ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС, ***

Зашто би чињеница да живим у двадесетом веку одредила моје књижевне склоности ка том времену, ако ми на располагању стоји тридесет векова да бирам?! 

ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС, Саучесник

Разапињу ме, а ја морам бити крст и чавли.

Пружају ми пехар, а ја морам бити кукута.

Обмањује ме, а ја морам бити лаж.

Пеку ме, а ја морам бити пакао.

Морам да величам сваки тренутак времена и да му будем захвалан.

Моја храна су све ствари.

Тачан збир васионе, понижење, радост.

Морам оправдати онога који ми задаје рану.

Моја срећа или несрећа су безначајни.

Ја сам песник.

Х. Л. Борхес, Изабрана дела: проза, поезија, есеји, (превод песме Радивоје Константиновић), Издавачка кућа „Драганић“, Београд, 2006. 

ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС, Песничка уметност

Гледати реку од времена и воде

и сећати се да је време дуга река,

знати да нестајемо као река

и да лица пролазе као воде.

Осећати да је бдење други сан

што сања да не сања и да је смрт

које се боји наша пут она смрт

сваке ноћи, која се зове сан.

Видети у дану или години симбол

дана човекових и његових година,

претворити разарање година

у музику, жагор и симбол.

Видети у смрти сан, у смирају сунца

тужно злато, таква је поезија,

бесмртна и сиромашна. Поезија

се враћа као зора и смирај сунца.

Понекад у сутон неки лик

гледа нас из дубине огледала;

уметност треба да је попут огледала

које нам открива наш сопствени лик.

Приповедају да је Одисеј, сит чудеса,

заплакао од љубави видећи обалу Итаке

зелене и смерне. Уметност је попут Итаке

сва од зелене вечности, не од чудеса.

И као бескрајна река

која пролази и остаје, одраз истог

непостојаног Хераклита, истог

и друкчијег, као бескрајна река.

Х. Л. Борхес, Изабрана дела: проза, поезија, есеји, са шпанског превели Драгана Бајић, Марина Љујић, Радивоје Константиновић, Издавачка кућа „Драганић“, Београд, 2006.