Категорије

понедељак, 30. април 2018.

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Траг



Ти који овој планети дајеш нов живот,
ти који надмашујеш разум, дођи. Ја сам

тек стрела. Стави ме на свој лук
и одапни. Због ове љубави према

теби, бокал ми је пао c крова.
Спусти мердевине и покупи крхотине,

молим те! Људи питају: „Али, где је
твој кров?“ Одговарам: „Где год

душа одлази ноћу, тамо је мој кров,
одакле год пролеће долази

да исцели земљу, одакле човеково
трагање потиче.“ Запамти,
  

сȃмо гледање је траг онога за чиме
трагамо, но ми смо више

налик човеку који је сео на магарца
и упитао га где да крене! Остани миран и чекај.

Може бити да океан за којим толико
трагамо да би се прелили у њега,

мало дуже тражи нас по копну
и свим нашим путевима граби ка обали.


М. Џ. Руми, Харфа света, препевали и приредили Александар Ђусић и Александар Љубиша, Београд, 2015.

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Имам да кажем пет ствари



Тек пробуђени љубавник слободно говори вољеној особи:
„Ти си небо по којем кружи мој дух,
љубав унутар љубави, место васкрснућа.
Нека ти овај прозор буде уво.
Много пута сам изгубио свест
од чежње за твојим ћутањем које ослушкује
и за осмехом који подстиче живот.

Ти указујеш пажњу најмањим стварима,
мојим сумњама и недоумицама,
исто као и највећим.

Знаш да су моји новчићи кривотворени,
али свој едно их примаш,
прихваташ моју бестидност и лажно представљање!


Имам да кажем пет ствари,
пет прстију да предам теби на милост.

Прво, док сам био одвојен од тебе
овај свет није постојао, нити било који други.

Друго, шта год да сам тражио
све си то увек био ти.  

Треће, зашто сам уопште научио да бројим до три?
Четврто, моје кукурузно поље гори.

Пето, овај прст представља Рабију,
а овај неког другог. Има ли икакве разлике?

Јесу пи ово речи или сузе?
Је ли плакање говор? Шта да радим, љубави?“

Тако је говорио, и сви око њега
почеше да плачу са њим, махнито, до смеха,
јаучући од све дубљег сједињавања
љубавника и љубљеног.

То је права религија. Све остале су
одбачени завоји крај ње.

То је занос робовања и господарења
који заједно плешу. То је не-бивање.

Ни речи, ни било шта из природе
не могу то да изразе.

Познајем те плесаче.
Дању и ноћу певам њихове песме
у овом кавезу од тела.

Душо моја, не покушавај још да одговориш!
Нађи пријатеља и сакриј се.

Само, шта може да остане сакривено?
Тајна љубави увек подиже главу
и уклања све покриваче: „Ево ме!“


М. Џ. Руми, Харфа света, препевали и приредили Александар Ђусић и Александар Љубиша, Београд, 2015.

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Музика која смо



Јеси ли чуо да је зима прошла?
Босиљак и каранфили не могу да суздрже смех;

Славуј je, вративши се из скитње,
постављен зa учитеља певања свим птицама.

Стабла машу својим честиткама.
Душа плешући пролази кроз краљеве двери.

Шаше ce црвенe гледајући нагy ружу.
Пролеће, једини праведан судија, хода судницом;

a неколико децембарских лопова се искрада.
Прошлогодишња чуда ускоро ће бити заборављена.

Нова створења у ковитлацу стижу из непостојања,
галаксије им раштркане око ногу. Јеси ли их срео?


Чујеш ли како Исусов пупољак певуши у колевци?
Усамљени нарцисов цвет одређен је

зa надзорника свих краљевина. Гозба је постављена.
Слушај. Ветар пролива вино!

Љубав је некада крила унутарње призоре.
Али више не! Воћњак окачио своје лампе.

Мртви долазе, посрћу y покровима.
Ништа не може остати спутано ни утамничено.

Кажеш: „Заврши овде песму и сачекај оно што следи.“
Хоћу. Песме су само грубо записивање

музике која смо.


М. Џ. Руми, Харфа света, препевали и приредили Александар Ђусић и Александар Љубиша, Београд, 2015.

ЏЕЛАЛУДИН РУМИ, Једна песма



Оно што се слави је једно, па је и слављење једно
И многи крчази се изливају у исти огроман базен.

Све религије, све ово певање је једна песма.
Разлике су само привид и таштина.

Сунчева светлост изгледа мало другачије
На овом зиду него на оном

И много другачије на оном трећем,
Али то је и даље једна те иста светлост.

Од ње смо позајмили ово одело,
Ове личности у времену и простору,

И када славимо изливамо их натраг у њу.


