица, од прилога бежи

Придеви су пропаст чак и кад су свежи.

Bapajy те снови, логика и чуло

Све је само варке придевско расуло.

Ништа не говори, не певај, нит' ћути

У мудрост језиву мисли не упути.

O не пиши ништа, сви су списи ташти

Не веруј очима, не подај се машти.

Напусти Модерну, одбаци и древност

Само од нас чекај – Велику књижевност.

С. Винавер, «Поезија мог сокака – шаљиве песме & песме за децу“, Европска ноћ: сабране песме, Дела Станислава Винавера, књига 10, Службени гласник, 2015.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Древне нејасне слутње

Кришом иду неуморна

Древна знања непреборна,

Влагу слуте лист и влат

Шта везују, шта односе,

Ког спајају, ком пркосе

И пљускова тмурни сат?

С. Винавер, Европска ноћ: сабране песме, Дела Станислава Винавера, књига 10, Службени гласник, 2015.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Расклоп

Заносу страсти, безверју чула

Расклопу цвасти, безмерју зла

Лелују власти, чемерју фрула,

Иверју гора: блеску расула,

Бисерјем зора, кроз пребол тла,

Паперју ајкула у освит сна.

30. III 1954.

С. Винавер, Европска ноћ: сабране песме, Дела Станислава Винавера, књига 10, Службени гласник, 2015.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Свих суштина зрели мир...

Разјарити грозд пo грозд

Продубити звук пo звук

Расклопити зглоб пo зглоб

Уогњити врх пo врх.

Насунчати цваст пo цваст

Дохујати дан пo дан

Прејадити бол пo бол

Позобати коб пo коб.

Узабрати сласт пo сласт

Изаткати влат пo влат

Искапити вир пo вир –

Свих суштина зрели мир.

С. Винавер, Европска ноћ: сабране песме, Дела Станислава Винавера, књига 10, Службени гласник, 2015.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Арабеска

Тешког расклапања

Круни одзвањање

Мутног утапања

Далеко сањање.

Слути се отима

Буновних чесама

Свест о животима

Жуборних песама.

Опојне сокове

Песма је савила

У витке токове

Заплетом правила.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Речи нису ништа – мелодија је све

За мене је целог живота био највећи проблем – како ући у суштину мелодијског y српском језику, а затим како из ње изаћи. Јер ми морамо да изађемо из малих распона. Да бисмо из једне етапе прешли у другу, морамо да се отргнемо од музике у којој се налазимо. Код нас постоји сасвим мали број писаца којима је то успело. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом. Трудио сам се да нађем почетак српског језика који је хроматичан.

Речи нису ништа – мелодија је све. Кад кажете, рецимо: „Све, све, али занат.“ Идеја вам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили. Зато сам сматрао да треба страховито да пониремо у стихију нашег језика. Да онда будемо способни не само да схватимо, него и да се изразимо.

Ми имамо епопеју којој нема равне, она је препуна догађаја, детаља, то је преопширан живот. Ми је имамо, а најважније је нешто имати. Она нам даје бунтовни став. За даље мора се изгарати. Епопеја је корисна да y њој изгоримо, а не тињамо. Сматрам да је модеран само онај који је разумео старо, па умео да га одбаци. Ако старо не можете да одбаците, онда падате у понављање. А задатак је песника да траже, мисле и горе. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом, која је до краја верна себи.

С. Винавер, одломак из последњег интервјуа са Љиљаном Павловић, сачињеног за Републику, објављеног постхумно у рубрици „Београдско огледало“ (Сабрана дела Станислава Винавера, књига 8, „Језик наш насушни – граматика и надграматика“, Службени гласник, Београд, 2012. 

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Феодални џамбас звани Краљевић Марко

Прославио се искључиво због свога извиканога коња Шарца.

У своме новоме делу „Навукодоносор и Истиносаурус“ које излази ускоро у издању „Печалбарске задруге“ (награђено на конкурсу „Цвијете Зузорић“) ја сам показао да Шарац није никад био чак ни шарен! То је била обична ахкохоличарска рага коју је префарбао од главе до репа царистички сликар – Репин, а исфлекао не мање злозласни капиталистички и антисоцијални Леопардо из Винче.

Сва наша епска поезија – све су то обичне колонијалне приче!

