Николај Берђајев – ТАЈНА ЈЕ БОГ

 

За мене је карактеристично осећање да се овим чудновато датим светом не исцрпљује реалност, да постоји и свет другачији, реалност метафизичка, да смо опкољени тајном. Све далеко од Бога је провинцијско. Свет проживљавам као свој духовни пут. Ралигиозни живот је увек лични и он је личан управо у свом продубљивању. Никада нисам претендовао на црквени карактер моје религијске мисли. Тражио сам истину и проживљавао као истину оно што ми се откривало. Понирем у дубину и заустављам се пред тајном света, тајном свега што постоји. И сваки пут са изузетним интензитетом осећам да постојање света не може да буде само себи довољно, да не може да не крије за собом Тајну, тајанствени смисао. Та Тајна је Бог. Људи нису могли да измисле вишу реч. Негирање Бога могуће је само на површини, дубински је оно немогуће.

Н. Берђајев, Самоспознаја, Zepter Book World, Београд,1998.

 

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Духовни лик Достојевског

Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, откривају му се нове димензије бића. Достојевски – то је велики револуционар духа.

„И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе.“

(Јн, I, 5)

Ја немам намере да пишем књижевно-историјско истраживање о Достојевском, нити сматрам за потребно да приказујем његову биографију и карактеристику личности. Још мање ће моја књига бити некаква етида из области „књижевне критике“ – врсте стваралаштва коју ја не ценим много. Такође се не би могло казати да ја приступам Достојевском с психолошке тачке гледишта, да откривам његову „психологију“. Мој задатак је другачији. Мој рад се може сврстати у област пнеуматологије, а не психологије. Желео бих да прикажем дух Достојевског, да осветлим оно најдубље осећање света и да интуитивно прикажем његово схватање света. Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руски метафизичар.

Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима ништа мање значајно место код Достојевског него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфични род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је динамичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталог. И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена бура идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери – хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају.

Уистину, има нечег од Хераклитовог духа код Достојевског. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће кроз противуречности и борбе. Идеје у његовом делу нису замрзнуте, статичне категорије; не, то су ватрене бујице. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. Идеје одређују судбину. Идеје Достојевског су дубоко онтолошке, везане су за биће, енергичне су и динамичне. У идеји је концентрисана и скривена разорна снага динамита. И Достојевски показује како експлозије идеја разарају и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, сасвим оригиналан, по свему другачији од Платоновог света идеја. Идеје Достојевског – то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравно, норме, него судбине бића, првобитна ватрена енергија. Но, он је, ништа мање него Платон, истицао одлучујуће значење идеје. Упркос данашњој моди која иде за тим да одриче самостално значење идеја и да сумња у њихову вредност код сваког писца, Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити, ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја.

ИНТЕГРАЛНА ДУХОВНА ПОЈАВА

Стваралаштво Достојевског је прави празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и сваке идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива у стваралаштву Достојевског. И ево, ја настојим да продрем у саму дубину света идеја Достојевског, да схватим његов поглед на свет. Шта је то пишчев поглед на свет? То је његово поимање света, његово интуитивно проникнуће у најдубље суштине света. А то је оно што се открива ствараоцу о свету, о човеку, о животу. Достојевски је имао своје откровење и ја желим да га схватим.

Поглед на свет Достојевског није апстрактни систем идеја; такав систем не треба тражити код уметника; нешто слично једва да је уопште и могуће. Схватање света код Достојевског – то је његова генијална интуиција људске судбине и судбине света. То је уметничка интуиција, али не само уметничка, то је такође идејна, сазнајна, филозофска интуиција – то је гносис. Достојевски је био у неком особеном смислу гностичар. Његово стваралаштво је знање, наука о духу. Његово схватање света је пре свега, и у највећој мери динамично и ја настојим да га схватим у тој његовој динамичности. С те динамичке тачке гледишта код Достојевског нема никаквих противречности. Он реализује принцип coincidentia oppositorum. Из преданог читања Достојевског свако треба да изађе обогаћен знањем. И то бих знање желео да прикажем у целини.

О Достојевском је много написано. Много је интересантног и тачног о њему било речено. Па ипак, није било довољно целовитог приступа. Достојевском су приступали полазећи од веома различитих „тачки гледишта”, судили су о њему у светлу најразноврснијих погледа на свет и различите стране Достојевског, у зависности од свега тога, показивале су се или остајале скривене. За једне он је био пре свега заступник „понижених и увређених”, за друге „жестоки таленат”, за треће – пророк новог хришћанства, за четврте он је открио „подземног човека”, онима петима даље, он је био пре свега човек православља и гласник руске месијанске мисли. Но у свим тим приступима, који откривају понешто од Достојевског, није било конгенијалности његовом интегралном духу.

За традиционалну руску критику Достојевски је дуго времена био затворен, као што су то биле и све најзначајније појаве руске књижевности. Н. Михајловски је био органски неспособан да схвати Достојевског. За схватање Достојевског потребан је специфични духовни састав. За схватање Достојевског потребна је сродност са објектом сазнавања, са самим Достојевским, нешто од његовог духа. Тек почетком 20. века започело је код нас духовно и идејно кретање које је омогућило да се појаве духови блиски Достојевском. И, нехотично се појачало интересовање за Достојевског. Најбоље је, ипак, писао о Достојевском Мерешковски у својој књизи Толстој и Достојевски. Али и он је одвећ заокупљен истицањем своје религијске схеме, паралеле са Толстојем. Код њега је Достојевски најчешће средство за истицање религије ускрснутог тела и ону јединствену оригиналност његовога духа он не сагледава. Али, Мерешковски је био међу првима којима је пошло за руком да понешто открију код Достојевског од онога што је раније остајало несхваћено, сасвим. Његов приступ Достојевском је ипак у принципу неправилан.

Сваког великог писца као велику духовну појаву треба примити као интегралну духовну појаву. У интегралну духовну појаву треба интуитивно проникнути, треба је сагледати и доживети као живи организам, потребно је уживети се у њу. То је једини исправни метод. Немогуће је једну органску духовну појаву подвргнути вивисекцији: она страда под ножем оператора и онда се она у својој интегралности не може сагледавати. Великој духовној појави треба приступити са душом испуњеном вером, не разарати је сумњом и скепсом. Међутим, људи наше епохе склони су да подвргну операцији било ког великог писца сумњајући да он има рак или неку другу скривену болест. На тај начин интегрални духовни лик нестаје и сагледавање и поимање постаје немогуће. Поимање је неспојиво са анализом предмета поимања. И ја желим да покушам један приступ Достојевском идући путем верника, да се интегрално и интуитивно уживим у свет његових динамичких идеја, да продрем до најдубљих извора његовога схватања света.

КАРАКТЕРИСТИЧНО РУСКИ ГЕНИЈЕ

Ако је тачно да је сваки геније националан а не интернационалан, ако изражава општељудско кроз национално, онда је то посебно тачно када је у питању Достојевски. Он је до дна душе карактеристично руски геније, најбољи Рус међу нашим великим писцима, и поред тога општељудски у највећој мери по свом значају и по својим темама. Он је био Рус. „Ја сам одувек био прави Рус“ – каже за себе А. Мајкову. Стваралаштво Достојевског – то је руска реч о општељудском. Због тога је он од свих руских писаца најзанимљивији људима Западне Европе. Они траже у њему откровење о оном свеопштем што и њих мучи, али и откровење о оном другом, за њих загонетном свету, свету руског Истока. Схватити Достојевског у целини – то значи схватити нешто суштинско у карактеру руске душе, значи приближити се одгонетању тајне саме Русије. Та, како би рекао један други велики руски геније:

„Умом се Русија не може схватити

Аршином се она не може измерити“.

