Р. М РИЛКЕ, Постоји преда мном тај једини задатак: наћи пут, могућност свакодневне реалности...

Рим [13. новембар 1903]

Драга Лу, необично ме дира чињеница да сад око тебе постоји завичај, кућа испуњена твојим присуством, врт који живи од тебе, простор који ти припада. Да, разумем да је све то споро настајало и могло само споро да настане, јер твој свет изискује реалност и има снаге да изискује. Прво је, и у даљини, Луфрид[1] био малтене као сан, веома крхак и пун предвиђених ствари. Но, он се држао за тебе, и кад си дошла, кућа је била велика и врт бескрајан. То сам осетио тада, и данас знам да је та управо бескрајна реалност, која те је окруживала, саздала за мене најдубљи догађај из оног неизрециво доброг, огромног и топлог доба. Процес преображаја који ме је тада захватио са хиљаду страна истовремено је потицао из твоје неизрециво реалне егзистенције. Никад, у својим плашљивим пипањима, нисам толико осећао биће, толико веровао у садашњост и толико прихватао будућност. Ти си била антитеза свим сумњама и, за мене, доказ да све што додирнеш и погледаш постоји. Све је за мене изгубило свој магловити карактер, тај лебдећи начин у обликовању и распадању, какав је био стил и сиромаштво мојих првих стихова. Ствари почеше да настају, животиње да се издвајају, цветови да постоје. Научио сам се једноставности; научио сам споро и тегобно да је све једноставно и стекао зрелост да бих говорио о једноставним стварима.  

А све се то одиграло зато што ми је било дато да те сретнем у тренутку кад сам први пут био суочен са опасношћу да се препустим безобличном. И ако та опасност не престаје да се враћа, на овај или онај начин и у све зрелијој форми, сећање на тебе, свест о теби, расте ипак у мени до огромних размера. У Паризу, током оних изузетно тешких дана, кад су се све ствари повлачиле из мене као из човека који слепи, кад сам дрхтао од страха да нећу бити у стању да препознам лице свог ближњег, ухватио сам се за чињеницу да ти постојиш, препознавао сам те још у свом унутрашњем огњишту, да ми твоја слика није постала туђа, да се није удаљила од мене као све остало, него се одржава сама у туђој празнини у којој сам био принуђен да живим.  

А и овде, усред распињања с којим сам се поново ородио, била си сигурно место на којем ми је поглед остајао укотвљен.

Добро разумем да ти ствари долазе као што се птице враћају у далеко гнездо кад почне да се смркава. Хиљаду закона, великих и малих, остварили су се с кућом која је саздана око тебе. Срећан сам што она постоји, и имам утисак да њена благотворна дејства допиру до мене довде.   

Моја борба, Лу, и опасност која се надвија нада мном састоје се у томе да не могу да постанем реалан, да увек постоје ствари које ме ниште, догађаји који ме газе, реалнији од мене, као да не постојим. Некада сам веровао да би ми бољи свануо дан кад бих имао кућу, жену и дете, све ствари реалне и непобитне. Веровао сам да би ме то учинило видљивијим, опипљивијим, конкретнијим. Видиш, постојао је Вестерведе, био је реалан, јер ја сам сазидао сам кућу и средио је унутра. Али, то је била реалност изван мене, нисам био интегрисан у њу, нити стопљен с њом. А сад та кућица, са својим лепим тихим собама, не постоји више.[2] Чињеница да знам да постоји још једно биће везано за мене и негде мало дете које нема никог ближег од тог бића и мене – то ми, несумњиво, пружа извесну сигурност и дарује искуство многих једноставних и дубоких ствари – али то ми не помаже да доспем до осећања реалности, до те једнакости у животном стању којој толико стремим: бити неко реалан усред реалног.  

Једино током дана кад радим (веома ретких) постајем реалан, постојим, заузимам простор попут неке ствари, имам тежину, падам, а затим се нека рука испружа и подиже ме. Уграђен у здање велике реалности, имам тада осећај да сам носећи елемент, постављен на дубоке темеље, уоквирен са десне и леве стране другим носећим елементима. Али, сваки пут, после тих тренутака уграђивања, поново бивам камен далеко одбачен, инертан попут травке. А чињеница да се ти тренуци одбацивања никако не проређују, већ бивају, напротив, све сталнији, зар не би требало да ме плаши? Почивам ли тако, потпуно онемоћао, ко ће ме наћи испод свега тога што ме покрива? И није ли могуће да сам ја већ одавно претворен у прах, готово налик земљи, готово изравнан с тлом, и то тако добро да већ преко мене прелази неки суморни друм?  

