ИВАН В. ЛАЛИЋ, Традиција и оригиналост

Често се поставља питање односа традиције и оригиналности као да су то појмови који се међусобно искључују. Они се, међутим, не искључују, они су у уској корелацији. Елиот, кога смо већ споменули, рекао је да је апсолутно оригинална песма апсолутно лоша песма. Као што рекох, песник не почиње са нулте тачке. Ви не можете почети писати ако немате свест o томе да су пре вас писали такви песници као што су Лаза Костић, Јован Дучић или један Растко Петровић, на пример. Без уважавања те чињенице, песник тешко може да оствари своју мисију. . .

(1995)

О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, четврти том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 288.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Из сазвежђа речи љубав-смрт-време извире цела светска поезија

Мислим да постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав-смрт-време. На њу може да се сведе све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори поезија. Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, у свој пуноћи импулса који захтева песму. А тај импулс носи у себи свест о простору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, y речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле да пренесем читаоцу своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Моје песме имају привилегију да настају у овом веку, који је одлучни век људске историје. Настојим да моје реченице буду достојне те привилегије. И да можда, у тренутку читаоца, пренесу нешто од мог настојања да у своме времену препознам оне континуитете и трагове што људску прошлост, коју препознајем, уводе, пречишћену, у људску будућност о којој сањам. У овој садашњости, коју волим.

(1964)

О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, четврти том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 266.

ИВАН В. Лалић, Докази

Докажи, ако можеш, да те нема –

То неће бити доказ да ја јесам.

Докажи опет, јер доказе све сам

Заборавно. Зато трајем, земан.

Каткада ноћу у тишини слушам:

Трепери простор, рађа ce олуја.

Пулсира огањ y звездама згрушан

По вољи Бога славуја и гуја...

Докажи своју одсутносг на начин

Да ум ce смрзне, а да срце схвати

Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,

Пехар кухуте, напев као зачин

Пошаљи твоју сенку, да ме прати.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 127.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Љубав

У парафрази твога нерођења

Сваки ми корак сенчи једно ништа.

Неоштар снимак. Има ли решења

Сем љубави за стварна чудовишта?

Гле, она ми се нагињу над раме,

Изразе шапу додиром што вређа;

А љубав их је зазвала из таме

Што дуби сенку испод ових веђа ––

Љубав што слепа је за последице,

Видовита за све што наставља је:

L’amor che move i1 sole e 1’ altre stelle.

Паслика раја? Можда твоје лице,

Ти нерођена, рођена да трајеш

У телу што се претвара y пчеле.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 126.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Писмо

Винчанско писмо, жиг у иловачи,

Глинени голуб, мокри ветрокази –

Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

И обнавља се у пламену, влази

И саопштењу. Свет је писмо, древно,

Непоуздано, али још на снази –

И тако читамо га свакодневно,

Ми, првог смисла потоњи читачи

И гонетамо значење му гневно,

Ми суђеници, присилни тумачи

Заданог писма које смислом прети

Из сваког слова. При том понављачи –

Понекад назреш у ваздуху, лети,

Небеску ружу која милост зрачи –

И то је знак, ал основа се сети:

Винчанско писмо, жиг у иловачи.

Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977, стр. 170.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, О размерама

Огроман је напор потребан:

Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу

И смреке, хиљаде каменара белих трепавица

Да распоре планину, извуку тесанике

Из хладног хаоса, зидови да израсту

У геометрију, довољно пространу

Да прими један ветар,

и бронза да се лије

У стубове, у оглавља са љиљанима

Од четири лакта, лавове и палме

И херувиме –

треба саградити храм,

осветлити га изнутра као реч,

Да остане један зид, непорецив,

Пред којим можеш да клекнеш

И плачеш праведно.

Шам-дуд у порти Пећке патријаршије

ИВАН В. ЛАЛИЋ, ...ако народи имају душу, онда и њина душа душе познаје ноћ,

Страшна је књига кад каже: јер су народ

Који пропада са својих намера, и нема

У њих разума;

                   ако народи имају душу,

Онда и њина душа душе познаје ноћ,

И место неко страшно, где бучи пустош –

Али шта сања народ y ноћи душе? Ја сам

Честица народа једног, јер Творац смисли тако:

Да народ човечанства сведени, живи облик

Буде у историји; или, по књизи: раздаде

Наследство народима кад раздели синове Адамове –

Распеће Христово, манастир Студеница

A ja, честица, предмет физике субатома

У спорним размерима народа једног,

Ја сањам караконџуле, усековања и але,

Губавца са капуљачом, змијску траву, кад заспим

Тврдим, дубоким сном у ноћи душе народа

Који пропада са својих намера, и нема

У њега разума, већ само упорне наде у правду

Бестрасног Творца што с разумом везе нема,

Као и љубав што нема је.