Достојевски изражава све противречности руског духа, сву његову антиномичност која допушта могућност најразличитијих судова о Русији и руском народу. Наша оригинална духовна конституција може се изучавати по Достојевском. Руси су, када у највећој мери изражавају оригиналне особености свога народа – апокалиптичари или нихилисти. То значи да они не могу да буду у средини духовног, у средини културе; њихов је дух окренут коначном, максималном и граничном. То су два пола, позитивни и негативни, који изражавају једну исти устремљеност ка коначности, крају. Како се суштински разликује структура руског духа од немачког духа – Немци су мистичари или критицисти – (или) од структуре француског духа – Французи су догматичари или скептици.

Душевно устројство Руса је најнезгодније за стваралаштво у култури, за историјски пут народа. Народ са таквом душом тешко да може бити срећан у својој историји. Апокалиптичност и нихилизам са крајњих полова своје супротности, оног религиозног и оног атеистичког, у једнакој мери негирају културу и историју као средину пута. И често је тешко одредити због чега се Рус буни против културе и историје и одбацује све вредности, зашто се тако обнажује – да ли зато што је нихилиста или зато што је апокалиптичар и окренут крају, религиозном крају историје којим се све завршава. У својој бележници Достојевски пише: „нихилизам се појавио код нас зато што смо сви ми нихилисти“. Достојевски истражује до дна руски нихилизам. Антиномични поларитет руске душе мири у себи нихилизам са религиозном устремљеношћу ка крају света, са оним новим откровењем – новом земљом и новим небом.

Руски нихилизам је деформисана руска апокалиптичност. Такво душевно стање веома отежава историјску делатност народа, стварање културних вредности и мало је погодно за неку духовну дисциплину. На то је мислио К. Леонтјев када је говорио да Рус може бити светац али не може бити честит. Поштење – то је морална равнотежа, буржоаска врлина; оно не може занимати апокалиптичаре и нихилисте. Показало се да је та особина кобна за руски народ зато што су светитељи мали број изабраника а већина је, на неки начин осуђена, да буде непоштена. Мали број постиже један виши ниво културнога живота, већина је испод оног средњег нивоа културнога живота. Због тога у Русији толико изненађује контраст између малог броја представника најобразованијег слоја, између стварно културних људи, и огромне некултурне масе. У Русији нема средине у култури и због тога и због тога готово да и нема културне традиције.

У односу према култури готово сви Руси су нихилисти. Јер култура не разрешава проблеме краја, исход светског процеса; она фиксира средину. Руским дечацима (то је омиљени израз Достојевског) који су заокупљени решавањем коначних светских проблема, о Богу, о бесмртности, о уређењу друштва на нов начин, култура је сметња – атеистима, социјалистима, анархистима – у њиховом сликовитом кретњу према крају. Тај скок према коначном, крају, Руси супротстављају историјским и културним напорима Европљана. Отуда непријатељство према форми, формалном начелу у праву, према држави, моралу, уметности, филозофији, религији. Руском карактеру одвратан је формализам европске културе, туђ му је. Код руског човека је обдареност за формално безначајна. Форма уноси меру, она задржава и поставља границе, укорењује у средину. Апокалитичка и нихилистичка побуна уништава све форме, брише све границе, одбацује све кочнице.

Шпенглер у својој недавно изашлој интересантној књижици Preussentum und Sozializmus, каже да је Русија сасвим посебан свет и налази у њој „апокалиптичну побуну против антике“. Руски апокалиптичари и нихилисти налазе се на крајњим границама душе, излазе изван њених предела. Достојевски је до дна изучио апокалипсу руске душе и руског духа. Он је открио неку метафизичку хистерију руске душе, њену искључиву склоност према манијачком и демонском. Он је у суштини изучио руску револуционарност са којом је тесно повезано и руско „црностотинаштво“. Руска историјска судбина је показала да су била оправдана пророштва Достојевског. Руска револуција се одиграла у највећој мери према предвиђањима Достојевског. И ма колика она била рушилачка и погубна за Русију, морамо признати да је она била руска и национална. Саморазарање и самоспаљивање – то су руске националне особине.

ГЛАСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ ДУХА

Такво устројство наше националне душе помогло је Достојевском да продуби душевно до духовног, да изађе изван предела душевне средине и да открије духовне даљине и духовне дубине. Под наслагама душевних облика и статичне духовне конституције, у слојевима духовног које осветљава рационално светло и који су подвргнути рационалним нормама, Достојевски открива вулканску природу. У стваралаштву Достојевског догађа се ерупција дубоких, подземних вулкана људског духа. Као да се револуционарна енергија скупљала дуго времена, тло је постајало вулканско, а горе у површинској равни, душа је остајала статична и мирна обухваћена границама, потчињена нормама.

Достојевски је био гласник револуције духа која се ближила. Његово стваралаштво изражава бурни и страсни динамизам људске природе. Човек се одваја од уобичајеног начина живота, прекида са једним законитим постојањем и прелази у област бића другачијих димензија. Са Достојевским долази на свет нова душа, ново осећање света. Достојевски је у самом себи осећао ту вулканску природу, ту искључиву динамичност духа. Он пише о себи А. Мајкову: „А што је најгоре, моја је природа подла и одвећ подложна страстима. Свуда и у свему ја идем до краја, читавог сам живота прекорачивао границе.” Он је био као опаљен, човек кога прождире унутрашња духовна страст, душа му је била у пламену. И из пламена пакла његова душа стреми светлости. Јунаци Достојевског – то је он сам, његов лични пут, различите стране његовога бића, његове муке, његове сумње, његово мученичко искуство. И зато у његовом стваралаштву нема ничег епског, нема приказивања објективног живота, објективног уређења живота, нема онога што чини најјачу страну Толстоја. Романи Достојевског нису романи у правом смислу: то су трагедије, и то трагедије посебне врсте. То је унутрашња трагедија људске судбине, јединственог људског духа који се показује тек неким својим странама у разним етапама свога пута.

Достојевском је било суђено да човека упозна у страсном, бурном, помамном кретању, у искључивости његове динамичности. Нема ничег статичног код Достојевског. Он је сам у динамици духа, у ватреној стихији, у помами страсти. Све се код њега збива у огњеном вихору, све је завитлано тим вихором. Док читамо Достојевског, осећамо како смо целим својим бићем захваћени тим вихором. Достојевски је уметник подземних кретања духа. У том бурном кретању све је помакнуто са свог уобичајеног места и отуда је његово стваралаштво окренуто не статичној прошлости, као код Толстоја, већ неизвесној будућности. То је профетско стваралаштво. Он открива човекову природу, испитује је, не у сигурној средини, не у животној и свакодневној појавности њеној, не у нормалној и нормираној њеној појавности, него у несвесном, у безумљу и злочину. У злочину, а не у здрављу, у безумљу, а не у нормалном, у подсвесној и ноћној стихији, не у свакодневици и у светлости свесно устројене душе, открива се дубина људске природе, испитују се њене коначности и границе.