Постоји, дакле, непрестано преда мном тај једини задатак на који до сад нисам прилегао, иако би то требало да учиним: наћи пут, могућност свакодневне реалности...

Пишем ово, драга Лу, као у неком интимном дневнику, све то зато што не могу сада да пишем писмо, али то не значи да нисам мање жељан да ти говорим. Безмало сам изгубио обичај писања, и опрости ми што је овај начин писања писма тако несређен и грозан. Можда у томе нећеш чак ни видети колико је у њему радости на помисао о твојој кући, па ти га допуњујем с хиљаду најбољих жеља. Хиљаду. Свега.

Рајнер

Р. М. Рилке, Чисто противречје: писма Лу Андреас-Саломе, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 50–54.

---

[1] Loufried. То је назив који је брачни пар Андреас – Саломе дао својој кући, контрахујући имена Лу и Фридрих. Пар се сместио близу Гетингена. Рилке није виђао Лу још од фебруара 1901. године, кад је она становала у Берлину, у четврти Шмаргендорф. Поново ће је видети тек 1905.

[2] Клара и Рута станују код Клариних родитеља, у Обернојланду.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Новогодишња

Срећна ти Нова — нов свет — и крај — под новим

                                 кровом!

И прво писмо теби на новом

— Неспоразум је да је на родном —

(Родном-плодном) месту звучном, месту звонком,

Као Еолова кула празна и страшна.

Прво писмо теби из јучерашње,

Где ћу без тебе да згаснем,

Домовине, сад већ нејасне

Звезде...Закон одласка и одбијања,

По којем за срце више приања

Небила и невиђена, незнана.

Да причам како сам за твоју сазнала?

Не земљотрес, не лавина снежна.

Човек је ушао — било који — нежно

Вољени — Ти). Најболније од збитија свих.

— У Новости и Дану. — Чланак или стих?

— Где? — У планини. (Прозор у грању јеле.

Чаршав). — Зар не видите новине, је л' те?

Чланак, дакле? - Не. — Ал...Поштедите ме труда.

Гласно: Тешо је. Унутра: Нисам Јуда.

— У санатаоријуму. (Рај изнајмљен.)

— Дан? — Јуче, прекјуче. — Памћење издаје.

Бићете у Алказару? — не пролазим туда.

Гласно: Породица. Унутра: Све сам, ал не Јуда.

Срећна ти Нова! (Родио се Сутра!) —

Да кажем шта рекох сазнавши јутрос да...

Псссст...По навици, ето — омакло ми се.

Живот и смрт давно већ стављам у наводнице,

Зна се да су то фразе срочене вешто.

Нисам ништа учинила, али се нешто

Учинило, без сенке и одјека, лако —

Делотворно!

            А сад: — Како си путовао? Како

Се кидало срце и како то да

Није се искидало? Ко што на касачима из Орла,

Који и орловима, рекао си, предњаче,

Понестао ти је дах — или јаче?

Слађе? Нигде висине, нигде спуста.

Летео је на орловима Русâ —

Ко. Крвну везу имао с другим светом:

У Русији си био — онај свет на овом, проклетом,

Видео си. Бекство удешено вешто!

Живот и смрт изговарам са смешком

Скривеним — својим ћеш га дотаћи потом!

Живот и смрт изговарам са фуснотом,

Звездицом (ноћ којој се надам уопште:

Место мождане полулопте -

Звездана!)

             Да не заборавим, пријатељу, ово

Што следи: ако је слово

Руско замењено немачким — то се може —

То није зато што ће данас, тобоже,

Све бити примљено, што ће мртав (нишчи) појести све —

Не трепнувши! — већ зато што онај свет,

Наш — тринаести, у Новодевичјем, нагонски

Сам схватила: није без-, већ све-језички.

Тако и питам, не без туге снажне:

Не питаш више како се руски каже

Нест?* Та једина што сва гнезда

Поркива рима: звезда.

Удаљујем се? Ал нема такве ствари

Која од тебе може да удаљи.

Свака помисао, сви, Du Lieber,

Слог у тебе води — ма о чему ту лире

Говориле (од руског немачки ако

Ми је ближи, анђеоски ми је ближи!) - како

Нема места где тебе није, но ипак има (греше):

Гроб. Све је како не беше и све је ко што беше.