                             Beћ предзмско расте вече,

Укључује све телевизоре у земљи Србији ...

Најблаженија, кћери Јоакима и Ане,

крај Студенице реке родитељима твојим

Сазда народ један храм, када светлост још беше,

Пре ноћи душе. И пропеваше зидови, бојама

Распричаним о твом животу земном.

                             Сети се

Танког потомства зидара те црквице. И мене сети се

У том грешноме мноштву.

И. В. Лалић, „Четири канона“ (2. песма трећег канона), Страсна мера, Сабрана дела Ивана В. Лалића, трећи том, Завод за уџбенике, Београд, 1977.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Песма и молитва

...Не може се, наравно, ставити знак једнакости између песме и молитве. Може се, међутим, учинити нешто друго, a то je потражити везу на који се начин једна песма, која је y свом најдубљем, ако хоћете архетипалном слоју, покушај успостављања комуникације са нечим што превазилази и ту песму и тренутак њеног настајања, приближити појму молитве који је исто тако покушај успостављања комуникације са апсолутом.

У том смислу, као што је већ примећено, молитва је и најспиритуализованији облик жртве. Знате, Јона из утробе рибе каже: „...A ја ћу ти гласом захвалнијем принијети жртву...“ Значи, молитва сама је жртва. Е, сад Ви сте рекли да постоји теорија која покушава да поезију дефинише као молитву. Тачно да постоји, c тим што ту теорију заступа, рецимо, на одређен начин, више имплицитно него експлицитно и Пол Валери када инсистира на ирационалном елементу или димензији која је пресудна за настанак једне песме, а много разрађеније то чини теоретичар Абе Бремо, значи, такође један Француз, који је, уствари, поставио тезу да управо зато што поезија покушава да успостави један ирационални контакт са Апсолутом (свака песма са одређеним апсолутом) – да y суштини свака песма тежи да постане молитва.

Уз све ограде, уз све могуће финесе у разради овакве једне мисли, ја бих се са суштином те мисли могао да сложим.

И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 285-286.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Шта је духовни провинцијализам, а шта духовни завичај

Споменули сте духовни провинцијализам, у склопу са појмовима „усконационалног“ и „локално егзотичног“. Чини ми се да се такав провинцијализам може да изражава – и да се изражава – једнако и кроз својеврсне космополитске аспирације. Провинцијалан је дух који одбија да се сећа, који се одриче својих координата заданих у језику у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. (Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа или Рилкеа)...

Међутим, тај „национални терен“ – или свест да на њему стојите само је један основни предуслов. Реч је о тлу где песник мора да има своје корење –– ако не жели да се помири са судбином биљке у саксији. Но то за мене не значи бирање некаквог, како рекосте, „наглашено националног“ пута; некакво затварање у круг појмова и тема везаних искључиво за споменуто тло – које је за мене она тачка, са које могу да чврсто искорачим и у којој налазим своју аутентичну равнотежу. Најзад, то је она тачка из које најбоље видим и најпрецизније одмеравам време и простор; тачка-репер, која ми помаже да ствари доводим у праву визуру. (Када кажем Орфеј, ја мислим и на оне „трачке брегове, илирске горе“, тај прототип песничке судбине обликован је негде ту.) За мене појам онога што називате националним тереном превазилази деноминацију национално; духовни завичај – јер о њему је реч – није нешто дводимензионално, нешто једносмерно. Пре га доживљавам као некакав систем концентричних сфера, са својим одређеним средиштем. Када кажем Ресава, када кажем Византија, покушавам да нешто опште одредим посебним појмовима који су ми блиски. Када кажем Дела љубави, и то доведем у везу са Византијом, ја тражим известан склад, меру, систем, могућност тачног исказа – а не неки „наглашено национални правац кретања“.