Стваралаштво Достојевског је дионизијско стваралаштво. Он је обузет дионизијском стихијом и из тог дионизијског рађа се трагедија. Он ступа у огњену атмосферу дионизијске буре. Он зна само за екстатичну природу човекову. После Достојевског све изгледа бљутаво. Као да смо боравили у неким другим световима, упознали друге димензије и, ето, враћамо се у наш измерени ограничени свет, у наш тродимензионални простор. Пажљиво читање Достојевског је увек догађај у животу; оно пали и душа доживљава ново ватрено крштење. Човек који се унео у свет Достојевског постаје нови човек, њему се откривају нове димензије бића. Достојевски – то је велики револуционар духа. Он је устремљен против сваког окоштавања духа.

СУПРОТНОСТ СА ТОЛСТОЈЕМ

Запањујућа је супротност између Достојевског и Л. Толстоја. Достојевски је био гласник револуције духа која се збива, он је сав у ватреној динамици духа, сав је окренут будућности. И крај свега тога он је тврдио за себе да је човек везан за тло, он је много држао до историјских традиција, чувао је историјске светиње, цркву и државу као историјске појаве. Толстој није никада био духовни револуционар, он је статични уметник – уметник статичног живота, окренут прошлости а не будућности, нема у њему ничег пророчког. Но и поред тога он се буни против свих историјских традиција и светиња, одриче историјску државу и историјску цркву са до тада нечувеним радикализмом, не признаје никакве континуитете у култури. Достојевски разобличава интимну природу руског нихилизма, Толстој је и сам нихилиста, одбацује светиње и вредности. Достојевски зна за револуцију која се збива, која увек започиње у дубљим слојевима духа. Он сагледава њене путеве и њене плодове. Толстој не зна за револуцију која се збива у дубљим слојевима духа, ништа не уме да предвиди, али је зато сам захваћен једном страном тог револуционарног процеса, попут слепца. Достојевски борави у областима духовног и отуда он све зна. Толстој је у области душевно-телесног и зато не може знати, не може осетити и предвидети шта се збива у дубини, нити предвидети последице револуционарног процеса.

Можда је Толстојева уметност савршенија од уметности Достојевског – Толстојеви романи су најбољи романи на свету. Он је велики уметник онога што се збило. Достојевски је пак окренут ономе што долази. Уметност онога што се тек збива не може бити тако савршена као уметност о оном што се већ збило. Достојевски је снажнији мислилац од Толстоја, он зна више, он зна за супротности. Толстој не зна да окрене главу, он гледа напред и право. Достојевски прима живот из људског духа. Толстој пак прима живот из душе природе. Због тога Достојевски и види револуцију која се збива у дубини људског духа. Толстој пре свега види устаљени, природни ред људског живота, његове биљне и животињске процесе. Достојевски заснива своја предвиђања на свом знању и познавању човековог духа. Толстој се само буни против тог биљно-животињског начина човековог живота који он једино и види. И за Достојевског је немогућа моралистичка једносмерност Толстојева.

Толстој са недостижним савршенством приказује лепоту и племенитост постојећих форми живота. Као уметнику онога што настаје, Достојевском је недостижно то приказивање лепих спољашњих облика. Толстојева уметност је аполонијска уметност. Стваралаштво Достојевског је дионизијска уметност. У још једном погледу карактеристично је поређење Толстоја и Достојевског. Толстој је читавог свог живота тражио Бога као што га тражи паганин који је својим бићем далеко од Бога. Његова мисао била је заокупљена теологијом и он је био рђав теолог. Достојевског не мучи толико тема о Богу колико тема о човеку и његовој судбини; њега мучи загонетка човековог духа. Његова је мисао заокупљена антропологијом, а не теологијом. Он не решава проблем Бога као што то чини паганин и природни човек, него решава проблем човека као што то чини човек духа и хришћанин. Уистину – питање Бога је људско питање. Питање човека, пак, божански је проблем и може бити да се тајна Божија боље открива човеку кроз људску тајну него кроз природно обраћање Богу изван човека. Достојевски није теолог али је он ближи живоме Богу него што је то Толстој; њему се Бог открива у човековој судбини. Може бити, боље је да човек буде мање теолог, а више антрополог.

Преузето из књиге: „Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена реалност: Поглед на свет Ф.М. Достојевског“

Извор: https://vidovdan.org

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Пакао или губитак целовитости личности

Пакао, као и рај, само су симболи духовног пута. Искуство пaкла управо је затварање у субјект, немогућност да се уђе у објективно биће, оно је самоурањање за које се затвара вечност и остаје само рђава бесконачност. Вечни пакао је неправилна и противречна фраза. Пакао је одрицање вечности, немогућност да се уђе у вечни живот и ступи у вечност. Не може бити никакве паклене и ђаволске вечности, могућа је само божанска вечност, вечност Царства Божјег, а напоредо с њом не може постојати никакво биће. Али у субјекту, у затвореној субјективној сфери може се открити рђава бесконачност мука. Искуство, из којег је преузета идеја вечног пакла, дато је у човековом осећању, које је у субјективној сфери, да је мучење нешто што нема краја у времену. У искуству овог нашег живота дато нам је да доживимо муке, које нам изгледају бесконачне, али паклене и страшне су једино оне муке које нису за минут, час или дан, већ за бесконачност. Али, та бесконачност уопште није вечност и никако није објективно биће. Ту бесконачност одређује затварање субјекта у сопствену усамљеничку муку, немогућност да се из ње изађе у објективно биће. Та бесконачност мучења објективно може трајати магновење, часак или дан, али се оно назива вечним пакленим мукама. Доживљај вечних паклених мука јесте немогућност да се човек истргне из затворености субјекта у свом мучном доживљају. Пакла нигде и нема осим у привидној, небивственој сфери лишеној сваке објективности, у којој је субјект затворен у самога себе и немоћан да уђе у вечност. Пакао уопште није вечност, пакао је бесконачно трајање у времену. Паклена мука је управо привремена, јер се налази у рђавом времену, а никако није вечна и уопште не означава пребивање у вечности другачијој од вечности Царства Божјег. У паклу су они који остају у времену и не прелазе у вечност, у паклу су они који остају у субјективној затвореној сфери и не прелазе у објективну сферу Царства Божјег. Пакао је, у суштини, привидна, фантазмагорична, небивствена сфера. Али он може бити највећа психолошка, субјективна реалност за човека.