- А о мени баш ништа — зар не?! —

Окружење, самоосећање, о, Рајнере?

Упорно, свенеизоставно насеље —

Прво виђење васељене

(Подразумева се: и песника занета

У њој) и последње планете,

Само једном и дате теби — у целини, целом!

Не песника с прахом, духа с телом

(Одвојити их значи увреду, неистину)

Већ тебе с тобом, тебе с истим у

Теби. — Бити Зевсов не значи бити полубог

И од Кастора бољи — тебе с тобом-Полуксом,

Мермера-тебе с тобом-травком,

Не растанком и не састанком —

Већ суочењем: састанка и растанак, у лýку,

                           Сопствену руку

Како си гледао (траг — на њој — мастила)

Са своје од толико и толико (колико?) миља

Бескрајне јер беспочелне и сталне

Висине, над разином кристалном

Средоземног — и осталих језера слитих.

Све је како не беше и како ће бити

И са мном после краја предграђа и места.

Све је како не беше и све је како већ јесте.

— Зар је ономе ко је писао до недеље

Силно још до ичега! — и где још гледати невоље,

Налактивши се на руб ложе, на лакат,

Са овог — ако не на онај, са оног пак

Ако не на многопаћенички овај, наших страна.

У Белвију станујем. Градић од грана

И гнезда. Измених поглед с водичем; погледам:

Белви. Затвор са дивним погледом

На Париз — дворац химере галске —

На Париз — и на мало даље, бар се...

Налактивши се на пурпурни руб,

Како ти "мора бити" смешан (коме) тај стуб,

(И мени) морају то бити, с висина безмерних,

Наши Белвији и Белведери!

Пребацујем се. Појединачност. Хитња. Машта.

Нова година на вратима. С ким ћу и за шта

Да се куцнем преко стола? Чиме? Место пене — вате

Прамен. Зашто? Ево и откуцава — шта ћу ја ту, брате?

Шта да радим у овогодишњој ноћи шумној

С том унутрашњом римом: Рајнер је умро.

Ако си ти, ако се такво око угасило, смрачило,

Значи живот није живот, смрти није смрт. Значи

— Смрачује се: схватићу кад се сретнемо — успеће? —

Нема ни живота, ни смрти — већ нешто треће,

Ново. И иза њега (сламом безгрешном

Застрвши седмом — двадесет шестом

Одлазећем — какав ми срећа песму запечати:

Тобом завршити, тобом започети!)

Преко стола, неухватљивог оком уцвељеним,

Куцнућу се с тобом куцањем тихим

Стакла о стакло? — Не, не оним у кафанском диму:

Ја о ти, што сливени дају риму:

Треће.

                       Видим преко стола: крст твој сја па неста.

Колико је мêстā — изван града, и места

За градом! И коме то маше

Ако не нама — жбун? Мêстā — управо наших

И ничијих више! Све лишће! Сва четина што стоји!

Места твојих са мном (и са тобом твојих).

(Колико би и колико могло

Да се говори?) Колико мêстā! Месеца колико много!

А недеља! А кишних предграђа

Без људи! А јутара! А заједно свег безнађа

Што славуји још ни почели нису!

Сигурно лоше видим, јер сам у клисури.

Ти сигурно видиш боље јер си се више успео:

Баш ништа између нас није испало, успело.

Толико, тако често и тако просто.

Ништа, толико по мери и простору

Нашем — да ни пребројавати не вреди.

Ништа друго; — не чекај оног што из реда

Излази (није у праву што испада

Из такта!) — а у који би, и као би, сада,

У ред улазећи?

                         Припев вечни:

Баш ништа на нешто нечим

Било шта — бар издалека — бар сен сени!

Ништа што: час тај, и дан тај снени,

Дом тај — чак осуђенику на смрт што у оковима уста

Сећањем је поклоњено: та уста!

Или смо се сувише разумели у средства?

Од свега тога један је само свет тај

Наш био, као што смо ми сами само одсев,

Нâс, — у замену за све то — сав онај свет!

Срећно ти најнеизрађеније предграђе —

Срећно ти ново место, Рајнере, нов свет, Рајнере!

Срећан ти доказа крајњиј рт, пронађен —

Срећно ти ново око, Рајнере, нов слух, Рајнере!

Све ти је препрека

Било: страст и друг.

Срећан ти нов звук новог Одјека!

Срећан ти нови одјек, нови Звук!

Колико пута на гимназијској столичици:

Какве су оно планине? Какве речице?

Лепи крајолици без туристичких крда?