Иначе, улаз у светску поезију нашли смо давно, пре много векова. Заборавило се. Нашао га је касније, рецимо, и Лаза Костић. Данас су врата отворена. Проблем се јавља само када нам није јасно како се тамо улази.

(1970)

И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 268-269.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Моје песме имају привилегију да настају у овом веку

Мислим да постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав–смрт–време. На њу може да се сведе све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори поезија. Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, y свој пуноћи импулса који захтева песму. A тај импулс носи у себи свест о простору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, у речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле да пренесем читаоцу своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Моје песме имају привилегију да настају у овом веку, који је одлучни век људске историје. Настојим да моје реченице буду достојне те привилегије. И да можда, у тренутку читаоца, пренесу нешто од мог настојања да у своме времену препознам оне континуитете и трагове што људску прошлост, коју препознајем, уводе, пречишћену, у људску будућност о којој сањам. У овој садашњости, коју волим.

(1964)

И. В. Лалић, О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига IV, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 266.

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Љубав

Већ годинама учим твоје црте, у које дани

Утискују своје мале ватре; годинама памтим

Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу

Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;

Тако те више не препознајем изван памћења

Које те предаје мени, и тако све теже кротим

Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи метал

Твоје крви;

ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,

И с нама тај свет саграђен око једног тренутка

Као плод око коштице, саткан од нестварног меса

Што има укус муње, укус прашине, укус година,

Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

 

Већ годинама знам да нестајемо заједно;

Ти прогорена звездом мога сећања, изван које

Све мање те има, ја лепо растурен у теби,

У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,

У свему што пуни те полако, као песак

Постељу реке; и тај наш тренутак

Траје дуже од туђе смрти.

И. В. Лалић, Време, ватре, вртови, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. 

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Четири псалма

Створићу ти земљу,

Од воде лаке и чисте као твој дах,

Од светле прашине друмова, од ватре

Удахнуте у смрзнуто месо ружа,

Од разорене крви ваздуха,

Од храњивот пепела сна, од корења

Посечене наде, од живог песка времена

И великих гласова који су непотребни

Глувонемим ветровима смрти

Створићу ти земљу;

једну чисту равницу

Са планином што расте из светлуцавих воћњака,

Складно, као покрет у лепом сну;

Једним одлучним дахом, као певач стакла

Који се, пред ватром, присећа лепоте

Коју није научио,

Створићу завичај за твоју нерањивост

На коју имаш право.

2

Створићу свеже вртове светлости

За твоју сенку, тек разлисталу;

За твоју сенку коју ноктима откивам

Са јарбола година, да никада не сазри

У празни црни дим,

Створићу брањене вртове светлости,

Провидни жубор времена.

3

Створићу ти чисто доба, са гласовима

Радосне воде коју оплођује сунце,

Са јутрима јунских киша, у којима светлуцају

Гласови птица од светлог метала

Који не рђа,

За одмор твоје крви у коју улазе

Златне године, као пчеле у поље булки,

И зује, опијене, свој наоружани сан.

4

Створићу ти земљу y којој речи нарасту

Природно у птице, и живе самостално,

Ако имају смисла,

Земљу која не нестаје ако затвориш очи,

Као пруга светла под туђим вратима

Угашена равнодупшим покретом странца;

Једним одлучним дахом, као трубач

Који треба да зидове претвори у мрку прашину

И стапа се горко с бакром, као са смрћу,

Изненада пресазрео од блиског чуда,

Створићу завичај за твоју нерањивост:

Земљу у коју ме не можеш сахранити.

И. В. Лалић, Време, ватре, вртови, Сабрана дела Ивана В. Лалића, књига I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. 

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Ветар

Ветар који свлачи и облачи море

У подерану чипку светла, y слану паучину,

Груб између два загрљаја,

Ветар који мења распоред сићушних кристала

У звезди твоје шаренице,

Прави y твојим очима врт од крпица,

Ветар који твојој кожи даје боју

Лаке и суве земље из које расте воћка

Са цветовима ружичастог мириса,

Ветар који пали кратку ватру твоје косе

У којој ће изгорети моји прсти

Као птице у запаљеној ражи,

Ветар који ноћас листа време као речник

И затрпава ме именицама љубави

Лаким и горким као лишће светлог бакра.