Пакао је фантазмагорија, кошмарни сан који не може да буде вечан, који човек не може да доживљава као вечан. Фантазми, који се рађају у људским страстима, бацају човека y пакао. Тако се тка привидно ткиво кошмара и снова од кошх човек не може да се пробуди у вечности, али који управо због тога могу бити вечни. Ничег објективно-бивственог у човековим пакленим кошмарима нема. Није објективна праведност Бога та која предодређује човека за доживљавање паклених кошмара и злих снова, већ ирационална човекова слобода која вуче ка пресветском небићу. Али то небиће добија карактер пакла после искуства бића, после искуства живота у Божјем свету. Твар може да осећа паклене муке једино уколико се у њој није сасвим угасио лик Божји, уколико божанска светлост још осветљава таму злих фантазмагорија. Ако замислимо да ће се лик и обличје Божје коначно угасити и да ће божанска светлост потпуно престати да светли, онда ће престати и паклене муке, догодиће се коначни повратак y небиће. Коначна погибељ замислива је једино као небиће које више не зна за муке. У пакленим мукама човека не мучи Бог, већ човек сам себе мучи, али мучи себе Богом, Божјом идејом. Божанска светлост је извор мучења, као подсећање на оно што је човеково позвање. Борба против сила пакла јесте борба за такву трезвеност, снагу и целовитост свести, које омогућују буђење у вечности, буђење из кошмарног сна који као да траје у бесконачном времену. Паклена фантазмагорија јесте губитак целовитости личности и синтетизујуће силе свести, али у њој и даље постоје и сањају раскомадани парчићи личности и траје раздробљена свест личности. Ти раскомадани парчићи личности преживљавају апсолутну усамљеност. Ослобађање од пакленог кошмара и мучних снова, који су пребивање између бића и небића, јесте или победа целовите свести (може се рећи и надсвести) личности, њен повратак правом бићу и прелазак у вечност, или коначно уништење раздробљене свести и прелазак на коначно небиће. Човек иде од подсвесног, преко свести, ка надсвесном. Целовитост и пуноћа постижу се само у надсвесном животу. Наш “свесни" живот, од рођења до смрти, садржи у себи претећа и сневачка стања, која су наговештаји пакленог кошмара. Та стања су плод грешних страсти. У њима је свест раздробљена и обогаљена непросветљеним и непреображеним подсвесним. Али у човековом животу постоје и други снови и сновиђења у којима постоји наговештај раја. У њима се открива живот надсвесног, у коме се подсвесно преображава и уздиже. Проблем пакла као субјективне сфере, јесте проблем корелације подсвесног, свести и надсвесног. Борба против пакла јесте буђење надсвести, тј. духовног живота. У супротном, однос подсвесног и свести ствара кошмарна и зла сновиђења. Свест, сама по себи, још није постизање целовитости личности. Једино постизање целовитости личности омогућава борбу са оним раздробљеним комадићима свести који бацају у пакао. Целовитост личности нестаје у паклу услед урањања и затварања личности y себе, егоцентричности, зле усамљености, тј. немоћи да се воли и постигне надсвесна целовитост. Ми све то знамо и можемо да изучавамо према искуству сопственог живота који протиче у средњој зони, тј. у међузони свести. У разлагању личности клизимо надоле, у кошмарне снове и сањарије. Коначно буђење, пак, постиже она духовна трезвеност која води ка светлости целовите надсвести. Духовна трезвеност и светла екстаза подједнако говоре о настанку такве целовитости која ће учинити немогућим повратак на кошмарно, паклено полубиће. Првобитна подсвесна, стихијска целовитост постаје немогућа после разбуктавања свести и проласка кроз раздвајање свести. После тога могуће је или кретање увис, y paj надсвесног, или разлагање и пад у паклена стања у којима остају сачувани комадићи свести. Бол и мука повезани су са свешћу, али свест се не може уништити коначно. Сам настанак свести већ је раскомаданост и свест се мучи због целовитости. Али раздвојеност свести може да пређе у потпуну раскомаданост, а у тој раскомаданости бол и мука се појачавају. Престанак бола и муке јесте настанак надсвесне целовитости или коначног небића.

Н. Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, Превела Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 291–293.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Сазнање је храброст

Тајна сазнања је у томе што се y акту сазнања онај који сазнаје уздиже изнад предмета сазнања. Сазнање је увек стваралачко овладавање предметом и уздизање над њим. То следи већ из тога што сазнање мора да зрачи светлост, да је емитује на биће и изнад бића. Зато у сазнању биће расте. Етичко сазнање неизбежно тежи моралном побољшању бића. То, наравно, не значи да онај који сазнаје треба да мисли о себи као о некоме ко стоји на моралној висини. Али, то значи да он мора имати морално искуство и да преко њега проналази себи светлост, макар зрак светлости. С таквом теоријом сазнања повезан је снажни трагизам сазнања. Сазнање Бога је тешко и, у извесном смислу, чак, немогуће; оно неизбежно мора доћи на апофатички метод и мора открити узалудност и бесплодност катафатичког метода. Бог не може бити предмет сазнања зато што човек y акту сазнања не може да се уздигне над Богом. Бог се не може обасјати светлошћу, може се само примити светлост Од Бога. У етичком сазнању ми не само да примамо, већ и емитујемо етичку истину, ми је неизбежно и градимо, стварамо свет вредности. Бога, пак, не можемо да стварамо, можемо само да му приступимо, можемо да му служимо својом стваралачком делатношћу, да одговарамо на његов позив. Сазнање је велика смелост. Сазнање је увек победа над прастаром, исконском, стрепњом, победа над страхом. Стрепња чини немогућим трагање за истином и сазнање истине. Сазнање је храброст. Ко осећа страх пред традиционалним моралним појмовима и вредностима, који увек имају социјални извор, тај није способан за етичко сазнање, јер етичко сазнање јесте морално стваралаштво. Победа над страхом је духовни сазнајни акт. То, наравно, не значи да се искуство страха психолошки не доживљава. Пролажење кроз такво искуство може бити веома снажно, као што се догодило, на пример, Кјеркегору. Али стваралачко сазнање јесте победа над страхом. Етика није кодификација традиционалних моралних норми и вредности. Етика је смелост у стваралачким вредновањима. O сазнању се још мора рећи да је оно горко и да на ту горчину треба пристати. Онај ко воли само слатко, не може да сазнаје. Сазнање може пружати тренутке радости и највећег узлета, али плодови сазнања су горки. Сазнање у нашем светском еону већ је изгон из раја, губитак рајског живота. Нарочито је горко етичко сазнање, сазнање добра и зла. Али горчина се налази у самом бићу, у његовом паду. Тиме се нимало не подрива вредност самог сазнања. О јабуци убраној са дрвета caзнања добра и зла, о настанку разликовања добра и зла, још ћемо говорити. Али, за дефинисање карактера етичког сазнања треба рећи да је само разликовање добра и зла горко разликовање, најчемерније разликовање на свету. Достојевски каже да је то ђаволско добро и да нас зло сувише скупо кошта. Сазнање је храброст, победа над страхом. Сазнање је горко и оно је пристанак на горчину. Од свих врста сазнања, етичко сазнање је највећа смелост и највећа горчина, јер се у њему разоткривају вредност и смисао живота и у њему се, исто тако, широко отварају грех и зло. Постоји смртна туга у самом разликовању добра и зла, онога што је вредно и онога што је лишено вредности. А то што је та разлика последња, крајња, разлика никако не може бити разлог за утеху. Туга за Богом у људској души повезана је са тугом због могућности да се заувек живи са разликовањем добра и зла, са смртном горчином вредновања. Средишњи значај етике у философском поимању односи се на то да она има посла са грехом, са настанком добра и зла, са настанком разликовања и вредновања. Али разликовање и вредновање имају универзални значај. А етика је шира од оне области која јој се обично одређује. Етика је учење о разликовању, оцени и смислу, тј. y њу, у суштини, спада читав свет у коме се догађа разликовање, доносе оцене и тражи смисао.