Нисам се преварила,Рајнере — рај је сав од брда,

Олујан? Не онај из удовичијих туга, не тај —

Та није само један рај, над њим други рај

Је? У терасама? Судећи по Татрама —

Рај не може да амфитеатар

Не буде. (А завеса над ким је спуштена...)

Нисам се преварила, Рајнере, Бог је натуштен

Баобаб што расте? Не, Златни Луј није —

Једини Бог? Над њим други је

Бог?

       Како се пиште на новом месту?

Уосталом: где ти јеси — и стих јесте ту:

Сâм и јеси стих! Како се пише у том жићу лаку

Без стола за лакат, без чела за шаку

(Пест).

 — Поруку уобичајеним шифрама!

Рајнере, радујеш ли се новим римама?

Јер, правилно тумачећи речи из

Рима и риму — шта је друго она до цео низ

Нових рима — Смрт?

Нема се куд: језик је изучен.

Цео је низ значења и сазвучја извучен

Нових.

 — До виђења! До познанства!

Видећемо се? — Не знам, ал' спојићемо се...

Са мени најнепознатијом земљом и пределом —

С целим морем, Рајнере, са мноме целом!

Да се не мимоиђемо — обавести ме раније

Срећан ти нови наговештај звука, Рајнере!

На небу лествице, по њима с Даровима...

Срећно ти ново рукоположење, Рајнере!

— Да се не разлију држим длановима —

Изнад Роне и изна Рарогне,

Изнад очитог и потпуног растанка и туге —

Рајнеру — Марији — Рилкеу — у руке.

Bellevue, 7. фебруара 1927.

Марина Цветајева, Песме и поеме,СКЗ, Београд, 1990, стр.  516-521.

Препевао: Данило Киш

Извор: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЈОСИФ БРОДСКИ, „Апсолутни“ Рилке Марине Цветајеве

Тема „Цветајева и Рилке” била је, јесте и биће тема многобројних истраживања; нас, међутим, интересује улога – или идеја – Рилкеа као адресата у „Новогодишњој” – његова улога објекта душевног порива и степен његове одговорности за нуспроизвод тога порива – песму. Знајући за максимализам Цветајеве, не можемо да не истакнемо природност њеног избора ове теме. Уз конкретног, умрлог Рилкеа, у песми се јавља лик (или идеја) „апсолутног Рилкеа” који је престао да буде тело у простору и који је постао душа у вечности. Та удаљеност је апсолутна, највећа. Апсолутна осећања – тј. љубав – јунакиње песме, према исто тако апсолутном објекту тих осећања тј. души. Апсолутна су и средства израза те љубави: крајњи самозаборав и крајња искреност. Све то није могло да не проузрокује крајњи напор песничке дикције.

Парадокс је, међутим, у томе што песнички говор – као и сваки говор уопште – има своју сопствену динамику, која даје душевном пориву оно убрзање што песника одводи кудикамо даље него што је он претпостављао кад је почињао песму. Али то и јесте главни механизам (искушење, ако хоћете) стваралаштва; кад човек једном дође у додир с њим или му подлегне, заувек се одриче свих других начина мишљења, изражавања, кретања. Говор одвлачи песника у оне сфере којима се иначе није био кадар приближити, независно од степена душевне, психичке концентрације за коју он може да буде способан ван стихотворства. И то одвлачење дешава се необичном силовитошћу: брзином звука већом него што је она која се постиже маштом или искуством. Кад завршава песму, песник је, по правилу, много старији него што је био кад се ње латио. Крајња граница дикције Цветајеве у „Новогодишњој” одводи је много даље него само преживљавање губитка; можда чак даље него што је кадра да доспе душа самог Рилкеа у својим посмртним лутањима. Не само зато што је свака мисао о туђој души, за разлику од саме душе, мање оптерећена делањима те душе, већ и стога што је песник уопште штедрији од апостола. Песнички „рај” не своди се на „вечно блаженство” и њему не прети пренасељеност догматског раја. За разлику од стандардног хришћанског раја, који представља некакву последњу инстанцу, ћорсокак душе, песнички рај је пре – крај, и душа певачева се не усавршава толико, колико се налази у непрестаним кретању. Песничка идеја вечног живота уопште, стреми више космогонији него теологији, и мерило душе често није степен њеног савршенства потребан за изједначавање и стапање са Творцем, већ пре физичка (метафизичка) дуготрајност и удаљеност њених лутања у Времену. У принципу, песничка концепција постојања туђа је свакој форми коначности и статичности, убрајајући ту и теолошку апотеозу. У свакдм случају, Дантеов рај је кудикамо занимљивији од његове црквене верзије.