С поштовањем и сервус

D-r M. Савковић

члан књижевне колоније

са станом у проферорској колонији

С. Винавер, „Огласи“, Пантологије Алајбегова слама, Сабрана дела Станислава Винавера, књига 2, Службени Гласник, Београд, 2012. 

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, Песникова мисија у свету (Рабиндранат Тагоре)

        Рабиндранат Тагоре од дужег времена стално путује, али ипак и на путу не мења своје освештане навике. Устаје у три сата изјутра, и неколико часова погружава се у своју тиху екстазу. Када ови часови духовне напрегнутости прођу, онда се песник лаћа пера и пише идеје, стихове и есеје до којих је дошао у сну. Понеки пут бележи и мелодије до којих је дошао у својим екстазама. Тек после свега овога песник се буди за обичан живот, обавља преписку, прима секретара, разговара са посетиоцима.

          Затекао сам га где се игра са својим маленим унучетом, одевеним у живописну индијску ношњу. Унуче се слатко насмешило и отрчало из салона у апартману Рабиндраната Тагоре на четвртом спрату хотел "Паласа" у одаје секретарове.

          Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.

          Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу, и тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. Ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслову фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама.

        Ја му постављам многа питања, углавном у вези са његовим књижевним радом.

         – Волим – почиње Тагоре – што ме питате о поезији а не политици. Ја немам са политиком никакве везе.

– Немојте мислити – каже он – да је сав мој песнички рад сажет у оно десет књига енглеских превода. Ја сам написао безброј песама на бенгалскоме језику. Ја стално пишем и пишем песме; ја једнако стварам поезију. На енглески сам превео минимални део својих стихова.  

          Ја не верујем преводима. Они нису у стању да пренесу како треба заталасани осећај песников. Ја сам своје стихове сам преводио на енглески, па ипак нисам пренео свој прави осећај. Лепота и нарочита особеност енглескога језика састоји се у игри и ткању сугласника, сасвим противно италијанском, где се бојадисање врши помоћу самогласника. Ја сам искористио ове особине енглескога језика да преко њих изразим свој осећај, који се на бенгалскоме језику друкчије оваплотио. Нема не само доброг превода, већ може се рећи да је поезија уопште непреводљива. Превод износи песничка факта, идеје и предмете, али у њему нема светлости оригинала. У оригиналу свака реч има свој сјај и атмосферу; удруживши много сјајева и атмосфера добија се једна песма, то је једно сунце које зрачи. Преведена песма јесте као угашено сунце: иста је садржина али нема светлости.

          Песма је још као водопад звукова и боја, и сваки прелив има свога значаја и своју музику. Песма мора да буде откривење свету, а откривење вреди у истини само ако је обасјано правим сјајем оригинала.

          Каква је ваша мисија у свету, Мајсторе?

– Песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка. Песник треба да ствара лепе песме, то јест да налази лепе облике за наше мисли. Песник не мора имати моралну мисију. Али самим тим што ствара лепо он пмаже људима да буду добри и он омогућава истину, коју чини примамљивом. Лепа је шума, лепа је звезда и цвет – исто су тако лепе и песме. Песник тежи савршенству у песми у изразу, и тим самим ствара у људима тежњу за савршенством,  у свим областима. Ми песници имамо идеал: савршенство; и њега ради тражимо погодног израза за оно што осећамо.  

Има песника који су били носиоци великих мисија политичких и ослободилачких – али то су они чинили као људи многострукога талента а не као песнци. Песникова је мисија само да бде песник, да ствара песничку лепоту и ништа више.  

У чему је песничка истина и права поезија?

– Некад су народи били прости. Сад су компликовани. Сад их раздиру многе тежње. Свака од тих тежњи има оправдања ако је прожета духом. Главно је да у свему буде духовнога струјања. Међутим, Европа се све више и више повлачи у сиров реализам, у факта и факта. А гола факта нису ништа. Предмети сами по себи нису ништа. Потребан је дух да у њих унесе живота и смисла, значаја и лепоте. Духовна ризница налази се на Истоку, где су поникле све религије. Без Истока Европа ће се изгубити у фактима, у предметима, у знацима, и пропашће. Зато је последњи час да Европа накалеми на своје тело, као и увек у моментима кризе, источњачки дух. У додиру са Истоком зацветаће предмети. Без духа они би угушили Европу.