Н. Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, Превела Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 19–20.

НИКОЛАЈ Берђајев, Етика стваралаштва II (Љубав није извор стваралаштва, љубав јесте стваралаштво)

 Унутар хришћанског света одвија се борба између два морална правца: смирења и стваралаштва, морала личног спасења и страха од пропасти и стваралачког морала вредности, морала сопственог жртвовања ради преуређења и преображаја света. И смирење и стваралаштво засновани су на жртви, али жртва смирења и жртва стваралаштва се разликују. Жртва смирења може бити спремност на одрицање од личног стваралаштва, али уз стално размишљање о личности, о њеном савршенству; жртва стваралаштва, пак, може бити спремност да се заборави на личност и мисли само на вредности и савршена дела света, али уз потврђивање личног стваралачког надахнућа. Жртва је ту повезана са савршенством различите врсте. Религиозни морал смирења који има (...) дубоки онтолошки смисао, лако може да се изроди. У том случају он захтева да се порекне и жртвује свако стваралачко надахнуће, чак и надахнуће љубави према ближњем, y име апстрактне идеје личног савршенства и богопослушности. Смирење је парадоксално, као и све на свету и чак може да се претвори у одрицање самог савршенства. Није смирење, него гордост бити сувише савршен, добар, љубећи. Тада је човек у власти лажне представе о Богу као о некоме ко од човека првенствено тражи жртве и страдања, покорност и послушност. Смирење може непријатељски да се односи не само према стваралаштву, већ и према човековом моралном животу. Оно се претвара у сујеверје. Наш религиозни живот је до дана данашњег пун идолопоклонства, а ослобађање од њега је велики морални задатак. Стваралаштво је, по својој природи, супротно идолопоклонству и у томе је његов велики значај. Разоткривање вредности људске индивидуалности, што као свој задатак поставља етика стваралаштва, истовремено је ослобађање од неподношљивог страха личности за себе и за своју моралну судбину, страха који рађа идолопоклонство и cyјеверје. Човек који ствара, чији је дух усмерен на предметне. вредности, престаје да буде дрхтави створ. Стваралаштво, стваралачко надахнуће, јесте победа над страхом, тј. над основним афектом живота који је плод првог греха. У моменту стваралачког узлета уметник или научник се ослобађа страха. Касније, враћајући се обичном животу, он опет доживљава страх. Тај страх он може да осећа чак и у односу на сопствено стваралаштво, уколико њиме овлада жудња за успехом и славом, уколико западне у самодовољност и обоготвори своје стваралаштво. Али, сва та стања немају ничег заједничког са чистим стваралаштвом.  

У исто време, етика стваралаштва је етика усмерена на победу вечности над временом. Стваралаштво се одиграва у времену. Али стваралачки акт је усмерен ка вечном, ка вечној вредности, ка вечној истини, ка вечној правди, ка вечној лепоти, ка Богу и ка божанској висини. Сви производи стваралаштва могу бити временити и пролазни, али сам стваралачки огањ јесте огањ вечности, у коме би морало да сагори све што је привремено. У томе је трагедија стваралаштва. Оно жели вечност и вечно, а гради оно што је привремено, гради културу у времену, у историји. Стваралачки акт је ослобађање од ига времена, уздизање ка божанском. Творац-проналазач у области материјалног живота, напушта у стваралачкој озарености земљу и време, он гради машину која може постати оруђе борбе против вечности. Све је то увек иста, основна противречност у грешном свету. Стваралаштво је борба против последица греха, откривање човековог истинског позвања, јер стваралаштво се изопачава грехом и бива повучено надоле. Зато етика стваралаштва учи о мучним борбама људског духа. Стваралаштву је потребно прочишћење у огњу прочишћења. Стваралаштво у култури се до те мере изрођује и разлаже да долази до духовне реакције против сваког стваралаштва, повезаног са потребом за аскезом и напуштањем света. Такво изрођавање стваралаштва видимо у многим токовима савремене књижевности и уметности, где се дух вечности коначно препушта пролазном духу времена. Видимо га у неподношљивој самодовољности научника и у образовању религије науке. Видимо га у социјалном и политичком животу, где борба за власт и интересе уништава стваралачки порив ка социјалној правди. Похота живота у свим областима побеђује стваралачку ватру духа. Похота живота у свим областима управо је начело директно супротно стваралаштву. Стваралаштво је победа над похотом живота. Похота живота се побеђује смирењем и стваралаштвом. Душа се боји празнине. А онда, када у њој нема вредног, позитивног, божанског садржаја, испуњава је лажно, ђаволско стање. Када је душа у стању празнине, она осећа досаду која је истински ђаволско и страшно стање. Злу похоту и зле страсти, у знатној мери, рађају досада и празнина. Тешко је борити се са том досадом и празнином путем апстрактног добра, апстрактне доброте. Ужасно је то што врлина човеку понекад изгледа смртно досадна. А тада врлина не може бити спас. Охлађена врлина, лишена стваралачке ватре, увек је досадна и не спасава. Да би се та досада по! бедила треба запалити човека. Досадна врлина то је рђав лек против досаде празнине. Досада је одсуство стваралаштва. Све што није стваралачко, досадно је. Добро је смртно досадно, ако није стваралаштво. Никакво правило и норма не могу да спасу од досаде и ружне похоте коју она рађа. Похота и јесте излазак из чамотиње кроз зло, кад се покаже да добро не представља излаз. Ето зашто је зле страсти веома тешко, скоро немогуће победити негативно, кроз негативну аскезу, кроз негативну забрану. Зла похота, зла страст, може се победити једино позитивно, супротном, стваралачком духовном снагом. Стваралачка ватра, ерос божанског, побеђује похоту и зле страсти. У том огњу сагорева зло, нестају досада и лажни нагон које је она изродила. Воља за зло у суштини је беспредметна, и може се победити само предметном вољом, усмереном ка вредном и божанском садржају живота. Чисто негативна аскеза, усредсређена на грешну и злу жудњу и нагоне, не доприноси просветљавању душе, она у души згушњава мрак. Зато се мора потврђивати не етика уништења воље, већ етика просветљења воље, не етика уништења човека и његовог спољног потчињавања Богу, већ етика стваралачког човековог остварења онога што је у животу божанско – правде, истине, лепоте, вредности. Сакаћење и сушење људске душе путем апстрактне врлине, апстрактне идеје, претворене у норму и правила, може да победи само етика стваралаштва. Идеје правде, истине, лепоте морају да престану да буду норме и правила живота и да постану енергија живота, унутрашњи, стваралачки огањ у човеку.  