М. Џ. Руми, Харфа света, препевали и приредили Александар Ђусић и Александар Љубиша, Београд, 2015.

субота, 28. април 2018.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Новогодишња



Срећна ти Нова — нов свет — и крај — под новим
                                 кровом!
И прво писмо теби на новом
— Неспоразум је да је на родном —
(Родном-плодном) месту звучном, месту звонком,
Као Еолова кула празна и страшна.
Прво писмо теби из јучерашње,
Где ћу без тебе да згаснем,
Домовине, сад већ нејасне
Звезде...Закон одласка и одбијања,
По којем за срце више приања
Небила и невиђена, незнана.
Да причам како сам за твоју сазнала?
Не земљотрес, не лавина снежна.
Човек је ушао — било који — нежно
Вољени — Ти). Најболније од збитија свих.
— У Новости и Дану. — Чланак или стих?
— Где? — У планини. (Прозор у грању јеле.
Чаршав). — Зар не видите новине, је л' те?
Чланак, дакле? - Не. — Ал...Поштедите ме труда.
Гласно: Тешо је. Унутра: Нисам Јуда.
— У санатаоријуму. (Рај изнајмљен.)
— Дан? — Јуче, прекјуче. — Памћење издаје.
Бићете у Алказару? — не пролазим туда.
Гласно: Породица. Унутра: Све сам, ал не Јуда.


Срећна ти Нова! (Родио се Сутра!) —
Да кажем шта рекох сазнавши јутрос да...
Псссст...По навици, ето — омакло ми се.
Живот и смрт давно већ стављам у наводнице,
Зна се да су то фразе срочене вешто.
Нисам ништа учинила, али се нешто
Учинило, без сенке и одјека, лако —
Делотворно!
            А сад: — Како си путовао? Како
Се кидало срце и како то да
Није се искидало? Ко што на касачима из Орла,
Који и орловима, рекао си, предњаче,
Понестао ти је дах — или јаче?
Слађе? Нигде висине, нигде спуста.
Летео је на орловима Русâ —
Ко. Крвну везу имао с другим светом:
У Русији си био — онај свет на овом, проклетом,
Видео си. Бекство удешено вешто!
Живот и смрт изговарам са смешком
Скривеним — својим ћеш га дотаћи потом!
Живот и смрт изговарам са фуснотом,
Звездицом (ноћ којој се надам уопште:
Место мождане полулопте -
Звездана!)
             Да не заборавим, пријатељу, ово
Што следи: ако је слово
Руско замењено немачким — то се може —
То није зато што ће данас, тобоже,
Све бити примљено, што ће мртав (нишчи) појести све —
Не трепнувши! — већ зато што онај свет,
Наш — тринаести, у Новодевичјем, нагонски
Сам схватила: није без-, већ све-језички.

Тако и питам, не без туге снажне:
Не питаш више како се руски каже
Нест?* Та једина што сва гнезда
Поркива рима: звезда.

Удаљујем се? Ал нема такве ствари
Која од тебе може да удаљи.
Свака помисао, сви, Du Lieber,
Слог у тебе води — ма о чему ту лире
Говориле (од руског немачки ако
Ми је ближи, анђеоски ми је ближи!) - како
Нема места где тебе није, но ипак има (греше):
Гроб. Све је како не беше и све је ко што беше.
- А о мени баш ништа — зар не?! —
Окружење, самоосећање, о, Рајнере?
Упорно, свенеизоставно насеље —
Прво виђење васељене
(Подразумева се: и песника занета
У њој) и последње планете,
Само једном и дате теби — у целини, целом!
Не песника с прахом, духа с телом
(Одвојити их значи увреду, неистину)
Већ тебе с тобом, тебе с истим у
Теби. — Бити Зевсов не значи бити полубог
И од Кастора бољи — тебе с тобом-Полуксом,
Мермера-тебе с тобом-травком,
Не растанком и не састанком —
Већ суочењем: састанка и растанак, у лýку,
                           Сопствену руку
Како си гледао (траг — на њој — мастила)
Са своје од толико и толико (колико?) миља
Бескрајне јер беспочелне и сталне
Висине, над разином кристалном
Средоземног — и осталих језера слитих.
Све је како не беше и како ће бити
И са мном после краја предграђа и места.
Све је како не беше и све је како већ јесте.
— Зар је ономе ко је писао до недеље
Силно још до ичега! — и где још гледати невоље,
Налактивши се на руб ложе, на лакат,
Са овог — ако не на онај, са оног пак
Ако не на многопаћенички овај, наших страна.
У Белвију станујем. Градић од грана
И гнезда. Измених поглед с водичем; погледам:
Белви. Затвор са дивним погледом
На Париз — дворац химере галске —
На Париз — и на мало даље, бар се...
Налактивши се на пурпурни руб,
Како ти "мора бити" смешан (коме) тај стуб,
(И мени) морају то бити, с висина безмерних,
Наши Белвији и Белведери!