Чак када би губитак Рилкеа послужио Цветајевој само као „Позив на путовање” било би то оправдано загробном топографијом „Новогодишње“. Али то у ствари није тако, и Цветајева не замењује Рилкеа–човека „идејом Рилкеа” или идејом његове душе. За такву, замену она не би била способна већ и стога што је та душа већ била утеловљена у Рилкеовом стваралаштву. (Уопште, не сувише законита поларизација душе и тела, која се обично нарочито злоупотребљава кад човек умире, изгледа сасвим неубедљиве када је у питању песник). Другим речима, песник позива читаоца да прати његову душу већ за живота, а Цветајева је у односу на Рилкеа била пре свега читалац. Зато се мртви Рилке, за њу, не разликује сувише од живог, и она га прати отприлике онако као што је Данте пратио Вергилија, утолико с Више разлога што је и сам Рилке предузимао слична путовања у своме стваралаштву („Реквијем за једну пријатељицу”). Укратко, онај свет је довољно настањен песничком маштом да би се за Цветајеву, као подстицајни мотив за „Новогодишњу”, претпостављало сажаљење према себи или радозналост према загробном животу. Трагедија „Новогодишње” је у растанку, у готово физичком кидању њене душевне везе с Рилкеом, и она се отискује на то „путовање” уплашена не од партнера, већ од сазнања о напуштености, од неспособности да га даље прати, као што је пратила за живота сваки његов стих. И, заједно с том напуштеношћу, од осећања кривице: ја сам жива, а он је бољи – умро. Али љубав једног песника према другом (чак ако је овај и супротног пола) није љубав Јулије према Ромеу: трагедија није у незамисливости живљења без њега, него управо у замисливости таквог живљења. И као резултат те замисливости, однос аутора према себи, живој, немилосрдној, бескомпромисној; зато кад почињеш да говориш, и – ако уопште ствар дође до тога – кад проговориш о себи, говориш као на исповеди, јер те не слуша ни поп ни Бог, већ он други песник. Одатле интензивност дикције Цветајеве у „Новогодишњој“ јер она се обраћа ономе који, за разлику од Господа, поседује апсолутни слух.

Ј. Бродски, „О једној песми“ (одломак), Соба и по: изабрани есеји, превела Неда Николић Бобић, Russika, Београд, 2008, стр. 150-152.

Р. М. РИЛКЕ, Да умрем, шта ћеш ти, мој Боже?

Да умрем, шта ћеш ти, мој Боже?

Ја сам твој сталак и твој стожер;

ја сам твој крчаг пун до врха

(па да се проспем? да се скрхам?);

Ја сам ти смисао и сврха,

ти са мном губиш разлог свој.

Имати нећеш после мене

ниједну кућу где ти могу

шаптати речи занесене

топао поздрав, присно хвала.

Ја ћу са уморних ти ногу

спасти кô сомотна сандала.

Спашће огртач голем твој;

Твој поглед, што га вазда чека

мој образ као јастук мекан,

доћи ће тада из далека

да мене тражи и не нађе

и клоне када сунце зађе

крај страног стења, туђих смрека.

У мени зебњом звони јека:

Шта ћеш да чиниш, Боже мој?

Р. М. Рилке, Одабрани стихови, избор, превод, поговор и напомене Бранимир Живојиновић, „Гутембергова галаксија“ – Ваљевска штампарија, 1996.

Р. М. РИЛКЕ, Почетак љубави

О, осмех, први осмех, осмех наш.

Како то беше исто: удисати

Расцвалих липа мирис, слушати

Тишину парка, – па наједном тада

Подићи очи, погледом се срести

И чудити се све до осмеха.

У осмеху је том сећање било

На једног зеца што до малопре

Скакуташе по трави; то детињство

Осмеха беше. Већ озбиљније га

Дотаче покрет лабуда, ког потом

Видесмо како на две половине

Вечери неме рибњак пресеца. –

А крошње својим рубивима према

Слободном, чистом, већ сасвим будућем

Ноћноме небу, оцрташе руб

Осмеху овом према усхићеној

Будућности на лицу.

Р. М. Рилке, Одабрани стихови, избор, превод, поговор и напомене Бранимир Живојиновић, „Гутембергова галаксија“ – Ваљевска штампарија, 1996.