Хришћански учитељи духовног живота стално говоре о грешним страстима и о борби са њима. Они су у праву. Наравно, грешне страсти муче човека и обогаљују му живот. Али, заједно с тим, страсти су материјал који може бити прерађен у највиши квалитативни садржај живота. Без материјала страсти, без несвесне стихије живота и стваралаштва, људска врлина је сува и смртно досадна. И сами црквени оци кажу понекад да страсти могу да се претворе у врлине. То потврђује да се у борби са страстима не треба задржати искључиво на негативном гледишту, нити користити само негативни аскетизам. Потребно је постићи позитивна стања у која ће просветљене, преображене сублимиране страсти ући, уместо да буду истребљене и уни– штене. Таква је, пре свих, најкрбнија страст палог човека –– полна страст. Њу је немогуће напросто уништити и искоренити; јалово је, па чак и опасно, концентрисати се на негативну борбу са њом. У терминологији савремене психологије и психопатологије поставља се питање сублимације полне страсти. Отварају се многи путеви за човекову борбу са грешном полном страшћу. Свако снажно и стваралачко, надахнуто, душевно и духовно стање превладава и преображава полну страст. Доживљај снажне еротске заљубљености може да ослаби полну страст и примора човека да заборави на физиолошку полну потребу. Тај парадокс је добро познат и проверен у искуству. Доживљај снажног осећања жалости и саосећања, такође, може да паралише полну страст и примора човека да на њу заборави. Енергија полне страсти, преображена и сублимисана, може да постане извор стваралаштва, стваралачког надахнућа и узлета. Стваралаштво је несумњиво повезано са енергијом пола, повезано је са праизвором стваралачке енергије, оно може да пређе у друге облике енергије, као што кретање прелази у топлоту. Стваралаштво је повезано са првобитном основом живота и означава само извесну духовну усмереност, интенцију те примарне животне енергије. Читав проблем је да се открију путеви стваралачког духовног усмерења, које је супротно усмерењу које није духовно, у коме се у полним страстима троше духовне снаге. (...) Љубав може да победи полну страст која мучи човека. Али жртвовање љубави, њено потискивање у себе у име стваралаштва, може да постане извор људског стваралаштва. Већ сам указао на ту појаву на примеру Кјеркегоровог живота, који се одрекао вољене невесте, као и на примеру Ибзеновог живота, код кога се та појава одразила y стваралаштву. Бесполност је за стваралаштво неповољна исто колико и трошење животне енергије у полним страстима.

Али, велики део, такозваних, грешних страсти такође подлеже сублимацији, духовном претварању у извор позитивног стваралаштва. Етика закона са својим легалистичким врлинама не жели за то да зна. Али, зато зна етика стваралаштва са својим стваралачким и динамичким врлинама. Грци су знали да чак и мржњу, која је веома зло и грешно човеково стање, преобразе y племенито такмичење. Истом преображају подлежу и гнев, и частољубље, и љубомора, и страст према коцки. Љубав је некаква универзална енергија живота која поседује способност да зле страсти претвара у стваралачке. Јер, и жеђ за сазнањем је љубав извесне интенције, љубав према истини, што философија и означава. То исто треба рећи и о љубави према лепоти, о љубави према правди. Зле страсти прелазе у стваралачке страсти преко ероса. И зато је, за разлику од етике закона, етика стваралаштва еротска етика. Ипак, љубав постаје снага која претвара зле страсти у стваралачке страсти тек када је сама по себи вредна, када се не третира као средство за спасавање душе. Љубав, као и добра дела која су корисна за спасење душе, не може бити извор стваралаштва, стваралачког односа према животу, не може бити зрачење енергије која даје и просветљује живот. Љубав није само извор стваралаштва, сама љубав према ближњем, према човеку, већ јесте стваралаштво, јесте зрачење стваралачке енергије која поседује радиоактивност. Љубав је радијум у духовном свету. Етика стваралаштва позива на реално, енергетско остваривање саме истине, самог добра, духовности, просветљења живота, а не на симболичко и условно остваривање добра кроз аскетске вежбе, добра дела, итд. Стваралачка етика захтева у сваком човеку љубав према његовој стваралачкој слици, лику и обличју Божјем у њему, тј. према самом човеку, као вредности по себи, а не само према Богу у њему, не само према добру у њему, према истини у њему, према натчовечном у њему. Зато је неизвесно зашто се човек воли, ни ради чега се воли. Не може се волети због заслуга, и у томе љубав личи на благодат дату бесплатно, не према заслугама, дату ни због чега. Љубав је благодатна енергија која зрачи. Схватање љубави према ближњем као средства за спас душе јесте највеће искривљавање природе љубави, несхватање љубави. То је легалистичко извртање хришћанства. Љубав се схвата као закон за чије испуњење човек добија награду. Погрешан је, такође, и сваки идеализам који зна за љубав према идеји, али не зна за љубав према човеку, и увек је спреман да претвори човека у оруђе те идеје. На тој основи рађају се религиозни формализам и религиозно фарисејство које увек представља одрицање љубави. Само религија закона одбацује човека који је непокоран Божјој вољи. И само етички идеализам одбацује човека који је непокоран идеји. Такво одбацивање непознато је религији искупљења и непознато је етици стваралаштва. Хришћанска религија је поставила човека изнад суботе, а етика стваралаштва у целини прихвата ту апсолутну истину. За етику стваралаштва човек је вредност по себи независно од идеје коју носи, а животни задатак је зрачење стваралачке енергије у правцу живота, енергије која просветљује, јача и преображава. Зато она не суди, она даје живот, добија живот, повећава квалитет и вредност садржаја живота. Трагедија етике стваралаштва повезана је са сударом вредности и добара, за које се подједнако сматра да заслужују стваралачки напор. Зато етика стваралаштва увек претпоставља жртву.

Николај Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, одломак из огледа «Етика стваралаштва», превела са руског Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 148–153.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Етика стваралаштва I (о природи стваралаштва)