Пребацујем се. Појединачност. Хитња. Машта.
Нова година на вратима. С ким ћу и за шта
Да се куцнем преко стола? Чиме? Место пене — вате
Прамен. Зашто? Ево и откуцава — шта ћу ја ту, брате?
Шта да радим у овогодишњој ноћи шумној
С том унутрашњом римом: Рајнер је умро.
Ако си ти, ако се такво око угасило, смрачило,
Значи живот није живот, смрти није смрт. Значи
— Смрачује се: схватићу кад се сретнемо — успеће? —
Нема ни живота, ни смрти — већ нешто треће,
Ново. И иза њега (сламом безгрешном
Застрвши седмом — двадесет шестом
Одлазећем — какав ми срећа песму запечати:
Тобом завршити, тобом започети!)
Преко стола, неухватљивог оком уцвељеним,
Куцнућу се с тобом куцањем тихим
Стакла о стакло? — Не, не оним у кафанском диму:
Ја о ти, што сливени дају риму:
Треће.
                       Видим преко стола: крст твој сја па неста.
Колико је мêстā — изван града, и места
За градом! И коме то маше
Ако не нама — жбун? Мêстā — управо наших
И ничијих више! Све лишће! Сва четина што стоји!
Места твојих са мном (и са тобом твојих).
(Колико би и колико могло
Да се говори?) Колико мêстā! Месеца колико много!
А недеља! А кишних предграђа
Без људи! А јутара! А заједно свег безнађа
Што славуји још ни почели нису!

Сигурно лоше видим, јер сам у клисури.
Ти сигурно видиш боље јер си се више успео:
Баш ништа између нас није испало, успело.
Толико, тако често и тако просто.
Ништа, толико по мери и простору
Нашем — да ни пребројавати не вреди.
Ништа друго; — не чекај оног што из реда
Излази (није у праву што испада
Из такта!) — а у који би, и као би, сада,
У ред улазећи?
                         Припев вечни:
Баш ништа на нешто нечим
Било шта — бар издалека — бар сен сени!
Ништа што: час тај, и дан тај снени,
Дом тај — чак осуђенику на смрт што у оковима уста
Сећањем је поклоњено: та уста!
Или смо се сувише разумели у средства?
Од свега тога један је само свет тај
Наш био, као што смо ми сами само одсев,
Нâс, — у замену за све то — сав онај свет!

Срећно ти најнеизрађеније предграђе —
Срећно ти ново место, Рајнере, нов свет, Рајнере!
Срећан ти доказа крајњиј рт, пронађен —
Срећно ти ново око, Рајнере, нов слух, Рајнере!

Све ти је препрека
Било: страст и друг.
Срећан ти нов звук новог Одјека!
Срећан ти нови одјек, нови Звук!

Колико пута на гимназијској столичици:
Какве су оно планине? Какве речице?
Лепи крајолици без туристичких крда?
Нисам се преварила,Рајнере — рај је сав од брда,
Олујан? Не онај из удовичијих туга, не тај —
Та није само један рај, над њим други рај
Је? У терасама? Судећи по Татрама —
Рај не може да амфитеатар
Не буде. (А завеса над ким је спуштена...)
Нисам се преварила, Рајнере, Бог је натуштен
Баобаб што расте? Не, Златни Луј није —
Једини Бог? Над њим други је
Бог?
       Како се пиште на новом месту?
Уосталом: где ти јеси — и стих јесте ту:
Сâм и јеси стих! Како се пише у том жићу лаку
Без стола за лакат, без чела за шаку
(Пест).
 — Поруку уобичајеним шифрама!
Рајнере, радујеш ли се новим римама?
Јер, правилно тумачећи речи из
Рима и риму — шта је друго она до цео низ
Нових рима — Смрт?

Нема се куд: језик је изучен.
Цео је низ значења и сазвучја извучен
Нових.
 — До виђења! До познанства!
Видећемо се? — Не знам, ал' спојићемо се...
Са мени најнепознатијом земљом и пределом —
С целим морем, Рајнере, са мноме целом!

Да се не мимоиђемо — обавести ме раније
Срећан ти нови наговештај звука, Рајнере!

На небу лествице, по њима с Даровима...
Срећно ти ново рукоположење, Рајнере!

— Да се не разлију држим длановима —
Изнад Роне и изна Рарогне,
Изнад очитог и потпуног растанка и туге —
Рајнеру — Марији — Рилкеу — у руке.

Bellevue, 7. фебруара 1927.


Марина Цветајева, Песме и поеме,СКЗ, Београд, 1990, стр.  516-521.
Препевао: Данило Киш