Средњи век у Европи показао је борбу Истока и Запада. Европски запад састоји се у борби, у авантурама, у жеђи за влашћу, за материјалним и техничким преимућствима. То је дух освајања, дух грознице, дух страсти. Азија је сва у тежњи уа апсолутним, Исток се одриче власти, он тоне у себе, и ту тражи једину одгонетку наше егзистенције. Европски средњи век удружио је ове две огромне тежње, и оне су се рвале, али су створиле величину Европе. Сада се у Европи изгубио дух утонућа у себе и потпуно је надвладао дух освајања и грозница власти и материје, авантуре у свим областима. Потребно је да се европа опет препороди у додиру са истоком.

– Шта је основна особина Истока?

– Исток учи да свему треба да буде неког човечанског циља. А какав је циљ у гомилању предмета и знакова? Никакав. То је једна болесна материјалност која ничем не води. Факта само по себи нису ништа. Линије саме по себи нису ништа, а сликар који уме да линије повеже ствара дело духа и уметности. Исток учи да све треба да служи духовноме циљу, и да линије нису ништа без цртача, који им даје смисла и оправдања.

 Ви не верујете у неку истину изван човека, ви не верујете у науку?

– Закони су само човечански, факта нису ништа. Само мисао може да уочи законе. Али наша мисао није случајна. Наша је мисао у ствари општа космичка мисао, она је универсална... Човек је за то да пронађе закона и даде им израза...

Чему нас данас учи Индија'

– Индија данас шаље човечанству нову светлост, а то је Ганди. Он учи да је свака борба у ствари једно ропство. Он учи да се физички боре само животиње, док се људи духовно боре. Недостојно је човека да прима став животиње. Величина и лепота човека је у томе да буде слободан, то јест висок духовно и да се не одупире злу насиљем, јер га тако неће искоренити. Зло ће се искоренити добрим, непротивљењем.

          Па то су идеје Толстоја'

          – Ганди признаје да је ученик Толстоја. Он му много дугује. Али је Ганди развио огромном снагом ту доктрину. Он довикује људима: „будите људи, не будите животиње“. И још вели Ганди: само је човек слободан, животиња не. Главни је задатак и највећа је срећа човека у слободи. Слобода је само духовна, само духовна слобода дубоко је лична. Физичка слобода у ствари је површна и незнатна, ако не почива на духовној.

          Па то су идеје Марка Аурелија, идеје стоика западњачких?

          – То су идеје са истока, мада се оне појављују увек у критичне дане и по другим културама, кад ове назру праву истину. Порекло духовне истине на Истоку је. Народи још нису зрели да ту истину приме. Али они је наслућују...

***

Тако говораше Рабиндранат Тагоре.

Станислав Винавер

Објављено у часопису Време, Београд, VI/1764 (16. XI 1926), 5.

Преузето из часописа Културе Истока, часопис за филозофију, књижевност и уметност Истока, год. V, број 15, јануар-март 1988, стр. 68.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, После и испред

После све већих и пространијих безграничних готово размака шта ли je остало?

Каква игра у одломке?

Вратио сам се полако и неодољиво у слова и слогове и у слатку дечију ускост срицања. Велика je и почетна тајна, тај први лук речи које иду у свој сопствени, једва самерљиви склоп:

Заљубио сам се у пука слова!

По цео дан пребирао сам глас пo глас, нe трудећи се ни дa их удесим у слог, ни догнам у реч. Најзад сам се и нa драга слова разљутио јер oнa још увеку рекох — још превише изволевају и сувише траже трепетни дослућивања плес. Ограничићу се нa неку неодређену целину, гатку тишу нo мисао — недосегљивију нo обележје и знак.

Oнa дa ми послужи за лаку плеву, коју размеће и разноси и најмањи поветарац душе, за слутњу о звучној разиграној језгри која се овековечила негде и најзад.

Покушао сам са смерношћу, са чедношћу, са зазором, са претихим слуктањем: докле ћемо дa се губимо и шта још имамо, шта још смемо да изгубимо?

Покушао сам дa нигде ништа у себи ни око себе нe померим, дa се нигде никоме и ничега ради не нађем на путу: чак ни на путу за израз у смисао, свој или туђ.

A oгроман вал остварења носиo je свет – и није му било стало ни дo чије неостварености.

С. Винавер, Чувари света, Матица српска – Српска књижевна задруга, 1971.