У Јеванђељу се непрекидно говори о семену које, када падне на добро тло много плода донесе, о талентима који су човеку дати и који треба да буду враћени обогаћени. То, заправо, Христос прикривено, у алегоријама, говори о човековом стваралаштву, о његовом стваралачком позвању. Закопавање дарова у земљу, тј. одсуство стваралаштва, Христос је осудио. Читаво учење ап. Павла о разноврсним човековим даровима јесте учење о човековом стваралачком позвању. Дарови су дати од Бога и они говоре о стваралачком позвању. Ти дарови су различити, а свако је позван на стваралачко служење према посебном дару који му је дат. Зато се не може рећи, као што се обично говори, да се у Светом писму, у Јеванђељу, ништа не говори о стваралаштву. Говори се, али треба умети прочитати, треба погодити шта Бог жели и очекује од човека. Стваралаштво је увек прираштај, додавање, грађење новог, оног чега није било у свету. А проблем стваралаштва јесте у томе да ли је могуће ново, оно чега није било. Стваралаштво је, по самој својој суштини, стварање ни из чега. Ништа је постало нешто, небиће је постало биће. Стваралаштво претпоставља небиће, као што код Хегела настајање претпоставља небиће. Стваралаштво је, попут Платоновог Ероса, дете оскудице и обиља, помањкања и вишка снаге. Стваралаштво је повезано са грехом и, истовремено, оно је жртвено. У правом стваралаштву увек постоји катарза, очишћење, ослобађање духа од душевно–телесне стихије, или превладавање душевно-телесне стихије путем духа. Стваралаштво се принципијелно разликује од еманације и рођења. У еманацији долази до емитовања и одвајања материје. Стваралаштво, такође, није прерасподела материје и енергије као у еволуцији. Еволуција не само да није стваралаштво, она је супротна стваралаштву. У еволуцији се не ствара ништа ново, само се смењује старо. Еволуција је нужност, стваралаштво је слобода. Стваралаштво је највећа тајна живота, тајна појаве новог, оног чега није било, што се ни из чега не изводи, ни из чега не проистиче, ни из чега не рађа. Стваралаштво претпоставља ништа. Taj меон је тајна исконске, примарне, пресветске, пребивствене слободе у човеку. Тајна стваралаштва управо je тајна слободе. Стваралаштво је једино и могуће из бескрајне слободе, јер је само из бескрајне слободе могуће стварање новог, чега није било. Од нечега, од бића, немогуће је саздати ново, оно чега није било. Могуће је само проистицање, рађање, прерасподела. Стваралаштво је, пак, пробој из ничега, из небића, из слободе у биће и свет. Тајна стваралаштва разоткрива се у библијско–хришћанском миту о Божјем стварању света. Бог је створио свет ни из чега, тј. слободно и из слободе. Свет није био еманација Бога, рађање или еволуција, већ стварање, тј. апсолутна новина, оно чега није било. Стваралаштво је у свету и могуће једино због тога што је свет створен, што постоји Творац. А човек, кога је створио Творац према свом лику и обличју, и сам је творац и позван је да ствара. Али стварање је веома сложено. Оно подразумева не само слободу, исконску, меоничку, нестворену човекову слободу; оно, такође, подразумева дарове које су човеку дати од Бога–Творца, исдразумева свет као арену стварања. Човеково стваралаштво претпоставља три елемента – елемент слободе, захваљујући којој је једино и могуће стварање новог и оног чега није било, елемент дара и с њим повезаног позвања, и елемент већ створеног света, у коме се обавља стваралачки чин, и из кога човек узима материјале. Није човек сам виновник свог дара и свог генија. Он га је добио од Бога и зато себе доживљава као да је у руци Божјој, као да је оруђе Божјег дела у свету. Нема ничег смешнијег и жалоснијег него бити поносан на сонствени геније. Још се и може бити поносан на своју светост, али не и на свој геније. Зато геније осећа да не делује сам, већ да је опседнут Богом, да је оруђе Божјих дела и намера. Сократов демон није он сам, већ биће које се у њега уселило. Стваралац стално осећа да је опседнут демоном, генијем који га је запосео. Воља за генијалност само је откривање дара датог одозго, кроз слободу. Исто тако, човек не може да црпи материјал за стварање из самог себе, из сопствених недара, из ништавила. Природа стваралачког акта је брачна, она је увек сусрет. Стваралачки материјали узимају се из света који је створио Бог. То видимо у свим врстама уметности. То видимо у свим проналасцима и открићима. То видимо у стваралаштву сазнања, у философији која подразумева биће и свет који је створио Бог, свет предметне реалности, без којих се мишљење одвија у празнини. Бог је човеку дао стваралачки дар, таленат, геније, дао му је свет у коме и кроз који треба да се одвија стваралачки чин. Од Бога долази позив да човек изврши стваралачки чин, да оствари своје позвање, и Бог чека одговор на свој зов. Човеков одговор на Божји зов не може сасвим да се састави од елемената које је дао Бог и који од Бога потичу. Нешто мора да потекне и од човека и то је оно што, првенствено, и чини стваралаштво, стварање новог и оног чега није било. То нешто није нешто, већ ништа, оно је слобода без које нема стваралачког чина. Слобода, која није ничим детерминисана, одговара Божјем позиву на творачко деловање, али она тај одговор даје сједињена са даром, са генијем добијеним од Бога приликом стварања, и с материјалима који се налазе y створеном свету. Човеково стваралаштво ни из чега треба схватати у смислу човековог стваралаштва из слободе. У свакој стваралачкој замисли постоји елемент примарне слободе која ничим није детерминисана, бескрајне слободе која не долази од Бога, већ иде ка Богу. Божји зов је упућен том бескрају и од бескраја чека одговор. Тај бескрај слободе постоји у сваком стваралаштву, али је стваралачки посао до те мере сложен, да у њему није лако открити примарни елемент. Стваралачки акт је, такође, узајамно деловање благодати и слободе, које иду од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Стваралачки чин се може, првенствено, описати терминима благодати, благодатне опседнутости и надахнућа. Али надахнуће је немогуће без слободе. Платонизам је философија која није погодна за тумачење стваралаштва као изградње новог и оног чега није било.

У стваралаштву постоје две различите стране, два различита акта и, у зависности од тога на коју се страну усредсређујемо, ми различито описујемо стваралаштво. У стваралаштву постоје унутрашња и спољна страна. Постоји првобитни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем Божјим, и постоји секундарни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем људи и света. Постоји примарна стваралачка интуиција, стваралачка замисао уметника, кад он чује симфонију, када му се указује сликарски лик или лик песнички, изнутра, кад је то још неизражено откриће и проналазак, унутрашњи стваралачки чин љубави према човеку, која се још ни на који начин није изразила. У том стваралачком чину човек стоји пред Богом и још није обузет реализацијом у свету и за људе. Ако ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је, пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и ниje изражено за свет, тајанствено је. То je право првородно сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића. Следи секундарни стваралачки акт, повезан са чињеницом да је човек социјално биће, реализација производа стварања. Пише се књига. И ту се појављује оно што се у стваралаштву назива мајсторством, уметношћу. Примарни стваралачки акт уопште није уметност. Уметност је секундарна и у њој се стваралачки огањ хлади. Свака уметност је потчињена закону, и у њој, као примарном стваралачком чину, делују благодат и слобода. При реализацији производа стваралаштва човека је већ везао свет, везали су га материјали света, он зависи од других људи, он је отежао и охлађен. Увек постоји трагичан несклад између стваралачког изгарања, стваралачког огња у коме се замећу стваралачка замисао, интуиција, лик, и хладноће реализације стваралаштва у оквиру закона. Хлађење, гашење огња, постоји у свакој књизи, слици, ста– туи, добром делу, социјалној установи. Вероватно су у свету постојали и постоје ствараоци који нису успели да се изразе, код којих је било унутрашњег огња и унутрашњег стваралачког чина, али није било реализације, нису саздани производи. Људи, међутим, стваралаштвом називају настајање охлађених производа. И закон класичног стваралаштва захтева максималну охлађеност. Стваралачка ватра, стваралачки узлет, усмерени су на изградњу новог живота, новог бића, али се као резултат добијају охлађени производи културе, културне вредности, књиге, слике, установе, добра дела. Јер, добра дела су такође хлађење стваралачког огња љубави у људском срцу, као што је философска књига хлађење стваралачког огња сазнања у људском духу. У томе је трагедија стваралаштва и граница људског стваралаштва. У тој крајности постоји страшни суд над људским стваралаштвом. Унутрашњи стваралачки чин морао би у свом огњеном кретању да напусти тежиште “света“ и да постане “превладавање света“. У својој спољној реализацији, у производима културе, стваралачки чин се налази у власти “света" и окован је “светом". Али стваралаштво које је огњено кретање из бескрајне слободе мора не само да се успиње, већ и да силази, и да саопштава људима и свету оно што је настало у стваралачком поимању, замисли, лику, да се потчињава законима реализације производа, мајсторства, уметности.