И. В. Лалић, Време, ватре вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. 

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Три строфе

После свега љубав ће да нас правда;

Ватра кречним везивом ако споји

Ломни камен векова, трулеж, слова

Сложи у речи,

Читак буде летопис, печат страшан,

После свега љубав ће да нас правда –

Чиста ружа пепела, отиснута

Ha другоj страни;

Твоја кожа, Мелиса, капљу мора

Жедном небу узноси; градим цркву,

После свега љубав ће да нас правда,

Изравна меру.

И. В. Лалић, О делима љубави или Византија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. 

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Алгол

1

Једна вода које се присећам: лист

Задрхтао као шака на голим леђима коња;

Тај поток који је стављао дијадеме трскама,

Сада зачаурен у сећању,

                             мокри лептир

Са крилима од два тамна вокала,

Или вода зноја, и влага која на зиду

Отвара избледели крајолик кишног лета

Са стаблима од сунђерасте магле,

Вода у плитким увалама, као вечерње небо,

Где расту први кристали соли

Око невидљивих мрежица светлости,

Најзад, вода у млеку, у крви моје мајке –

Зар све то што чувам у драгоценим именицама,

У тишини након сваког пораза,

Зар сва та богата влага,

Зар све то може окрутно да изветри,

Да букне без пепела

У једном наглом блеску,

                   као птица заустављено

Пред непознатим неким сочивима,

Као мрља утиснуто

На горкој кожи неког непознатог мора?

Вода које се присећам,

И сви гласови,

Светлуцави од росе као метал јутарњих мостова?

2

Памтим ту звезду

Мутну као рубинско стаклостарих чаша,

Ту звезду, ту отровну реч што разједа текстове

Писане на ветровитим кулама,

Памтим тај нејасни сјај над бродовима

Са заустављеним дневником, у ноћи без ветра,

На бонаци од кинеског туша (колико могућности,

А ни један читак знак!),

Памтим ту звезду што се раслојава као лептир,

Тај сјај што се растура као иперит,

Ту благу лепру на небу у септембру,

Памтим ту звезду опасану паучином једначина,

Ту звезду која ме опомиње да нахраним наду

Као што звук метка опомиње на загрљај,

И њена експлозија

Од које неће задрхтати сказаљке сунчаника

Што рђају у старим влажним вртовима ове планете

Коју могу да изговорим,

Тај читки знак на лепом ноћном небу,

Та светлост обучена у лажно месо година

Тумачиће и мене,

                             мој страх,

И моје мале вампире које трујем

Слатким поносом у свакодневној крви.

3

Велика кишна лета

Са дрвећем светлим од силног светлуцања,

И наши пропали излети, моја љубави,

Негде у простору који нас још увек узбуђује

Својом неоствареном сликом:

                   језера углачана

Као мрамор, прошарана жилицама светлости,

Пропланак затрпан озоном између два пљуска,

Једно безбедно поподне, дрвени кровови

Испрани и сушени до боје старог сребра;

И онда кратке ноћи, које памтимо

Саграђене око лаког костура муња,

Када се именујемо као први пут

Под прозором обраслим у трептаву крљушт,

Или ноћни пљусак на отвореној улици

Са голим гласом једне птице

И лишћем кестена тешким као груди дојиље:

Кишна лета, дивне мрље у собама година,

Ветрови натоварени капљицама,

Ако не стигнемо да вам кажемо збогом,

Ако не стигнемо да вам кажемо збогом...

4

Присећам се воде, и памтим једну звезду

Којој се бојим да изговорим име,

Једну звезду која може да попије сву воду света

У делиријуму неразумљиве жеђи,

Једну звезду која не може да стане у моју реч;

И све моје речи

Избачене праћком у ветровите путање

Око несталог простора у који сам утиснуо

Љубав, и побуну, и сећање,

Као што море отискује своје ватре

На годишњим добима обала,

Све моје речи, мој говор,

Мој нож под узглављем и чаша воде на столу,

Слике које мењам за право да их изговарам,

Имена којима подмићујем време,

И птице које прстенујем лаким сребром памћења,

Све то може да буде слабије

У наметнутом одлучном тренутку –

Тако ме једна звезда опомиње на тишину,

Тако ми једна звезда светли над књигом пред сан.

И. В. Лалић, О делима љубави или Византија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.