Стваралаштво је по својој природи генијално. И човек је, као стваралац, створен као генијално биће. Човекова генијалност одражава y њему лик Бога–Творца. Генијалност није идентична генију. Генијалност не означава да човек има огроман дар да пише уметничка дела или философске књиге, да управља државом или да открива и проналази. Генијалност мора да се сврста y унутрашње стваралаштво, а не у савремену реализацију стваралаштва у производима. Генијалност је целовит квалитет људске личности, а не специјални дар, и сведочи о томе да се човек пробија ка праизвору, да је стваралачки процес у њему првородан, а не одређен социјалним наслагама. Могуће је да то не буде праћено одговарајућом способношћу реализације, вештином, мајсторством. Спој генијалне природе и првородног стваралачког процеса, који се пробија ка праизворима, са изузетним даром, талентом за реализацију стваралаштва у производима, управо и чини генија. Али генијална може бити и љубав мушкарца према жени, мајке према детету, генијална може бити брига према ближњима, генијална може бити унутрашња интуиција људи, која се не изражава у производима, генијално може бити и то што се човек мучи над питањем о смислу живота и тражењем истине живота. Светитељу може бити својствена генијалност у самостварању, у претварању самога себе у савршено, озарено створење, иако он не може да ствара никакве производе. Лажно је свако упоређивање људи према њиховој генијалности и даровитости, јер то је одрицање индивидуалности. Постоје велика туга и јад, који су повезани са стваралаштвом. Стваралаштво је велики неуспех, чак и у својим најсавршенијим производима, који никада у потпуности не одговарају стваралачкој замисли. Постоји трагични конфликт стваралаштва и личне савршености. Снага, величина, генијалност стваралаштва, потпуно су несразмерни степену савршености који је постигао човек. Стваралац, чак велики стваралац, може бити пусти бекрија, може бити најништавнији од све деце ништавног света. Тај проблем је снагом правог генија поставио Пушкин изрекавши дивне мисли о стваралаштву. Стваралачки геније се даје човеку ни за шта, није повезан са религиозним или моралним човековим напором да постигне савршенство, да се преобрази. Стваралаштво, некако, као да стоји изван етике искупљења и претпоставља другачију етику. Стваралац се оправдава својим делом, својим стваралачким подвигом. И ту се срећемо са својеврсним моралним парадоксом. Ствараоца и стваралаштво не интересују спасење и пропаст. Стваралац у свом стваралаштву заборавља на своју личност, на себе, одриче се себе. Стваралаштво носи изразито лични карактер и, истовремено, оно је заборав личности. Стваралаштво увек претпоставља жртву. Стваралаштво је увек самоодређење, излазак из оквира сопственог затвореног личног бића. Стваралац заборавља на спасење, он размишља о натчовечанским вредностима. Стваралаштво је најмање од свега егоистично. У егоцентричном расположењу ништа се не може створити, немогуће је препустити се надахнућу и замислити бољи свет. Парадокс је у томе што аскетско искуство урања човека у самога себе, усредсређује га на сопствено савршенство и спасење, а стваралачко искуство ослобађа човека од самога себе и усмерава га на виши свет. У стваралаштву постоји права аскеза и право самоограничење, али друге врсте. Хришћански правац, који предлаже да се, најпре, треба позабавити аскезом и постићи савршенство, а тек онда стварати, нема ни најмању представу о стваралаштву. У стваралаштву постоји аскеза, али је она другачијег квалитета него што је то аскеза усмерена на лично усавршавање и лично спасење. Никаквом аскезом не могу се достићи не само геније и таленат, већ ни најмањи дар и способности. Јер, стваралачка генијалност се не зарађује, она се бесплатно дарује одозго, као благодат. Од ствараоца се захтева стваралачки напор његове првородне слободе, а не аскетски подвиг самоусавршавања. Да је Пушкин почео да се бави аскезом и самоспасењем, вероватно више не би био велики песник. Стваралаштво је повезано са несавршенством. А савршенство може бити неповољно за стваралаштво. У томе је сва морална парадоксалност проблема стваралаштва.

Кад човек ступи на пут самоусавршавања, свеједно да ли католичког, православног, толстојевског, самоусавршавања јоге, теософског или каквог другог, може се показати да је он за стваралаштво изгубљен. Стваралаштво претпоставља заборав личног савршенства, подразумева жртвовање личности. Пут стваралаштва је херојски пут, али је то другачији пут од пута личног усавршавања и спасења. Стваралаштво је потребно за Царство Божје, за Божја дела у свету, али уопште није нужно за лично спасење. Или, ако је и нужно, онда је то само зато што се стваралац оправдава стваралаштвом. Немогуће је стварати ако се непрестано осећа једино грешност, ако се осећа једино смирење. Стваралаштво означава прелазак душе у други план бића. А душа може да живи истовремено у различитим равнима бића, може бити на висини и у низинама, може смело да ствара и смерно да се каје. Али стваралаштво у свим сферама, и у сфери чисто моралној, јер морално стваралаштво постоји, говори о оном човековом начелу на коме може бити изграђена другачија етика, него што је етика закона и етика искупљења. Стваралаштво је оно што највише личи на човеково позвање које претходи првом греху, оно што се, у извесном смислу, налази c “оне стране добра и зла". Пошто је људска природа грешна, грех искривљује и изопачава стваралаштво, па је могуће и зло стваралаштво. Једино стваралаштво говори о човековом позвању и Његовој мисији у свету. Закон ништа не говори о позвању, етика искупљења, сама по себи, о томе такође не говори. Уколико Јеванђеље и апостол Павле говоре о човековим даровима и човековом позвању, онда је то једино зато што излазе ван граница тајне искупљења греха; Истинско бивствено, стваралаштво увек је у Духу, у Духу Светом, јер се једино у Духу догађа оно сједињавање благодати и слободе које видимо у стваралаштву. Па, какав је онда значај стваралаштва у етици? Тај значај је двојак. Пре свега, етика мора да постави питање значаја сваког стваралаштва, чак и када то стваралаштво нема непосредне везе са моралним животом. Сазнајно стваралаштво или уметничко стваралаштво има морални значај, јер све што ствара више вредности има морални значај. Друго, етика мора да постави питање стваралачког значаја моралног чина. Сам морални живот, моралне оцене и дела носе стваралачки карактер. Етика закона и норме још не подразумева стваралачки карактер моралног чина, те је неизбежан прелазак на етику стваралаштва, етику истинског човековог позвања и мисије. Стваралаштво, стваралачки однос према целокупном животу, није човеково право, већ човеков дуг и обавеза. Стваралачки напор је морални императив, и то у свим областима живота. Стваралачки напор y caзнајном и уметничком чину има моралну вредност. Остваривање истине и лепоте такође је морално добро. Али у етици стваралаштва може да се открије нови конфликт између стваралаштва савршених културних вредности и стваралаштва савршене људске личности. Пут стваралаштва, такође, је пут моралног и религиозног савршенства, пут остваривања пуноће живота. Тако често цитиране Гетеове речи: “... сива је свака теорија, a вечно је зелено дрво живота" – могу се окренути: “Сив је сваки живот, а вечно је зелено дрво теорије." А ево шта би то значило. “Теорија" је стваралаштво, то је Платон или Хегел; “живот" не може бити сива свакодневица, борба за егзистенцију, породичне зађевице, неуспеси, разочарања и слично. У том смислу теорија може имати карактер моралног успона.

Николај Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, одломак из огледа «Етика стваралаштва», превела са руског Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 138–144.